Пише: Милан Веселица
Ретко наиђем на штиво којем потпуно верујем. Потпуно не значи и слепо, а још мање трајно и коначно. Верујем да аутор није модификовао коришћене податке како би поткрепио своју тезу. Верујем да познавање материје о којој пише није површно и фрагментирано. Верујем да нема злу намеру и да његов став није у служби идеологизације или индоктринације, чак и ако је – као и код већине – одређен системом вредности, уверења и културних образаца. Зато препуштам да ме приповедачко умеће доведе до одговора на питања која аутор поставља и да потом освестим своје (не)слагање са њима. Речју, веровање треба да претходи (са)знању. Зато верујем у једног аутора.
Иако у другом контексту, велики Јеротић је једном приликом рекао: „Када верујем – знам. Када знам није сигурно да ћу поверовати“. Могућност почетне замисли аутора да изнедри дело вредно читања и критичког промишљања зависи од његових личних аналитичких/синтетичких способности. Ако је тако, како да знам – ако претходно нисам читао истог аутора или имао додира са његовим јавним наступима –да ли је и у којој мери спреман за списатељски подухват? Како да знам да читање неће бити „губљење времена“? Ова питања да би била смислена морају (п)остати реторска, јер би у супротном била апсурдна колико и питање зашто Бог свет није створио раније. Морамо веровати да бисмо се упустили у непознато, јер само непознато захтева смелост, одмереност и тактичност у приступу. Зато Јеротићева мисао с почетка пасуса може бити боље схваћена ако се пренесе у облик потенцијала – верујем да бих знао. За веровање треба имати „петљу“.
Зашто прескакати референце?
Мањак самопоуздања у приступу се надомешћује понављањем туђих закључака. Иако им то није првобитна замисао и сврха – тако се (зло)употребљавају референце. Снага позивања на друге ауторе носи са собом снагу заштите која потиче од припадања чопору, клану, заједници. То по себи није лоше. Лоше је када се припадност научном колективу гради на основу искоришћавања и злоупотребе знања колектива, како би се звање и репутација стекли без личног доприноса.
Научни приступ писању се одавно заогрнуо плаштом поткрепљивања изнетих података или аргумената. То је разумљиво и потребно с аспекта провере тачности и релевантности. Али! Уместо да служи као начин (средство) и пут (метод) доласка до сазнања и теорије – референцирање је постало циљ и оправдава се самим собом. Природно, последице су поражавајуће: експанзија референци (неретко их има више него личних запажања у интегралном делу текста), зачарани круг референцирања (аутори из сличних области међусобно се „дозивају“ за најједноставније закључке), вредновање квазиобјективности и квантитета (текст добија на значају ако има што је више могуће референци и аутор чије закључке многи преносе као лош пример постаје високо рангиран научник због броја помињања), проширивање на уштрб продубљивања (тезе се само шире на нове (под)области проучавања методом кружног референцирања, што оставља врло мало простора за радикално преиспитивање закључака или осветљавање нових димензија). И како, након свега, аутору приступити са вером да његов текст није само новоотворени форум за прежвакане референце, него аутентична ствар која претендује да постане нова референца на постојећим форумима?
Један од начина повратка вере у аутентичност ауторског надахнућа јесте то да се поткрепљивање замени окрепљивањем. Текст који је окрепљен је, у ствари, освежен новим приступом, новим гледиштима, запажањима, разумевањем. То је текст који читаоца придобије измењеном контекстуалношћу и димензионалношћу која тежи дубини посматрања. Дубина може да увуче читаоца, а ширина да га растеже до неслућених граница. Ако се на одмерен начин повежу, дубина и ширина могу повратити веру у важност и зрелост ауторског подухвата. Тек онда ће читалац моћи да каже, при свим каснијим сусретима са истоименованим текстовима: Верујем у једног аутора!
Да ли је ико боље од Берђајева показао шта значи неважност поткрепљивања аргумената уколико је важан закључак окрепљен аутентичношћу? Да је то заиста тако говори нам чињеница да је једина светски позната и славна референца управо његова, која каже: „Ово ми се једном јавило у сну“.
Показаћу ти нешто различито
Све полази од чуђења: и занос, и љубав, и вера, и наука… Ако се интригантност погледа, приступа или закључка веродостојно пренесе и окрепи аутентичношћу, онда ће читаоцу бити свеједно да ли је референца наведена у фусноти или ендноти, јер у оба случаја неће желети да „губи време“ на проверу ауторовог поштења. Биће свестан да мора да искорачи из своје зоне комфора као што је то урадио аутор (за њега). И ако му аутор, својим моралним ауторитетом, као Т. С. Елиот предложи: „Уђи у сенку ове црвене стене“, он ће беспоговорно следити то упутство или траг. Јер верује да га тамо чека аутор који каже: „И показаћу ти нешто различито“ (Елиот, Пуста земља).
Насловна фотографија: InfoBloom
