Друга деценија двадесет првог века означила је прекретницу руске спољне политике. Након готово две деценије кризе и потоњег опоравка, које је обележило повлачење из светске политике и померања фокуса на унутрашња дешавања и регион, Русија се последњих година вратила на светску сцену. Ангажман у Сирији и подршка тамошњем председнику Башару ел Асаду привукао је највише пажње, али руски утицај се на мање упадљиве начине проширио широм света, од Венецуеле до Мозамбика. Међутим, поред ангажмана регуларних руских снага пажњу светске јавности привукли су и припадници групе “Вагнер”, приватна паравојска која је узела учешће у великом броју унутардржавних сукоба, од Украјине до Централноафричке републике. Ко су заправо “Вагнери”, за кога ратују и каква је њихова улога у ширењу руског утицаја у свету?
Ко су плаћеници
Током историје, коришћење плаћеника било је честа појава. Многи владари су их користили како би додатно ојачали своје војске пред одлучујуће битке, или у случајевима да нису имали могућности да подигну довољно сопствених војника. Римско царство је у свом позном периоду често ангажовало групе германских плаћеника у покушају да заштити своје границе. Душан Немањић је своју велику победу против Бугара код Велбужда 1330. године изборио уз помоћ немачких и италијанских плаћеника. Ипак, током двадесетог века плаћеници су у великој мери нестали, а вођење ратова препуштено је националним армијама и другим (пара)војним формацијама чији примарни мотив није био остваривање личне добити.
Крај Хладног рата донео је одређене промене у овој сфери ратовања. Иако су званичне државе остале главни актери војних сукоба, употреба приватних компанија које пружају војне услуге на мала врата вратило се у праксу. Американци су у Ираку и Авганистану користили услуге приватних безбедносних компанија у покушају да пацификују ове државе након смене режима, додуше најчешће у “дефанзивним” улогама попут обучавања локалних војних снага или пружању савета.
Плаћеници у Русији
Руси су у великој мери закаснили у развоју оваквих приватних компанија, углавном због чврстог противљења представника званичних оружаних снага. Међутим, одређене руске јединице “незванично” су учествовале у појединим постсовјетским сукобима, попут оних у Молдавији и Грузији. Ипак, иако ти војници званично нису ратовали под руском заставом нити носили руска обележја, ове јединице би се тешко могле окарактерисати као плаћеници с обзиром да су били под директном контролом руских оружаних снага.
До данашњег дана постојање приватних оружаних снага у Русији остало је противзаконито, али постојање рупа у закону омогућило је формирање одређених организација које им по много чему наликују. Сматра се да су управо западне (пре свега америчке) приватне плаћеничке компаније биле главна инспирација Кремљу. Њихова активност до почетка прошле деценије била је веома ограничена, али се претходних година то променило, пре свега након избијања рата у Донбасу и руског укључивања у Сиријски грађански рат.
У Русији приватне паравојне организације формиране су под патронатом државних структура. Њихов примарни циљ није био остваривање профита, већ ширење руског политичког утицаја широм света коришћењем нових метода. Постоји неколико главних предности које коришћење приватних компанија има над ангажманом регуларних војних снага. Оне су јефтиније, мање транспарентне и од њих је лакше оградити се. Руски држављани који настрадају као плаћеници такође не улазе у званичне статистике губитака које је министарство одбране дужно да објављује, тако да саме акције могу да се извршавају тајновито, уз много мање медијске пажње него што би то био случај са коришћењем званичних трупа.
Настанак групе „Вагнер“
Од самог почетка, група Вагнер прекривена је велом тајне. За почетак, она чак није ни регистрована као компанија (што је у самој Русији и противзаконито). Није познато ни тачно време настанка ове групе, али најчешће се узима почетак 2014. године и ескалација сукоба у Украјини. Вагнер је de facto наследник групе “Славонски корпус” која је основана годину дана раније, али је брзо угашена након једне неуспешне акције у околини града Деил ел Зора у источној Сирији.
Оснивачем групе Вагнер сматра се Дмитри Уткин, бивши агент руске војнообавештајне службе (ГРУ), командант јединице Спецназ-а и ветеран из Чеченије. Сматра са да је и само име “Вагнер” потиче од њега, тј. од његовог ратног надимка. Уткин и Вагнери први пут ће се појавити у Украјини, где су помагали руским снагама приликом успостављања контроле над Кримом и формирања проруских државних структура у Доњецку и Луганску. Из овог периода долазе и прве оптужбе за везу са руским државним структурама, које је изнела украјинска војнообавештајна служба на основу неколико прислушкиваних телефонских разговора које је Уткин водио са појединим руским официрима. За свој ангажман у Украјини Уткин је 2016. године добио чак и Орден храбрости Руске Федерације.
Везе са олигарсима и тајновитост
Још једно име које се често повезује са групом “Вагнер” је Јевгениј Пригожин. Овај руски олигарх познат и под надимком “Путинов кувар”, због својих компанија за кетеринг које Кремљ често ангажује за припрему хране на свечаностима које организује. Поједини западни медији су Пригожина идентификовали као главног финансијера ове паравојне организације, мада он сам негира било какву повезаност. У Америци га сматрају и за једну од кључних фигура тзв. кампање ширења дезинформација која је претходила америчким председничким изборима 2016. године. Преко својих веза са председником Путином важи и за блиског сарадника руских обавештајних служби.
