Пише: Тиосав Пурић
Посебно је то случај у зрелој фази овог контра-иницијатичког, превасходно окултног и мета-политичког пројекта, онда када се упозоравајуће визије Франца Кафке, Фрица Ланга, Џорџа Орвела, Јевгенија Змајатина, Ернста Јингера, Емила Сиорана, Мориса Ешера и Олдоса Хаклсија преображавају у пламене студије наступајућег зла у визионарским делима Ентони Барџиса, Ридлија Скота, Данила Андрејева, Франсоа Трифоа, Олафа Стејплдона, Филипа Дикта, Џона Карпентера…, све до Алесандра Јодоровског, Дејвида Линча, Виктора Пељевина, Џорџа Мартина (нап. прир.) и Мишела Уелбека.
– Драгослав Бокан, у тексту У освит новог доба,
предговору збирци есеја Марка Танасковића Мисли локално, делуј глобално
„Био сам глупи сноб“ је реченица којом Џон Хоџман, на почетку предговора новом издању Игре престола, оправдава своје упорно одбијање да се ухвати у коштац са „причом о змајевима“. То ће једног дана бити реченица којом ће академски кругови започињати своје трактате о Толкиновом или Мартиновом делу. Или је то фантастика већих размера и од епске – надати се таквом развоју догађаја.
Човек је превише сведен на себе и застрашен је амбисом који у себи затиче. Гери Купер? Сопрано је био у праву, као древни Грци, само постављајући питање: „Где неста Гери Купер?“, пита премудри Сопрано. Каже: „Снажан, тихи тип – то је био Американац. Није био оптерећен својим осећањима. Само је радио оно што је требало да уради“. (Контекстуализације ради, Сопрано је у том тренутку „на ксанаксима“). Жалосно је што су такве истине стављене у уста човека са маргине. Али, маргина уме да буде сензибилнија; зато Сопрано има право да каже ствари, са позиције онога који говори гласом друштвеног изгнаника. Слично, Мартин има право да као маљем полупа Фукујамин наратив о крају историје, јер је он у том тренутку писац научнофантисчних кратких прича и хорор романа, кога Холивуд не жели. Године 1992. је Фукујама најавио „крај историје и последњег човека“. Године 1996, Мартин је отпочео своју историју. Он, „полудели“ народи полураспаднуте Југославије и Руанда били су једини побуњеници против владајућег наратива. Две тачке побуне биле су ван Запада, тј. на Не-Западу (Балкан и Субсахарска Африка), трећа тачка била је лоцирана у Вестеросу.
Али, вратимо се на тренутак поменутом амбису. Тај амбис је, у тренутку када се појавио, у неком смислу био оправдан страхотама Великог рата. Читава генерација европских послератних писаца је била у суштини генерација духовних инвалида. Стигма коју су носили са собом, на својим душама, трајно је обележила, у многим случајевима и оплеменила, њихово стваралаштво. Велики рат је дехуманизовао човека. Хијерархије и ордења, системи команде, правни системи, држава и њен апарат, вера у све то је пала у воду. Државе су престале да освајају нове просторе, Киплингов оптимизам се обрушио у диму из ровова, у страшној европској кланици, која је скончала у Џојсовом нихилизму. Систем вековима грађен, од времена великих открића, као у Асимовљевој причи, постао је потпуно независан од човека, па још даље нечовечан; када је спровео, како каже Берђајев „суд над историјом“ и тиме над личношћу. Епохални правац кретања је тиме одређен: поредак се сваком огадио, јер није испунио своју сврху. Разлоге свему томе можемо тражити у незадрживом антропоцентричном оптимизму хуманизма или просветитељства. „Код савремених романсијера – оних најталентованијих, скоро је у потпуности одсутна стваралачка фантазија, они су или погружени у себе или пак приказују злу стварност којом су оптерећени“, каже Берђајев. Даље, Берђајев их наводи: „Селин (је) оптерећен том злом стварношћу“, „Жуандоови романи … су … оптерећени демонским силама“, „код Лоренса човек ишчезава у мистичкој стихији пола, тамо је он функција пола“, „код Хакслија се одражава