Пише: Милан Веселица
Ослободиоци Београда у Другом светском рату некада добију ловор, а некада не. Иако је Протоколом Министарства за рад из 2017. године прописано да је ловоров венац намењен обележавању ратних победа, а венац у бојама заставе обележавању пораза у оружаним сукобима, председници Републике годинама уназад ослободиоцима Београда полажу венац у бојама српске заставе. Ово показује немар према прописима сопствене државе, док се истовремено прихвата руска пракса.
„Приликом обележавања годишњица победа у оружаним сукобима (…) полаже се венац начињен од свежег ловоровог лишћа. Приликом обележавања годишњица пораза у оружаним сукобима, као и страдање цивилног становништва полаже се венац сачињен од свежег цвећа у боји државне заставе Републике Србије“, прописано је Протоколом Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања.
Упркос овом јасном одређењу протоколарног полагања венаца, приликом обележавања ослобођења Београда у Другом светском рату, на Споменик ослободиоцима Београда се неретко полаже венац у бојама српске заставе, који је Протоколом предвиђен за обележавање годишњица пораза у оружаним сукобима.
Таква пракса је релативно новијег датума. Но, као што се може прерано закључити, није последица промене власти 2012. године. С једне стране, бивши министар одбране Драган Шутановац и бивши градоначелник Београда Синиша Мали су полагали ловорове венце, што је наставио и садашњи градоначелник Зоран Радојичић. С друге стране, бивши председници Републике Борис Тадић и Томислав Николић (с тим да је Николић повремено полагао и ловоров венац, када није био у присуству руских колега) полагали су венац у бојама српске заставе, резервисан за обележавање годишњица ратних пораза. Исту праксу је наставио и садашњи председник Александар Вучић. Речју, конфузија која не приличи догађају.
Ослободиоци из Првог светског рата овенчани ловором
На Споменик незнаном јунаку на Авали, државни представници и гости из страних држава увек полажу ловоров венац, чиме одају почаст свим српским јунацима. Исто тако, ловоров венац се полаже и на Спомен-костурницу бранилаца Београда 1914–1918, која се налази на београдском Новом гробљу. Тако су учинили и француски председник Макрон, принц Чарлс од Велса, представници дипломатског кора… Ослободиоци Београда и Србије из Првог светског рата без сумње увек бивају овенчани ловором.
Ловоров венац је, према Протоколу, предвиђен и за „годишњице смрти владара и војсковођа“. Краљ Петар Први, војвода Живојин Мишић, војвода Радомир Путник и остали славни српски победоносци, о годишњицима своје смрти заиста добијају венац од свежег ловоровог лишћа. Исти случај је и са српским владарима, као што су кнез Михаило и краљ Милан.
Страдање невиних цивила није ваљан аргумент
„Приликом обележавања годишњица пораза у оружаним сукобима, као и страдање цивилног становништва полаже се венац сачињен од свежег цвећа у боји државне заставе Републике Србије“, поново напомињем речи из Протокола. Међутим, овог пута да бих указао на аргумент којим се тврди да је разлог полагања венца у бојама заставе уместо ловоровог то што се Споменик налази на Гробљу ослободилаца Београда, где су сахрањени сви борци и страдали грађани – невини цивили. Овај аргумент не стоји. Да је заиста то разлог, на Спомен-костурницу бранилаца Београда из Првог светског рата (или гробља савезничких војника која се налазе на Новом гробљу) такође не би био полаган ловоров венац. Дакле, није упоредиво Гробље ослободилаца Београда, на ком су сахрањени првенствено борци, и, на пример, стратиште у Јајинцима, где су животе оставили невини цивили и које је еклатантан пример за „страдање цивилног становништва“, како се наводи у Протоколу.
Међутим, Споменик незнаном јунаку на Авали и Споменик Црвеноармејцу се могу упоредити, јер оба симболизују жртву свих знаних и незнаних бораца који су страдали у борби за ослобођење. Ипак, Незнани јунак увек добија ловор, а Црвеноармејац не. Да ли је разлог за то што се ни жртва незнаног јунака – српског сељака и Црвеноармејца за ослобођење Србије не могу упоредити, није расветљено.
Руска пракса и/или релативизација?
Обележавање годишњице ослобођења Београда у Другом светском рату, из године у годину све више подсећа на истоврсне прославе у Русији. То је разумљиво ако се узме у обзир улога Црвене армије у ослобођењу главног града и других делова земље. Отуда, на Споменик ослободиоцима Београда се полажу велики венци, упаљена је вечна ватра, градом дефилује Бесмтрни пук, носе се обележја која подсећају на Георгијевску ленту… Сценографија и иконографија прославе, која се очигледно преузима из Русије, код нас је донела и једну важну промену: уместо ловоровог венца, ослободиоцима Београда се полаже венац у бојама српске заставе.
Истраживање овог феномена додатно компликује чињеница да се приликом обележавања Дана победе над фашизмом (9. мај) на Споменик ослободиоцима Београда и Споменик незнаном јунаку на Авали полаже венац од ловоровог лишћа. Оно што остаје непроменљиво јесте то да председници Републике, у пратњи руских колега, представника државе и војске, на Споменик ослободиоцима Београда у Другом светском рату о годишњици ослобођења главног града не полажу ловоров венац.
Да ли за то „крива“ руска пракса или се тиме настоји извршити релативизација става званичне историографије да су Народноослободилачка војска Југославије и Црвена армија биле ослободилачке? Из приложеног се може закључити: ни једно ни друго, или и једно и друго.
Руска пракса се, без сумње, преузима како би се власт додатно приклонила руским колегама, али и показало да се обележавање важних датума из комунистичке прошлости и те како може уклопити у важећи државни наратив, као што је то урађено управо у Русији. Само преузимање руске праксе, стога, искључује могућност да је у питању перфидна релативизација улоге југословенских партизана и Црвене армије у ослобођењу Београда и Србије. Преузимање руске праксе није по себи лоше, јер за Русију Други светски рат има значај у рангу значаја Првог светског рата за Србију. Цео свет може прихватити руски начин прослављања победе у овом рату сходно руској улози у остварењу таквог резултата.
С друге стране, полагање венаца у бојама заставе, уместо ловоровог, на симболичком плану истиче нешто што бих назвао немаром, пре него релативизацијом. Полагање венца већег обима и у бојама српске тробојке, што неодољиво подсећа на венац који се у Москви полаже на споменик Вечна ватра, само је плод жеље за помпезношћу и истицањем већег значаја празника (што је апсурдно ако се упореди симболички ниво ловора и било ког другог цвећа). Непоштовање протокола сопствене државе се зато може сматрати немаром.
Напослетку, остаје да видимо да ли ће се и овог 20. октобра наставити таква пракса. Култура сећања у Србији није на завидном нивоу. То је, засигурно, један од разлога зашто државна врхушка ослободиоцима Београда у Другом светском рату пали „вечну ватру“, док им истовремено скида ловор са глава. Мирабилија српског празн(ик)овања.
Насловна фотографија: 24sedam.rs