Припадници групе “Вагнер” своје име су изградили пре свега у Украјини, а након тога и у Сирији. Ипак, у овим сукобима у којима су активно учествовале и друге проруске трупе (или чак и званична руска војска, као што је случај са Сиријом), Вагнеровцима је било релативно лако да се “изгубе у гомили”. Штавише, сам термин “Вагнер” готово да је постао универзални назив за руске плаћенике, чак и у ситуацијама у којима нема јасних доказа да су они део ове конкретне групе. Чињеница да руски закон не дозвољава оснивање плаћеничких компанија, те да све оне функционишу незванично и de jure не постоје значи ће сваки текст или извештај о њима бити препун спекулација и недовољно проверљивих информација.
Вагнер и ширење руских интереса у Африци
Ако су активности Вагнера у земљама од великог стратешког значаја за Русију (попут Украјине и Сирије) и разумљиве, њихово деловање у Африци посебно је занимљиво. Руски плаћеници су последњих година узели учешће у сукобима у Мозамбику (где подржавају владине снаге у сукобу са џихадистима), Либији и Централноафричкој Републици. Са изузетком Либије, где Русија већ годинама подржава режим Калифе Хафтара, ове државе не представљају претерано важне геополитичке центре. Самим тим, улога руских плаћеника овде је далеко нејаснија и потенцијално проблематичнија.
Русија је несумњиво заинтересована да прошири свој утицај на простору Африке, континента изузетно богатог природним ресурсима. Њен утицај у овом региону никада није био претерано велик, али је током Хладног рата развијан кроз сарадњу са појединим државама које су неговале исту марксистичко-лењинистичку идеологију. Ипак, распад СССР-а Русе је у потпуности истиснуо са овог континента, а примат су преузеле раније колонијалне силе, пре свега Француска.
Самим тим делује као да су недавне акције руских плаћеника на Црном континенту усмерене у два правца: ширење утицаја на поједине афричке владе кроз војну сарадњу и обезбеђивање лукративних уговора за руске компаније које се баве експлоатацијом природних ресурса. То омогућава Кремљу не само да прошири свој утицај на званичне институције ових земаља, већ и да обезбеди добру зараду за олигархе блиске Владимиру Путину. Неки посматрачи сматрају да је управо обезбеђивање рудника и других извора различитих природних ресурса главни задатак који припадници групе “Вагнер” имају у Африци.
Група „Вагнер“ у Централноафричкој републици
Најбољи пример могла би бити управо Централноафричка Република, држава која се налази у изузетно комплексном унутрашњем сукобу и која се претходних година окренула ка Русији за помоћ. Руски плаћеници су у овој земљи присутни од 2018. године, где су одменили француске војнике (који су се повукли две године раније) као главни савезници званичним владиним снагама.
Ипак, шта то конкретно Вагнеровци раде у овој држави није познато. Званично, њихов посао је обука припадника локалних оружаних снага, али се сумња да то представља само део њиховог посла. Истину је тешко утврдити, поготово након што је 2018. године троје руских новинара убијено под неразјашњеним околностима покушавајући да пронађу одговор управо на ово питање. За сада нам остају само оптужбе са запада и непроверена сведочанства сведока из Русије као једини извори сазнања о овој изузетно занимљивој теми.
Поред Централноафричке Републике, руски плаћеници су активни и у Мозамбику, где су помагали локалне трупе у борби против ИСИС-а, као и на Мадагаскару. У Судану су први пут виђени током 2018. године, а поједине западне државе су их оптужиле да су учествовали у покушајима сузбијања протеста наредне године. Међутим, они су наставили са деловањем у овој држави и након пада дугогодишњег председника Омара ел Башира почетком 2019. године, а односи Русије и новоформираног Транзиционог војног савета све су дубљи и дубљи. Русија је са новим властима договорила чак и отварање “логистичког центра” на обали Црвеног мора. Последња у низу афричких земаља која је ангажовала руске плаћенике је Мали, који је то учинио у септембру 2021. године.
Предности и мане плаћеничког модела
Управо би тајанственост и недостатак кредибилних информација могли бити и највећа предност коју група “Вагнер” (али и друге сличне групе) имају у поређењу са регуларном војском. Њихова нетранспарентност омогућава Кремљу да свој утицај шири тихо, без привлачења много пажње како у иностранству тако и код куће. И међународним истражитељима је далеко теже да дођу до кредибилних доказа, повежу плаћенике са конкретним кршењима међународног права и позову их на одговорност. И док је пажња светске јавности усмерена на руско деловање у Украјини и Сирији, Путинов режим већ годинама гради читаву мрежу утицаја широм Црног континента.
За крај, важно је нагласити да ипак није могуће у потпуности повући знак једнакости између групе “Вагнер” и руских оружаних снага. Иако је њихова активност често усмерена ка ширењу руског политичког утицаја, они имају одређену аутономију да делују у сопственом интересу, докле год то не ствара штету руским националним интересима. Често су ове “независне” акције плаћеника изазивале унутрашње сукобе у Кремљу између представника војске и олигарха блиских Вагнеру, пре свега Пригожина. Највећи такав сукоб десио се током 2018. када су Вагнеровци ушли у директну конфронтацију са америчким трупама у Сирији. Званична Москва је овај напад осудила и јасно се оградила од њега, а сигурно је и да сам Путин никако није био задовољан оваквим развојем догађаја.
Самим тим, групу “Вагнер” треба посматрати као полу приватну организацију која постоји и оперише уз директан пристанак и подршку руских власти, али која такође често делује и као комерцијална фирма чији је циљ остваривање профита. Ове две делатности углавном нису сукобљене, али изузетака несумњиво има. Ипак, у овом тренутку је очигледно да приватне паравојне организације за Русији доносе далеко више добити него штете, те је реално очекивати да ће се њихова активност у ближој будућности додатно проширити.
Аутор: Алекса Пауновић
Насловна фотографија: AP; buisnessinsider.in