разнолики људски свет, …. , у коме је тешко пронаћи људски лик“. Закључује Берђајев: „Упоредите савремени роман, на пример, са Дикенсом. Запрепашћујуће пређени пут, као да се десила космичка катастрофа. (…) Ту је човек (код Дикенса, прим. аут) сачуван, он поседује свој људски лик и када је ружан и када је смешан“ [1]. Берђајев је у праву. Жао ми је што није поменуо Џојса, тог Одисејевог џелата, који је на погон Фројда и осталих онаниста на огољеност харфе људске душе, одузео целом западном свету, и његовим ободима, право на сећање, и свео нас на „снове“, у којима је све као Ноланов Inception. Срећом, у нас је главни Џојсов епигон, Киш, из године у годину све блеђи. За разлику од бројних мајстора великих књижевних потеза у генерацији Андрића, Црњанског, Кракова или Растка Петровића, од којих су многи били довољно Балканци да услед културе бруке и части, не подлегну болећивости која је постајала тренд европске књижевности, која није могла да се одлепи од самосажаљења. Јер, како опажа Аница Савић-Ребац, код Срба после рата још „ври један првобитни средњи век, док у исти мах Европи почиње да прети један нови, бесплоднији“.Што се наредног потреса тиче, ЦИА је интервенисала после Другог светског рата, па је савремене романсијере – оне најталентовије, или поткупила (Кеслера, Набокова) [2] или им дала cancel culture (нпр. Хамсуну, Паунду).
Кључни грех европске културе јесте у томе што је кренула за Џојсом, уместо за Толкином. Определила се за гротеску, уместо за мит. За цинизам, уместо за емпатију. За знање, уместо за мудрост. Не може Аристофан бити пречи од Вергилија. Истина је, како ми је у разговору рекла др Марија Пуслојић, која је докторирала на нашем Филолошком факултету на Толкину, да интересовање за Толкина представља академско самоубиство (чак и у Енглеској). Природно, у свету сивих зграда и шљаштећих печата на дипломама нискофреквентних интересовања (ову дрску тврдњу ограничавам на хуманистичке дисциплине, радујући се свакоме ко би ме убедио у супротно), нема места за интелектуалну радозналост, а нарочито не за одушевљење, које као емоција жанровски одређује фантастику (мада, не волим да говорим о жанровима; са друге стране, Мартин је потпуно у праву: почетак епске фантастике је Еп о Гилгамешу¸ а њен врхунац су Илијада и Одисеја).
И сам сам у једном тренутку подлегао свим тим академским подвалама. Не знам коме да се обратим жалбом због времена које сам изгубио читајући Џојса. Напослетку, вратио сам се Мартину, ове године, након што сам покушао да читам Уелбека, упркос упозорењу Александра Вујовића, уредника Новог стандарда, који ми је лепо рекао да Уелбек „каже да је Хегел дебил, али не зна да каже због чега“. Ако занемаримо интелектуалну површност, оно што још више смета (не само код Уелбека, а нарочито у савременој поезији) јесте тај „ксанаксни“ моменат књижевности, где се писање схвата као психотерапија. Да, и Сопрано „гута“ ксанаксе, али цака капитализма (или социјализма, или било које идеологије), јесте у томе што ствара услове да мафијаш уме често да буде мудрији од песника. То није нужно лоше, и свакако је боље од постмодерних трендова плагирања читавих текстова под фирмом поигравања са Бог-зна-чим (као што је то радио Киш, о чему је суверено писао Небојша Васовић), али, ипак, замара. Стога се, вероватно поведен балканским гусларско-едским геном, вратих Мартину. После више од десет година (први пут сам га читао давне 2006, у време док је Србија још имала „Гвоздену флоту“, а последњи пут сам га читао када је изашао Плес са змајевима, дакле 2011). И, схватих да је после Флоберове Саламбо, Дикенсове Приче о два града, Љермонтовљевог Јунака нашег доба, Борхесове Алеф и Сабатовог О јунацима и гробовима, а свакако Црњанског, Андрића, Растка и Кракова – издржао тест времена.
