Када је 2016. године на московском тргу само стотињак метара удаљеном од Кремља свечано отворен споменик Владимиру Великом, средњовековном владару који је столовао у Кијеву, многи су то видели као још један у низу потеза једног другог Владимира који за циљ има негирање украјинске државности и крађу њихове историје и идентитета. Неки други међутим, укључујући ту и самог Владимира Путина и већину Руса, овај потез виде као легитимно учвршћивање националних осећања кроз одавање почасти оцу руске нације.
Теоретичари нације као њене конститутивне елементе углавном сматрају заједнички језик, територију, те ,,мит о заједничком пореклу“ или ,,исту историјску судбину народа“. Из угла Русије, сваки од ових елемената украјинског националног идентита је данас више или мање споран.
Две државе веже исти мит о пореклу – управо онај о Владимиру (или Володимиру) Великом, кнезу средњовековне државе Кијевске Русије, прве словенске државе. Језик је овде важан – и на руском и на украјинском држава се зове Кијевски Рус; дакле име не сведочи о томе да је то држава (данашњег) руског народа, него народа по имену Рус, који су вероватно потомци викиншког племена Варјага које је у осмом веку мигрирало на територију која ће касније постати Кијевска Русија. Управо је у својој престоници Кијеву, ,,мајци свих руских градова“, 988. године Владимир за себе и своје поданике примио хришћанство од Византије. Тек након монголске најезде руска држава се померила на север и основана је Москва, тада као најисточнији руски град.
Уследили су векови у којима се руска држава ширила према Пацифику, у којима је Украјина постала буквално ,,крајина“ (одатле и име Украјина) у оном смислу у ком се ова реч користила и за делове територије у данашњој Босни и Херцеговини и Хрватској – земља на крају руске државе, погранична територија. Управо је та погранична позиција оставила ову територију отвореном за многобројне сукобе и насељавање различитих народа, попут Татара, Турака, Јевреја, али и Срба. Етничка слика је постала још разноврснија, а историја се закомпликовала када је скоро целокупна територија данашње Украјине укључујући и Кијев пала под контролу Пољско-литванске уније. Отприлике у периоду њихове власти појављују се козаци, који за модерне украјинске историчаре представљају значајан доказ о украјинској државности независној од Русије.
Козаци су били слободни војници-коњаници, словенско становништво индиферентно према религији или припадности неком од царстава. Међутим, козаци тешко да нуде историјски узор за државност – чак ни Козачки хетманат из 17. века није представљао државу у оном смислу у ком су то биле неке суседне државе тог периода. Посебно проблематично за украјинске, а оно што потенцирају руски историчари, јесте чињеница да су козаци својевољно постали део руске државе 1654. године споразумом из Перејаслава. Док једна страна то види као чин поновог присаједињења дела територије матици, за другу то представља почетак 350 година дугог периода потчињености и русификације.
Споразум из Переславја у Русију је укључио само територију на левој обали реке Дњепар, за коју ће у руским круговима почети да се користи израз ,,Малорусија“, што је јасно означавало њихова осећања према овом региону. Остатак данашње територије Украјине (осим Галиције) тек је крајем 18. века ушао у састав Руског царства. До тада је већ почело и формирање посебног украјинског националног идентитета, у складу са трендом који је захватио потлачене народе под влашћу великих сила широм Европе. Руски одговор није изостао – доношени су закони против уздизања украјинског језика и културе, забрањујући његово кориштење у било каковој делатности.
Прву инакрнацију независне државности Украјина је имала као Украјинска Народна Република у периоду од 1917. до 1920. године, након чега је укључена у Совјетски Савез као Украјинска Совјетска Социјалистичка Република. Слично као и на простору бивше Југославије, уврежено мишљење свих народа је да је комунистички режим радио против њиховог националног идентитета и народа генерално. Украјинци истичу Холодомор – масовну глад узроковану колективизацијом пољопривреде која је 1932. и 1933. године погодила цео Совјетски Савез, али највише Украјину, у којој је у том периоду од глади умрло око 3,9 милиона људи, након чега су на украјинску територију насељаване руске породице. Украјинска влада је 2006. Холодомор званично проглашен актом геноцида над украјинским народом у покушају конструисања националног мита кроз буђење осећаја жртве и заједничког страдања.
Са друге стране Владимир Путин у свом есеју објављеном прошле године под насловом „О историјском јединству Руса и Украјинаца“ истиче заједничко порекло Руса, Белоруса и Украјнаца као потомака управо оних древних Руса Владимира Великог. Међутим, ,,совјетска национална политика је уместо велике руске нације – тројединог народа који су чинили Великоруси, Малоруси и Белоруси – на државном нивоу установила одредбу о три одвојена словенска народа: руском, украјинском и белоруском“ наводи Путин. Он такође подсећа и да је данашња Украјина у највећој мери настала на рачун историјске Русије, за шта треба да се захвале Лењину.
