Недавни састанак Ангеле Меркел и Џоа Бајдена који је резултирао у (невољном) америчком прихватању немачко-руског пројекта Северни ток 2 угасио је и последње наде његових противника да би се он у последњем тренутку могао отказати. Да ли то значи да у наредном периоду може доћи до промена у захладнелим односима између Берлина и Москве или ће домет овог споразума ипак остати ограничен на сферу енергетике?
Немачка, Русија и гас: може ли Северни ток 2 политички приближити Берлин и Москву?
Компромис Берлина и Вашингтона о питању Северног тока 2 изненадио је многе, поготово ако узмемо у обзир да су управо Сједињене Америчке Државе годинама уназад биле један од највећих критичара овог пројекта. Вашингтон не гледа благонаклоно на енергетску политику појединих европских савезника, укључујући ту и Немачку, критикујући их за превелику зависност од руског гаса. Није тајна да се у већини европских пресоница управо Москва перципира као највећа претња за безбедност и политичку стабилност Европе, а ови сентименти само су додатно ојачали након ескалације кризе и избијања оружаних сукоба у Украјини 2014. године.
Ипак, изгледа као да је и у самим Сједињеним Државама дошло до одређених промена у сфери спољне политике. Иако је током председничке кампање Џо Бајден често представљан као неко ко ће се чврство супротставити “руској претњи” док истовремено буде покушавао да релаксира односе са Кином (за шта га је Доналд Трамп месецима нападао), ситуација тренутно изгледа потпуно другачије. Односи САД и Кине и даље су изузетно затегнути (пре свега оптерећени кризом у Хонг Конгу, оптужбама за геноцид над Ујгурима, као и увек актуелним економским неслагањима), те отворено ривалство на граници новог Хладног рата између две најмоћније светске силе делује неминовно. У таквим околностима, одобровољавање једног од својих главних европских савезника у Берлину (а можда и релаксација односа са Москвом) делује као најрационалнији пут који Бајденова администрација може да изабере у овом тренутку.
Ангела Меркел може да буде задовољна са још једним спољнополитичким успехом пре дуго најављиваног одласка са канцеларске функције након парламентарних избора у септембру. Како се Немачка налази у врло комплексном процесу енергетске диверсификације, енергетска сигурност је у овом тренутку од изузетног значаја. Паралелно напуштање и нуклеарних и термоелектрана као извора електричне енергије у које се Немачка упустила током последњих десет година створило је одређен празан простор који обновљиви извори енергије још увек не могу да попуне. Тако се природни гас, као мање штетна алтернатива угљу, појавио као значајан ресурс за енергетски сектор највеће европске економије. Иако су критичари Северног тока наглашавали да постоје и друге опције за набавку гаса, ниједна од њих није толико повољна и ефикасна као овај гасовод који ће Немачку и Русију спојити директно, без посредника.
Незадовољство одлуком: Украјина, Пољска
Управо је ово заобилажење других држава изазвало велико незадовољство у појединим престоницама, пре свега Кијеву. Украјинско вођство већ годинама страхује да би изградња Северног тока 2 могла да их остави без повлашћеног положаја транзитне земље, који осим очигледних геополитичких бенефтита у украјински буџет на годишњем нивоу доноси око 2 милијарде евра кроз транзитне таксе. Иако су се Немачка и САД обавезали да ће инвестирати значајна средства у Украјину и нагласили да је украјинска безбедност за њих и даље један од приоритета, то ће за званични Кијев бити слаба утеха.
Ништа задовољнији нису ни у Варшави, која је од изласка Велике Британије из ЕУ de facto преузела улогу главног америчког савезника и највећег противника сарадњи са Русијом. Ипак, иако је током последњих десетак година несумњиво ојачала свој геополитички положај, Пољска и даље нема капацитета да озбиљније опструише сарадњу Немачке и Русије, поготово кад за то нема подршку САД.
Обнова пољуљаних односа
Током последњих двадесетак година, Немачка је више пута показала да је вероватно најотворенија за сарадњу и развијање бољих односа са Русијом. Док је ово било прилично неконтраверзно за време мандата социјалдемократског канцелара Шредера почетком 21. века, захлађење односа између Русије и Запада које се додатно продубило након 2014. године значајно је отежало сарадњу две најмногољудније европске државе. Иако су немачки званичници увек били далеко блажи у критикама Русије од својих колега из Вашингтона, Брисела, Лондона и Варшаве, простора за конкретну сарадњу није био много. У самој Европској унији постоји чврст антируски блок (Пољска, земље Балтика) који, уз подршку пре свега САД, кочи било какво значајније отопљавање односа између ЕУ и Русије. Енергетска сарадња може да буде значајна као почетна тачка обнове пољуљаних односа Берлина и Москве (као што је то често и био случај током Хладног рата), али за дубљу сарадњу потребно је поклапање и неких других чинилаца.
За почетак, то је победа Хришћанско-демократске уније на септембарским изборима и формирање владајуће коалиције без Зелених. Као изразито либерална, проевропска и проатлантистичка странка, Зелени на власти могу донети само штете и овако нестабилним руско-немачким односима. Евентуална победа Марин Ле Пен на председничким изборима у Француској следећег пролећа дала би ветар у леђа проруским снагама у ЕУ, а уколико би и Берлин и Париз показали интересовање за ближу сарадњу са Москвом, мањим чланицама би било тешко да то тек тако одбаце на основу старих и већ помало излизаних претњи од “руске опасности по европску безбедност”.
На крају, од великог значаја ће бити и развој односа Вашингтона и Москве. Иако можемо очекивати наставак оштрих вербалних сукоба, питање је колико ће они бити мотивисани истинским сукобом интереса, а колико наставком устаљене политичке праксе коју и Владимир Путин и амерички демократски естаблишмент користе за потребе унутрашње политике. Америчком политичком руководству је јасно да је Кина та која представља главну претњу по амерички глобални утицај, те да би агресивна политика против Русије званичну Москву само гурнула дубље у наручје Пекинга, а то је нешто што ни САД ни Русија не желе. Остаје нам да видимо колико ће спољнополитичке далековидости показати администрација Џоа Бајдена, као и на који ће резултати септембарских избора за Бундестаг утицати на даљи развој немачке спољне политике.
Aутор: Алекса Пауновић
Насловна фотографија: Euronews