Шта је стварно стварно и како се оно лечи (или O проблему стешњеног света)
Barbossa: The world used to be a bigger place.
Jack Sparrow: The world’s still the same. There’s just… less in it.
Али зашто је Игра престола, серија у продукцији традиционално супериорне ХБО, остварила толики успех? Како је могуће да се Судар краљева, друга књига саге Песма леда и ватре, нашла по објављивању 1998, на листи бестселера Њујорк Тајмса?
Чини ми се да су два кључна разлога: aктуелност и ескапизам. Иако ова два разлога делују међусобно искључиви, на први поглед, они су управо компатибилни, јер су само у констелацији међусобног односа корисни. Песма леда и ватре на крају и јесте пејзаж контрастних облика и нијанси. Она барата актуелним проблемима, али их и измешта у време које нас директно не дотиче, или нам се чини да нас не дотиче, јер је смештено у митској прошлости. То је уосталом и Хомер радио: он се хвата у коштац са актуелним проблемима, као што је нпр. проблем намирења крварине на суђењу које Хефест приказује на штиту, али смештајући читаву епизоду у време Тројанског рата, он измешта слушаоца у мислима у неки други, давни, свет, који не може да га повреди док овај покрај огњишта, уз ватру, од еда, слуша приповест. Дакле, ово је стари трик, од давнина познат приповедачима Балкана. У неком смислу, Шехерeзада приповеда одлажући неумитни усуд. Прича о Белим Ходачима и апокалипси бревелоквентно сажетој у геслу мудрих, колективизму склоних Старкова „Зима долази“, пре ће пробудити, асоцијативним механизмом у умовима посвећених, свесност о опасности климатских промена, него хистерични наступи Грете Турнберг.
Aктуелност бисмо могли да опишемо као„ургентну“стварност, ону која позива на акцију, док бисмо ескапизам, који је најчешће описиван као негативна појава, могли да дефинишемо као бег од стварности. Ипак, легитимно би било поставити питање о томе: када је ескапизам постао негативна појава? Таква перцепција ескапизма је обележје политичке модерне, која и даље због тоталитета својих механизама (нарочито у непораженим земљама либерализма) претрајава. У том смислу, критика ескапизма је позив грађанину Запада да узме учешће у политичком животу и „суочи се са реалношћу“ [3]. Али, ако је та реалност Европа растрзана верским и грађанским сукобима седамнаестог века, ништа неће спречити грађане да пређу Атлантик, и тамо, на супротној обали, заснују своје рајске баште на земљи, како Франкопан, укратко, описује један од разлога исељавања у Америку, у својим Путевима свиле.
Ипак, Атлантик је пређен, Арктик се истражује, а Антарктик је подељен као глобус на Јалти, 1945. Или, у Тордесиљасу 1494. Другим речима, подела никада не недостаје. Недостаје онога што би се могло делити. Западни човек је, каже Сабато, створио данашњи свет захваљујући апстракцији. Захваљујући машти. [4] Ово би изгледало као да се слажемо са Фукоом, али констатовање да је нешто кострукт свакако не ослобађа од обавезе према конструкту, нарочито ако је неки конструкт миропомазан крвљу и узвишен уметношћу која траје кроз векове. Што ће рећи да Фуко није геније, него дрски понављач одвећ познатих ствари, и притом је настран, будући да је за њега апсолутно све конструкт, али не са становишта квантне физике, него са становишта индивидуалне пизме. Он је добар лакмус за показивање академске климе у свету чију неподељену пажњу окупирају управо конструисани и политички некоректни светови какав је Мартинов.
