Након готово годину и по дана вештог маневрисања кроз немирне воде италијанске политике, искусни Марио Драги је средином јула и званично поднео оставку на место шефа италијанске владе, након што су неслагања унутар његове изузетно широке коалиције националног јединства постали непремостива. Пошто су све остале потенцијалне коалиције одавно отписане, италијански председник Матарела био је приморан да распише ванредне парламентарне изборе за 25. септембар, те ће Италијани након четири године поново изаћи на биралишта. Као фаворит за новог премијера последњих месеци се афирмисала Ђорђа Мелони, председница десничарске Италијанске браће, партије чија водећа позиција у предизборним истраживањима буди страх у многим европским престоницама, а пре свих Бриселу. Може ли десница да преузме власт у Риму и шта би то значило за Италију, а шта за Европу?
Италија – земља перманентне политичке кризе
Политичке турбуленције и честе промене влада у Италији би се могле назвати делом политичке културе на Апенинском полуострву, па тако ни влада и даље актуелног премијера Марија Драгија није изузетак. Овај искусни банкар и некадашњи председник Европске централне банке пристао је да напусти пензионерски живот и преузме можда и најтежи посао у Италији у фебруару прошле године, када је стао на чело широке коалиције “националног јединства” у чијем су се саставу нашли популистички Покрет пет звездица, умерено лева Демократска партија, Берлусконијева Форца Италија и десничарска Лега контраверзног Матеа Салвинија. Уз неколико мањих либералних партија, ова коалиција у себе је укључила готово све веће италијанске партије, са једним изузетком: Ђорђа Мелони и њена Браћа Италије (Fratelli d’Italia) одлучили су да остану изван владајуће коалиције, на тај начин обезбедивши себи прилично комотну улогу једине озбиљне опозиције Драгијевој влади.
Од самог почетка било је јасно да ће овако широка коалиција бити нестабилна (чак и за не баш високе италијанске стандарде), али је искусни Драги успео да ову шаренолику групу дојучерашњих непријатеља одржи на окупу готово годину и по дана, пре свега захваљујући личној популарности и кредибилитету, као и репутацији “човека који је спасао Евро” током кризе еврозоне пре седам година. Главни задатак ове владе били су преговори са Европском унијом о додели и расподели готово 200 милијарди евра помоћи, који би Италији требало да припадну на основу заједничког плана помоћи ЕУ за обнову од последица пандемије Корона вируса. Добијање и разумно трошење овог новца у Италији је брзо добило статус националног интереса број један, који је приморао све непопуларније италијанске политичаре да своје несугласице ставе у други план и предају управљачку палицу “најпознатијем европском банкару” и човеку од поверења читаве нације.
Ипак, након избијања рата у Украјини крајем фебруара италијанска влада поново је нашла на танком леду. Док су Демократе и умеренији део Покрета пет звездица заузели чврсте проукрајинске и атлантистичке ставове, Форца и Лега (чији су се лидери раније често хвалили својим везама са Владимиром Путином) залагале су се за умеренији приступ. Драги је тако био приморан на двоструко балансирање: између Запада и Русије на међународном и између коалиционих партнера на националном нивоу. Италија је у почетку заузела нешто блаже ставове по питању европског одговора на руску инвазију (иако је подржала све санкције прозив Русије), а Драги се нашао у кругу “умеренијих” западних лидера, заједно са француским председником Макроном и немачким канцеларом Шолцом. Ипак, након више месеци тешких борби (и несумњиво снажног притиска из Вашингтона), овај неформални “тријумвират” Европске уније средином јуна ипак је посетио Кијев и тамо обећао снажнију и одлучнију помоћ за Украјину. Оваква одлука није наишла на одобравање у делу владајуће коалиције, али ни међу многим италијанским привредницима који су претходних година развили зависност на јефтин руски гас, чије је снабдевање сада озбиљно доведено у питање.
