Позориште у граду челика пуно је гледалаца који стојећим овацијама поздрављају краља. Племић ком аплаудирају није Хамлет или краљ Лир, као што би се дало очекивати у једном енглеском театру; није ни њихов творац, бесмтрни геније пореклом из оближењег Стратфорда; није чак ни неко ко има везе са позориштем или глумом уопште. Али живот не би био живот када свуда не би скривао симболе. Јер као што публика у истом овом позоришту у неким другим вечерима аплаудира представама Шекспира, најбољег драмског писца свих времена, тако и вечерас овацијама поздравља представу још једног најбољег свих времена.
Вероватно је сваки текст о снукеру помало текст о Ронију О’Саливену, као што је свака прича о фудбалу у ствари прича о Марадони – јер какав је то фудбал ако нема Марадоне? Исто се може рећи за снукер и за његовог највећег играча – котрљале су се кугле по зеленом столу и пре њега, котрљаће се и после њега, али никада више се снукер неће играти без њега: без играча који покушавају да играју као он; без гледалаца који ће за сваког новог младог талента рећи ,,добар је, али ниси ти гледао Ронија“; без прича о његовом природном таленту, лакоћи играња и доминацији.
Роналд Антонио О’Саливен рођен је петог дана последњег месеца 1975. године. Детињство је провео у Чигвелу, богатом делу северног Лондона, где је уз свог оца почео да игра снукер већ од седме године. Од момента од када је узео штап у руке знало се да ће бити нешто посебно; са десет година Рони је правио троцифрене брејкове, а са 15 је одиграо свој први максимални брејк и стигао до финала енглеског аматерског првенства. Већ следеће године постао је професионалац, у исто време када су то учинили и Џон Хигинс и Марк Вилијамс, три виртуоза зеленог стола који заједно чине класу 92, најбољу генерацију у историји ове игре. Довољно је рећи да 30 година касније међу собом имају 14 титула светских шампиона и још увек толико магије у штаповима да сва тројица заиграју у полуфиналу истог и ове сезоне, а онај највећи и да га освоји…
Meђутим још те 1992. године живот је почео, можда и превише сурово, да се игра са Ронијем. У време док је он играо мечеве пред тв камерама у Крусибл театру, његов отац осуђен је на доживотну затворску казну због тешког убиства. Ожиљци које је то оставило учинили су О’Саливена још јачим, још гладнијим успеха који је морао доћи. И већ следеће две године то су и показале: прво трофеј шампиона Уједињеног Краљевства, на ком је поред његовог имена стајала и налепница најмлађег освајача рангирног турнира у историји, а онда и Мастерс титула. Два од три највећа трофеја у снукеру красила су његов кабинет пре двадесетог рођендана. Звезда је рођена.
Но, два су ништа без трећег, оног који та два чини истински великим – светским шампионатом. Круна вреди само је ако је трострука; само тада у снукеру можете да је зашијете на ревер прслука, па да онда она вечито уместо вас говори другима да сте бољи од њих, да имате оно што они немају и вероватно никада неће ни имати, осим ако и сами нису део аристократије као и ви. А снукер аристократије нема много, свега једанаест људи који се могу похвалити освајањем сва три највећа трофеја. Оно што је вечито питање може ли међу њима постојати више од једног краља у исто време? Неки ће рећи да је то легитимно; више краљева за више краљевстава, пардон, зелених столова; други ће пак рећи да је краљ један, да та титула и вреди само јер долази као нешто ексклузивно, привилегија једног човека који је изнад свих осталих.
Деведесетих година ове дилеме није било: краљ је био само један. И супротно острвској традицији није био Енглез, него Шкот, и није дебитовао ’92, него је већ тад био светски шампион, и није се звао Рони О’Саливен, него Стивен Хендри. И имао је седам круна пре него што је Рони имао иједну. (Воле то да примете неки који њега и даље сматрају највећим свих времена. Када је краљ Стивен владао, кажу, ни Рони ни нико други није могао да му приђе ни близу. Mеђутим, таквих је мало и углавном станују северно од Хадријановог зида).