Јер, време великих узлета Западног човека је у бити време узлета његове маште у околностима у којима је његова машта могла да дела, у својој раскоши и разузданости. Његова машта која је била погон за велика дела, била она на спектру сивих нијанси беља или црња. На палуби каравеле, са астролабом пред собом и мапом која је чекала прве контуре, Западни Човек је од Човека Медитерана постајао Човек Атлантика и у тој трансформацији, он је ширио границе света и у њих уцртавао, као дете, оно чега се сећао, стварао мимикрију онога што је видео. То је homo ludens у човеку. Он је Сједињене Америчке Државе онебесао звездама нама, данас, непознатих имена, као што су Филаделфија или Цинцинати, па их украсио Колосом са Родоса или Линколновом зевсоликом статуом по узору на Фидију. Или, Картагеном у Јужној Америци. Са ове дистанце, неко би погрешно претпоставио да је ствар у бољем образовању, или не-дај-Боже укусу осамнаестовековне публике. Проблем је у томе што морамо бити свесни да је у то време популарна култура једноставно оперисала класичним узорима и мотивима (само нпр. представа Катон: Трагедија Џозефа Едисона била је у Енглеској за педесет година играна 234 пута у осамнаестом веку [5], док је сам Шекспир учинио класичну старину невероватно привлачном и такорећи општим местом енглеске популарне литературе).
Дакле, није се радило о укусу, или образовању, него о једном културолошком тренду, који није обећавао нужно признање о престижности нечијег знања. Колико је Американац заправо знао о Катону, толико је и сваки Србин осамнаестог века знао о султану Мурату или о кнезу Лазару. Авај, на почетку двадесетог века, свет је постао коначно омеђен, тесан, и јавила се потреба за стварањем нових простора јединим средством које је Западни Човек имао на прегршт – маштом. Једни су запали у малодушност, у негацију, у критику, и ти су кренули за Џојсом, почели да пониру у себе, тражећи амбисе. Други су пошли за креацијом, за живим бојама, за светом у хиљадама нијанси, цртајући мапе (а Мартин каже да писац зна да пише епску фантастику тек када нацрта мапу), за одјецима нордијских сага и хомерским епова, и они су се, сећајући се, креирали нови простор. Био он Арда (чији свет је исто смањен за смртне Људе, али не и за духовне Виловњаке) или Вестерос. Јер, главно гесло Мартиновог опуса на крају и јесте то да човек који чита живи хиљаду живота, а човек који не чита само један. Хиљаду живота у хиљаду светова, бежећи од њих (ескапизам) и у њима решавајући актуелне дилеме (да ли је преча воља за моћ, тј. Гвоздени престо, од борбе за преживљавањем, тј. Рата против Белих ходача). Или живи један, у стешњеном свету.
Еx oriente lux
„Дени се допадала необичност Источне тржнице, са свим чудним призорима, звуцима и мирисима. Често је ту проводила јутра пробајући шумска јаја, питу од скакаваца и зелене резанце, слушајући високе запевајуће гласове певача чини, зурећи у мантикоре у сребрним кавезима, огромне сиве слонове и црно-беле коње из Џогос Наја. Уживала је да гледа и људе: тамне озбиљне Ашајане и високе беле Картињане, светллооке људе из Ји Тија са капама од мајмунских репова, ратничке девице из Бајасабада, Шамирјане и Кајакајанаје са гвозденим прстењем у брадавицама и рубинима у образима, чак и мрачне и страшне Људе сенки, који су покривали руке, ноге и груди тетоважама и скривали лица иза маски. За Дени је Источна тржница била место чудеса и чаролије.
Али Западна пијаца је мирисала на дом.
