Посмртни остаци генерала Ђорђа Стратимировића, вожда и команданта Српске Војводине, пренети су из Беча и сахрањени у Сремским Карловцима. Овим је испуњена генералова жеља записана у мемоарима „Успомене“. Генерал Ђорђе Стратимировић је био командант српских добровољаца из Шајкашке, са којима је извојевао најважнију победу у рату против Мађара 1848. године.
„Суза у очима породице Стратимировић јесте суза радосница, суза радости и поноса што се испунила заповест нашег вожда, свесрпског вожда Ђорђа Стратимировића да буде сахрањен у српским Сремским Карловцима“, рекао је Иван Стратимировић, праунук Ђорђа Стратимировића, а пренео РТС.
Генерал-мајор и вожд Ђорђе Стратимировић је у Сремским Карловцима дочекан уз највише државне и војне почасти. Гардисти Војске Србије су, у молитвеном ходу, пронели ковчег са посмртним остацима кроз град до Манастира Пресвете Богородице, где је вожд сахрањен. Литургију је служио Преосвећени Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског, уз свештенство и монаштво Епархије сремске и Архиепископије београдско-карловачке.
Присутнима се, поред вождовог потомка, обратио председник Владе АП Војводине: „Зато генерал Стратимировић припада бесмртницима без којих је историја нашег народа незамислива, а који су својом борбом и својим делом нашој слободи и нашем уједињењу дали немерљив допринос“.
Народни вожд
Ђорђе Стратимировић је рођен 1822. у Новом Саду. Потиче из угледне српске породице у јужној Угарској, а рођак му је био митрополит Стеван Стратимировић. Завршио је гимназију у Врбасу, а потом војну инжењерску академију у Бечу. Као потпоручник у Седмој хусарској пуковнији је ратовао у Ломбардији, а војну службу је напустио са чином поручника 1943. године.
Међутим, ратна превирања у целој Европи су захватила и Хабзбуршку монархију. Стратимировић је 21. марта 1848. године основао револуционарни одбор у Новом Саду, који су чинили Срби и Немци. Одбор је овластио Стратимировића да, заједно са Александром Костићем, преговара са Угарским сабором. Српска делегација је изнела захтеве Револуционарног одбора, који су одбијени. На састанку са Лајошом Кошутом, мађарским прваком, Стратимировић је захтевао привилегије и самоуправу за Србе. Кошут је одговорио да у Угарској постоји само један политички народ, а да су остали само чланови тог народа. Стратимировић је на то рекао, ако Срби не добију аутономију од Угарског сабора, да ће је потражити на другом месту. Кошут је то прогласио велеиздајом и запретио мачем.
На Мајској скупштини, одржаној 13. маја 1848. године у Новом Саду, проглашена је Српска Војводина и, након тога, крећу спорови унутар српске врхушке. Стратимировић је извојевао најважнију победу код Сентомаша (Србобрана). Пристизање Стевана Книћанина из Србије га је навело да се окрене према ослобађању Баната. Доживели су пораз код Великог Бечкерека (Зрењанина) и то га је коштало положаја у војсци, јер је Патријарх Јосиф Рајачић то искористио да га позове на одговорност. Након одласка у логор код Книћанина, Патријарх је за њим расписао потерницу. До измирења је дошло тек у фебруару 1849. године.
Након револуције и рата против Мађара, Стратимировић ступа у аустријску војску. Боравио је у поверљивим мисијама у Црној Гори и Боки, на Крфу и у Епиру, као и у Србији. Године 1859, унапређен је у чин генерал-мајора и постављен за гувернера Далмације. После иступања из аустријске војске 1863. године, у више наврата је биран за посланика у Државном сабору и Српским народним и црквеним саборима.
По избијању Српско-турског рата 1876. године, ставља се у службу српске војске. Борио се у оквиру књажевачког одреда.
Умро је и сахрањен у Бечу 1908. године. Жеља да буде сахрањен у Сремским Карловцима, коју је записао у мемоарима „Успомене“, испуњена је 113 година касније.
Аутор: Милан Веселица
Насловна фотографија: Мој Тител