Но, смена генерација је увек неизбежна. Краља мора заменити нови краљ. Ронијево време је тек долазило и трајаће много дуже него Хендријево. Толико жељена прва титула светског шампиона стигла је 2001. године, победном над Џоном Хигинсом у финалу. Трипла круна је комплетирана. Исте године освојио је и још једно првенство Уједињеног Краљевства. 2004. је освојио и друго светско првенство, а низале су се и друге титуле, како из серије трипле круне, тако и оне мање значајне, све то уз нестваран број троцифренх брејкова и покоји максимум ту и тамо. 2008. је трећи пут постао светски шампион; 2013. је одбранио титулу освојену претходне године и подигао тај број на пет. Након тога, почела су говоркања. Прво стидљиво, а онда све гласније. Можда још увек није ту по броју трофеја, можда је по томе далеко и од Хендрија и од Дејвиса, али Ракета Рони је највећи свих времена.
Јер нису само трофеји и победе оно што га тиме чини. Много више је то начин на који Рони О’Саливен игра снукер – нико никада није са таквом лакоћом убацивао куглу за куглом, нико није толико технички савршено изводио своје ударце, нико толико брзо није размишљао и још брже доносио одлуке за зеленим столом. Његова игра спаја атрактивност Алекса Хигинса и дисциплину Стива Дејвиса. Надимак Ракета одлично осликава суштину његове игре – није то само брзина, то је и сила која улива страхопошовање кад год је угледате како још једном одлучно и прецизно креће у брејк. И као што ракета никада не промаши мету, тако ни Ронијева кугла никада не промаши рупу.
Но, не можемо баш све да препишемо самом Ронију. Неке ствари једноставно недостижне, не само обичним људским бићима, већ и генијима какав је он, просто јер су необјашњиве природним и логичким законима. Па како онда објаснити онај догађај са светског првенства 1997.? Јер, чињеница је да се догодио, да је он то урадио. Постоје снимци, постоје сведоци. И нико не зна. Нико, осим пар људи који су били у публици те вечери када се догодио најбржи максимум у историји снукера; они се куну да је тих пет минута и осам секунди сам бог био маскиран у Ронија О’Саливена…
Хендри је превазиђен по броју титула 2018. Тада је већ постало уврежено мишљење да је баш О’Саливен најбољи који је икада држао штап; сам Хендри је то признао. Две светске титуле заостатка не играју толико значајну улогу када за зеленим столом радите оно што ради Рони и притом чините да то изгледа као најлакша ствар на свету. Када сте идол милиона. Када и људи који не знају за снукер, знају за вас. Међутим, у свом перфекционистичком маниру Ракета није желео да било шта препусти случају: 2020. стигла је и шеста светска круна, а пре три дана обрисао је и последњи аргумент неверника, поставши најстарији светски шампион у историји. Нешто што може само истински уметник, прави геније.