Док су јој Ири и Јики помагале да сиђе из носиљке, она оњуши ваздух и препозна оштре мирисе белог лука и бибера, мирисе који је подсетише на прохујале дане у уличицама Тироша и Мира, и измамише јој осмех. Испод њих је намирисала слатке парфеме Лиса. Видела је робове како носе бале нежне мирске чипке и фине вуне у многим богатим бојама. Каравански стражари лутали су међу тезгама с бакарним кацигама и у дугачким туникама од постављеног жутог памука, док су им празне корице мачева висиле са каишева од уплетене коже. На једној тезги оружар је изложио челичне грудне оклопе прекривене чудесним сребрним и златним шарама и кациге исковане у облику необичних звери. Поред њега је била лепа млада жена која је продавала златарију из Ланисграда – прстење, брошеве, огрлице и прелепо исковане медаљоне за каишеве. Огромни евнух јој је чувао тезгу, нем и ћосав, одевен у знојав сомот, мрштећи се на свакога ко би пришао. Преко пута ње, дебели трговац платном из Ји Тија цењкао се са неким Пентошанином око цене зелене боје за сукно, а мајмунов реп на капи поигравао му је док је климао главом“.
Извод из Игре престола у издању Лагуне, према преводу Николе Пајванчића
На извесном нивоу, Саидова критика је више медвеђа услуга народима који се самооријентализују. Још Трајан Стојановић, изузетни српско-амерички историчар, на примеру Балкана и балканских народа, указује на децентрираност личности, упечатљиво доказујући оно што је особеност друштава од грчког пантеона до Ратова за југословенског наслеђе, њихова потреба за самопотврђивањем, која се намирује тражењем одобрења од јавности или околине. Све то узевши у обзир, фамозни оријентализам Едварда Саида је логички експеримент намењен превасходно Окциденталцима, тј. Западњацима, јер је и уперен на guilt societies пре него на shame societies. Примера ради, данас се на трагу курса који је он зацртао, уз извесне модификације, ради на томе да Западњаци освесте код себе свест о искривљеној свести о Другом. Међутим, како је свака полиитчка коректност гротеска своје мисије, дошло се до следећег проблема: Западњаци су оне народе које су већ „преумили“ почели да користе као пример за ваљаност саидистичке критике, док ће оне који одударају од „нормалности“ на начин који је пројектована у западним умовима критиковати или преваспитавати са циљем да и од њих направе „нормалне“ какви су они који су већ „преумили“. У основи свега тога налази се пука воља за моћ.
Мартин је у том смислу много поштенији. Он барата стереотипима, а њихова очигледност потиче из укорењености и, колико год било тешко признати: истине. Вестерос је на западу са витештвом, замковима и феудалним системом који спутава друштвену мобилност, Соториос је на југу са својим боговима плодности, врелом климом и разнобојношћу, а Есос на истоку са својом распусном декаденцијом, мноштвом прилика и робовласничким системом. Мартин је узео многа друштва, њихове историјске контексте у њиховом напону снаге, и дао нам историозофско-психолошки експеримент, јер ако се питамо шта би се десило када би у истом свету постојали Енглеска и Француска у време Плантагенета и Капета, Вавилон и Нинива у време Набукодоносора и Асурбанипала, Фиренца и Венеција у време Медичија и Дандола, Монголија у време Тамерлана и Кина у време династије Хан, и да сви они имају нуклеарне бомбе, које су у поседу идеалиста какав је био Александар Велики (Денерис), политичких реалиста какви су Хенри Кисинџер или Клеопатра (Тирион и Серсеи), онда треба да читамо Мартина.
Како се код Мартина још није десио Колумбо, како се није десила глобализација технолошким алатима који пружају могућност за апсолутну контролу, или потпуни рат, ми видимо светове који се сукобљавају и сарађују на равноправној бази, са истоветним жељама и истоветним немогућностима да једни друге покоре, иако су потпуно различити. Тек у могућностима које пружа фантастика, Мартин државама Есоса даје моћ и субјективитет каква друштва Запада нису допуштала Оријенту. Мада Саид креће од Хомера у објашњавању оријенталиизма, он не каже поштено да је тек у једном тренутку историјског развоја Запада остварен предуслов да оријентализам постане доминантна манифестација глобалне културне политике, док притом сам Хомер није Западњак, бар не ако Балканци нису Западњаци, већ да је проблем у западњачкој рецепцији и примени Хомера у колонијалистичком походу. У том смислу, Мартин је много згоднији за наше тумачење оновремене реалности, од историјске науке која је обремењена разним филозофским и махом неуспелим експериментима. Јер, начин на који је Денерис дочекана у Карту или Мирину, тј. стереотипи са којима једно друштво истока какво је нпр. Багдад Харуна ал Рашида, дочекује своје западније госте, данас није осветљено, и чак га је немогуће осветлити.