Колапс владе и увод у нове изборе
Након великих притисака изнутра и губитка подршке од стране Покрета пет звездица, Леге и Форце, влада Марија Драгија коначно је пала након што није добила довољну подршку током гласања у италијанском парламенту 20. јула, а пошто других опција за формирање парламентарне већине није било, италијански председник Матарела расписао је ванредне парламентарне изборе за 25. септембар. Чињеница да ће кампања бити веома кратка и да ће се већим делом водити током врелих летњих месеци у први план је гурнула Браћу Италије и њихову председницу Ђорђу Мелони, који већ месецима бележе незаустављив раст у истраживањима јавног мњења и тренутно имају благу предност у односу на Демократску партију са око 23% гласова. Заједно са својим традиционалним партнерима Легом и Форцом, ова неформална десна коалиција може да рачуна и на 45% гласова, што би се у италијанском мешовитом изборном систему готово сигурно преточило у парламентарну већину .
Италијанској десници на руку иду и све дубље поделе на остатку политичке сцене, а пре свега у Покрету пет звездица. Овај покрет, који је пре четири године постао највећа партија у италијанском парламенту са преко 32% гласова, доживео је потпуни колапс и тренутно им се предвиђа тек трећина те бројке. Непринципијелност, честе промене ставова и недавни раскол око политике према Украјини који је резултирао расолом у партији и напуштањем дела руководства (укључујући и министра спољних послова Ди Маја) уништили су овај некада утицајан популистички покрет чија се политика заснивала на борби против Бриселских диктата и локалног политичког „естаблишмента“. Са друге стране, њихов дугогодишњи коалициони партнер Демократска партија (која представља оличење тог истог естаблишмента) профитирала је од популарности Марија Драгија, али због лоших односа са готово свим другим партијама себе су вероватно избацили из будућих коалиционих преговора. Управо би ова дубока фрагментација на центру и левици могла да по први пут у премијерску фотељу доведе једну жену, али и по први пут од краја Другог светског рата Италију би могла да води једна екстремно десна партија.
Зашто успон Ђорђе Мелони и деснице у Италији брине Брисел и Вашингтон?
Све извеснија победа деснице на септембарским изборима упалила је лампице у многим престоницама широм Старог континента, али и са друге стране Атлантика. Годинама уназад, многи посматрачи су Браћу Италије карактерисали као “неофашистичку” или “постфашистичку” странку која баштини традицију Италијанског социјалног покрета (Movimento Sociale Italiano), екстремно десне партије из хладноратовског периода коју су основале присталице италијанског диктатора Бенита Мусолинија. Ипак, Ђорђа Мелони и остатак вођства “Браће” одбацује ове оптужбе, дефинишући себе као традиционалистичку и конзервативну, али не и радикално десну и антидемократску странку. Налик на сличне партије у другим европским државама (попут Националног окупљања у Француској и Шведских демократа), и Браћа Италије су претходних година прошли кроз процес ублажавања својих ставова и приближавања партијама умерене деснице. То је значило напуштање тврдог евроскептицизма и идеје напуштања еврозоне у корист промовисања реформе Европске уније која би зауставила даљу централизацију моћи у Бриселу и довела до ресуверенизације држава чланица. Са друге стране, партија је остала верна својим традиционалистичким ставовима по питању имиграције, културе, образовања и популационе политике.
Самим тим није реално очекивати да би влада Ђорђе Мелони могла да доведе то потпуне блокаде европских институција, али је сигурно да ће она бити мање наклоњена Бриселу од свог претходника и да неће благонаклоно гледати иницијативе које се залажу за дубљу интеграцију Уније. За победу деснице у Италији највише ће се навијати у Варшави и Будимпешти, где Качињски и Орбан несумњиво виде Мелонијеву као потенцијалног савезника у борби против либералних бриселских елита, миграција и потенцијалних европских санкција због непоштовања владавине права. Ђорђа Мелони је 2019. Орбана назвала својим узором због начина на који брани своју земљу и њен хришћански идентитет. Управо су владајуће партије у Пољској (Право и правда) и Мађарској (Фидес) можда и идеолошки најближе Италијанској Браћи: оне спајају друштвено конзервативне ставове са економским протекционизмом и све снажнијом улогом државе у привреди. Питање које ће несумњиво највише интересовати Италијане је на који начин ће нова влада водити преговоре са Европском унијом када је у питању распоред новчане помоћи италијанској привреди вредној готово 200 милијарди евра, новца који је посусталој италијанској привреди несумњиво неопходан у овим кризним временима.