Авај, кажу да највеће геније овај свет по правилу учини оштећеним. Ваљда је то нека сурова компензација за таленат. Достојевски, ван Гог, Марадона. Рони О’Саливен. Тако то иде када си бољи од свих људи – мораш да се бориш са демонима… Ронијеви демони били су клиничка депрeсија, алкохол и дроге. Слава и новац мешали су се са огромном количином притиска очекивања и за столом и ван њега; за столом сви су очекивали победе и титуле; ван стола оба родитеља у затвору, борба за старатељство над децом, алкохолизам и депресивне епизоде које су га данима држале у кревету. А снукер је толико усамљенички спорт – сати и сати са штапом у рукама, далеко од свих; само ти и 22 кугле које непрестално ударају једна о другу… И демони. Увек ту, са њим. Колико год се трудио, није увек могао да спречи њихов излазак на површину. Након пораза на Светском првенству 1996., физички је напао новинара (Тај новинар, Мајк Генли, данас је директор турнира. Деветнаест година након физичког обрачуна, Генли је позајмио ципеле Ронију када их је овај скинуо јер су га жуљале, накратко заигравши бос). Две године касније одузет му је трофеј на првенству Ирске због позитивног теста на марихуану. ,,Сећам се да сам одлазио на свако Светско првенство са мислима да једва чекам да се заврши, јер онда више нема допинг тестова па могу да се дрогирам колико желим. У најгорим фазама узимао сам дрогу чим се пробудим да бих могао да функционишем током дана“ писаће касније у својој аутобиографији. Покушао је са рехабилитацијом у менталним установама. Помогло је, али само на кратко. Бранећи светску титулу 2005. обријао је главу на средини турнира, приказавши оно што су британски медији назвали ,,јавном емоционалном дезинтеграцијом“ када је у четвртфиналу изгубио 11 од последњих 14 фрејмова у дуелу са Питером Ебдоном. Након тога је по први пут рекао да размишља о пензионисању; демони су просто били јачи него икад. На првенству Уједињеног Краљевства је исте године током меча са Марком Кингом седео на столици са мокрим пешкиром пребаченим преко главе, кријући се од камера. Следеће године је на истом турниру при резултату 4:1 за Стивена Хендрија у мечу који се играо на десет добијених фрејмова након промашене црвене само спустио штап и ишетао из хале. То је био скандал до тада невиђен у снукеру.
Али Рони не би био Рони да није нашао начин да победи, овај пут уз помоћ пријатеља, клиничкох психолога Стива Питерса и – трчања. ,,Трчање ми је спасило живот. Оно ми разбистри мисли и даје ми разлог да устанем из кревета ујутро.“ Чак је и своју аутобиографију назвао тако. Можда је то због сличности које трчање има са снукером. Нога испред ноге, корак по корак на путу баш као што се брејк гради корак по корак и куглу по куглу. Полако, али истрајно, све до циља.
Демони су још увек ту, појаве се с времена на време. Али већ годинама ,,чист“, О’Саливен сада контролише њих, а не они њега, једнако добро као што контролише белу куглу приликом његових препознатљивих троцифрених брејкова, њих чак 1169 у моменту писања овог текста. Нико други у историји нема више од 800. Његових 15 максимума такође је рекорд, уз онај први, божији, који је рекорд сам за себе јер је комплетиран за пет минута и осам секунди. Седам светских првенстава – рекорд. Седам Мастерса – рекорд. Седам првенстава Уједињеног Краљевства – рекорд; све заједно 21 титула трипле круне, наравно, рекорд. Укупно 39 рангирних титула – не треба ни да напомињем да нико нема ни близу толико. Идол милиона који од пабова у Лондону до тренинг центара у Шангају држе штап, па макар он био и билијарски. Спој талента и победничког духа који никада неће бити превазиђен. Играч који је за столом бог, али који се никада није либио да покаже и своју људску страну. Инспирација. Институција. Највећи свих времена.
Знам да сам написао да је смена генерација неизбежна, да краља увек замени нови краљ. Ипак, овај пут се поставља питање да ли је то заиста тако. У 46. години живота, Рони О’Саливен пружа свој најбољи снукер и не планира да стане; најавио је поход и на осму титулу светског шампиона. У стопу га прате и колеге из класе ’92 Вилијамс и Хигинс, обојица полуфиналисти овогодишњег издања најпрестижнијег снукер турнира. Да ли је то до њих или је до нових изазивача? О’Саливен има одговор: ,,Већина њих [младих професионалаца] су веома лоши. Гледам их и мислим да бих морао да останем без руке и ноге да испаднем из топ 50.“ Свакоме другом ко би и помислио да изјави нешто слично јавност би судила на најбруталнији могући начин. Али не и ономе ко је већи од самог снукера. Не и краљу.
Трофеј се пресијава у његовим рукама, док му сузе клизе низ лице. Док су све очи уперене у краља, у ваздуху се осећа Шекспирово присуство. Живот је поново умешао своје прсте и симболично спојио два краља једног малог позоришта у централној Енглеској. ,,Ток праве љубави никада није текао глатко“.
Аутор: Јован Аркула
Насловна фотографија: Eurosport