Денерис долази у Карт, након бега од свог матичног каласара. [6] Тамо је дочекују Тринаесторица, истакнути руководиоци града Карта који је на ивици Црвене пустоши, највећи град Света, „који је постојао и који ће постојати“, ако је за веровати његовим руководиоцима, а извесно трговачко чвориште у Есосу. „Он је средиште света, капија између севера и југа, мост између истока и запада, древнији но што сеже памћење људи, и тако величанствен да је Сатос Мудри ископао себи очи након што га је први пут видео, јер је знао да ће све што касније види у поређењу с њим изгледати бедно и ружно“ [7]. Доказаће се да је Карт „најчувенији град. Ипак, Карт има неких недостатака. Зато је речено: Карт је златни пехар пун шкорпија“. Замените реч Карт речју Јерусалим и добићете цитиран опис Јерусалима из пера Мукадасија у књизи Descriptions of Syria including Palestine. За разлику од Запада на коме је гостинско право светиња [8], на Истоку видимо један потпуно другачији однос – гостопримство се пружа из лукративних разлога. Наиме, Илирио Мопатис, магистер града Пентоса, пружа уточиште Денерис, а потом и Тириону Ланистеру, рачунајући на њихову потоњу подршку и концесије које ће му бити пружене у Вестеросу, онда када његови гости остваре своје политичке амбиције. То можемо довести у однос са развијеном градском културом на Истоку, који је много класичнији од феудалног Запада. Наиме, сама институција гостопримства, која је постојала у древној Хелади, под именом proxenía [9] била је начин повезивања древне аристократије, и имала је дубоко политичку логику. Пизистратиди су остваривали своју премоћ уз помоћ својих гостију из других полиса. Такође, овај обичај (као у случају Денерис, Тириона, или Пизистратовог сина Хипије) је омогућао онима који су изгнани из политичких разлога из својих матичних заједница да потраже уточиште.
Ова логика је драстично другачија од гостопримства које срећемо у Вестеросу, где је гостопримство у мање рафинираним друштвима Запада тесно скопчано са голом егзистенцијом. Jер, гостопримство у Вестеросу је хлеб, со и огњиште. Узети хлеб и со, даје госту гостинска права и гостинске обавезе. Примити некога уз огњиште, макар поред пута, знак је доброчинства. Све се то упечатљиво указује на примеру гостопримства које Крастер пружа експедицији Ноћне страже с оне стране Зида. [10]
Али, можда је најсавременије и уједно кључно филозофско питање које Мартин покреће, и уједно политички најнезгодније, питање слободе и схватања „универзалних“ вредности. Зашто се Америка повукла из Авганистана? Зато што није успела. А зашто није успела? Како бисмо избегли опасност од тога да будемо исмејани због преучености (тумачећи класичну старину), а како бисмо поентирали на чињеници да Запад не разуме Исток (и обрнуто), можемо узети пример из Плеса са змајевима. Наиме, један од најупечатљивијих призора јесте сцена у којој роб тражи да буде враћен у ропство, јер је школујући децу свог господара, постао део породице свог господара, и нашао сврху у свом животу. [11] У том тренутку Денерис долази у конфликт са својим предрасудама о свету који жели да мења са позиције неконкурентне моћи. Јер, она долази из Вестероса, места са ког је Џора Мормонт, њен најпоузданији (до извесног тренутка) и најоданији пратилац изгнан управо због трговине робљем. Слободарска традиција је у Вестеросу укорењена до мере до које не угрожава федуални поредак (јужно од Зида) или преко те мере (северно од Зида), где Крастер каже: „Боље умрети слободан, него живети као роб“ [12] Есос је потпуно другачији политички пејзаж. Ропство је тамо много сличније ропству из времена Старог Рима или Старе Грчке, где је роб заиста био део familiae, у којима је његов живот умногоме зависио од онога што зна, те су робови у граду имали угоднији живот и од слободњака у селу, а сеоски робови радили слично као што раде многи данас тобоже слободни људи. У Грчкој је чак у једном тренутку убиство роба постало кажњиво и санкционисало се као што се санкционише убиство из нехата. Ипак, у тумачењу Мартиновог дела, западни академски кругови су неретко потпуно неспособни да се еманципују од свог колонијалног наслеђа, тј. своје борбе против конзервативаца, и имају потребу да и Мартиново дело тумаче кроз призму идеологизованог екскулпизма.