Важан део есеја је и православље. Путин наглашава да је то оно што је још од Владимира Великог – канонизованог као Свети Владимир – спајало све потомке древних Руса. Религија је, наравно, још један камен спотицања у односима две државе. Како је тешко градити национални идентитет одвојено од верског, од периода Украјинске Народне Републике на овој територији делује Украјинска аутокефална православна црква, а од распада СССР-а и Украјинска православна црква Кијевског патријархата. Обе ове организације биле су непризнате све до 2018. године, када су уједињене под именом Украјинска православна црква од Васељенског патријарха, ,,првог међу једнакима“ у православном свету добиле аутокефалност од Руске православне цркве, која вековима окупља вернике на овој територији. И док је тадашњи председник Украјине Петар Порошенко ово оценио као ,,питање независности, националне сигурности, државности и геополитике, као и колапс вековне тежње Москве за глобалном доминацијом“, Руска православна црква оценила је потез васељенског патријарха као ,,прелазак црвене линије који би могао да доведе до раскола у православљу.“
Дакле, становиште Путина и Русије је јасно: Украјници као нација не постоје – или, користећи дискурс који поново подсећа на простор бивше Југославије, не представљају ,,праву“ нацију. Они су једноставно Малоруси, народ који треба ујединити са матицом. Њихова територија је вековима била руска, њихова култура је руска култура, њихова црква је руска црква, њихов језик можда није руски, али је такав да је чак и највећи украјински писац свих времена Николај Гогољ писао на руском.
Уколико украјинска нација пада на тестовима митологије, територије и културе, шта јој остаје? Остаје јој тзв. „свакодневном плебисцит“. По тој идеји, много битније и од језика и од културе, историје, па чак и државе, јесте осећање припадања нацији. Дакле, нација постоји тамо где се људи осећају њеним припадницима. Међутим и свакодневни плебисцит представља неку врсту зачараног круга – да би се народ идентификовао као припадник одређене нације неопходно је нешто што га спаја са једном групом људи, а одваја од друге. Како у већини Европе, а поготово на истоку, само држављанство свакако није довољно за то, опет се морамо вратити језику, религији, култури или митовима –ономе што Украјници и Руси углавном деле, те наћи оно што их раздваја. Једноставно, два народа су толико блиска да Украјина може да конституише независну ,,себе“ само тако што ће од Русије да направи ,,другог“. Зато се истиче Холодомор, а у други план се ставља целокупно искуство Другог светског рата где су Украјнци, Белоруси и Руси заједно поднели огромне жртве. Зато се националним херојима чине личности које су у најмању руку контраверзне, попут Степана Бандере, украјинског националисте, али и нацистичког колаборационисте. Или се прихвата нац(ионал)истичка реторика Азов батаљона, Свободе и других екстремно десничарских организација о Украјницима као потомцима беле, Аријевске расе, који бране Европу од Руса, који не само да нису Словени ни потомци древних Руса као Украјинци, него уопште нису Европљани, већ су настали мешањем Монгола, Татара и Угро-финских племена.
Наравно, историја и идентитет као и увек у служби су политике. Запад покушава да, зарад својих интереса, одвоји Украјину од Русије. Статус тампон зоне који је пратио Украјину кроз историју овај пут долази са обећањима о либералној демократији, бољем животу и пуноправном чланству у европској породици народа, у замену за природна богатства и прву линију одбране (или напада) у односу на Русију. Са друге стране Путин је свестан да не може да дозволи улазак Украјине у НАТО – формално или неформално – управо због изразито неповољног положаја у ком би то оставило Русију у случају евентуалног војног сукоба. Не треба напомињати да у овој геополитичкој игри, као и увек, највише страдају недужни људи.
Политика идентитета један је од разлога зашто ће обе стране изгубити овај рат, без обзира на његов коначан исход. За Украјинце, целокупан сукоб који је отпочео анексијом Крима и нарочито руска инвазија 2022. године ће у деценијама које долазе постати део националног мита који ће имати посебно, најистакнутије место у украјинском идентитету. До сада су Украјинци своје највеће тријумфе, како војне тако и културне, морали да деле с Русима или Совјетима. Садашњи рат им даје самостални извор мита о борби и страдању за слободу. Проливена крв и животи хероја палих у одбрани отаџбине од руског агресора неповратно ће одвојити Украјнице од Руса. Са друге стране, остаје питање хоће ли Руси, чак и да Украјина поврати власт над Доњецком и Луганском, пристати да живе као грађани другог реда у држави чији национализам је суштински изграђен на русофобији, или су, што је вероватније, та територија и људи заувек изгубљени?
И напослетку, колико у ствари остаје украјинског ако се оно очисти од свега руског?
За још текстова о сукобу у Украјини кликните овде.
Аутор текста: Јован Аркула
Насловна фотографија: Getty Images