Хоће ли Ђорђа Мелони променити италијански курс по питању рата у Украјини?
Ипак, положај будуће италијанске владе по питању рата у Украјини је оно што је привукло највише пажње у јавности последњих дана. Лидер Леге Матео Салвини, који би лако могао да се нађе на некој важној министарској позицији, никада није крио да је велики поштовалац руског председника Владимира Путина, а једном приликом се чак и сликао испред Кремља у мајици са његовим ликом. Иако се донекле дистанцирао од руског лидера од почетка инвазије на Украјину, Салвини се половином јуна поново нашао у центру пажње када је, у јеку разговора о новим европским санкцијама Русији, откривено да је планирао пут у Москву, и то о трошку руске амбасаде у Риму. Поред Салвинија, и бивши италијански премијер Силвио Берлускони има репутацију човека блиског Москви, а није тајна да су он и Путин развили блиско пријатељство у време када је Берлускони био на чеку италијанске владе средином прошле деценије. Очекивано, њиховим политичким противницима није дуго требало да оптуже Салвинија и Берлусконија за “намерно поткопавање” владе Марија Драгија по наређењу из Москве, па је тако министар спољних послова и доскорашњи члан Покрета пет звездица Луиђи Ди Мајо изјавио да “није случајност што су владу срушиле политичке силе које намигују Путину”.
Бриге прозападно настројених Италијана по овом питању нису потпуно неосноване. Недавно истраживање Европског савета са спољне односе (ECFR) показало је да су Италијани далеко наклоњенији проналажењу мирног решења рата у Украјини у односу на даље наоружавање Украјинаца у нади да они Русији могу да нанесу одлучујући пораз. Исто истраживање показало је да значајан број Италијана сматра да су Украјинци и Запад примарни кривци за ескалацију кризе, више него у већини других европских држава (иако апсолутна већина од 56% и даље Русију сматра кривом за рат). Италијани су такође мање склони слању наоружања Кијеву од других Европљана, док су представници италијанске индустрије деценијама уназад неговали блиске односе са руским извозницима енергената. Иако је италијанско јавно мњење и даље генерално проукрајински расположено, резултати овог и њему сличних истраживања показују да ратни ентузијазам у Италији није велик, те да би тешка зима могла да подстакне гласаче (а самим тим и политичаре) на десници да подрже потписивање некаквог примирја са Москвом.
Ипак, заговорници помирљивог става према Русији не би требало да се радују прерано. За разлику од својих партнера са деснице, Ђорђа Мелони је од самог почетка рата у Украјини заузела чврст проукрајински став, за који је рекла да је “најлакши избор који је направила у животу”. Иако су у прошлости на тренутке кокетирали са проруском и прокинеском политиком, Браћа Италије су последњих месеци заузела чврсто атлантистичке и проукрајинске ставове, подржавши званичну политику НАТО-а у Украјини и слање војне помоћи Кијеву. Мелонијева је нагласила да ће “италијанска спољна политика остати иста” те да “не мисли да ће је њени коалициони партнери довести у питање”. Мелонијева је последњих година уложила доста труда у изградњу блиских односа са многим десничарским партијама на Западу, (попут Републиканске партије у Сједињеним Америчким Државама), што јој је несумњиво помогло да увећа свој легитимитет и представи себе као поузданог партнера. Самим тим мало је вероватно да ће се италијанска политика по питању рата у Украјини променити у скоријој будућности, независно од тога ко буде преузео власт након избора. Ипак, уколико се економска криза буде продубила а рат одужио, позиција политичара ближих Москви (попут Салвинија и Берлусконија) могла би да ојача, уносећи нове поделе у италијанску владу и стварају потенцијал за још једну (неминовну) политичку кризу.
Аутор: Алекса Пауновић
Насловна фотографија: ALBERTO PIZZOLI/AFP via Getty Images