Даље, Денерис не разуме ни потребу за отварањем великих борилачких арена. Не разуме разлоге таквог крвопролића. Иако је један од добрих разлога начин да се умири становништво заморено борбама, ипак је кључан разлог постојања борилачких арена то што „сви умиру“ (valar dohaeris, кажу у Есосу, односно „сви људи умиру“), али „ретки добијају прилику да им име живи вечно“, каква је прилика оних који се прославе у борилачким аренама. Данас готово да заборављамо да је прави разлог гладијаторских игара заправо сакралне природе – оне су се одвијале као посмртни ритуал на гробу неког великаша, и то код Етрураца. Нама данас, као и Денерис, измиче тај моменат приликом покушаја да сагледамо „страхоте“ старог века. Као што не разумемо ни људске жртве, које су у систему неких веровања (Минојаца, по свој прилици, Картагињана, или Астека) биле кључни чинилац, или канибализам (који је кривична санкција у неким дрштвима индонежанских острва). Као што, напослетку, не разумемо ни хришћанску жртву. Јер, све то што нам се чини као „страшно“, требало би да буде контратег животу и његовој пуноћи, која нам подједнако измиче, као и разумевање за далека (просторно и временски) друштва.
***
Многи научни радови написани су о „белом спасиоцу“, тј. Денерис, у Мартиновом делу. Многе полемике су вођене. Ипак, оно што је кључно у Мартиновом делу, његово наравоученије, у том сегмену, јесте да друштвима није потребан спасилац, нити он може постојати, био он бео или какав други. Друштва се мењају темпом који им намећу култура именталитет. Једино мртва друштва немају инхерентне сукобе. Од споља убачени елементи који треба да те сукобе реше, обично постану катализатор тих неумитних процеса, али не и акцелератор. Другим речима, они не убрзавају решавање сукоба, већ повећавају огорченост са којом се такви сукоби воде. Укратко речено, то што Обама није бео, не значи да је добар, како верује уљуљкана елита Запада. Али, то што има нуклеарне бомбе (змајеве), доводи га у позицију неконкурентне моћи спрам Либије, какву Денерис има у Мирину. Само, он нема нема ни политичког такта нити осећаја за стратегију какав има Денерис.
КРАЈ ПРВОГ ДЕЛА
Белешке:
[1] Више о Берђајевљевом погледу на послератну књижевност у: Николај Берђајев, Судбина човека у савременом свету, Логос, Београд, 2006.
[2] Флоренс Стонор Саундерс, ЦИА и хладни рат укултури, Досије, Београд, 2013.
[3] Више о ескапизму види у Yi-Fu Tuan, Escapism, John Hopkins University Press, Baltimore/London, 1998.
[4] Види у есеју „Преко апстракције до моћи“ у Ернесто Сабато, Појединац и универзум, Градац, Чачак/Београд, 2005.
[5] Види у Rob Goodman, Jimmy Soni, The Life and Legacy of Cato – Mortal enemy of Ceaser, Thomas Dunne Books, New York, 2012.
[6] Војноцивилна организациона јединица дотрачког друштва, везана за једног истакнутог предводника, обично војсковођу.
[7] Денерис, II, Судар краљева
[8] Упечатљиво прекршено на Црвеној свадби, којом је Валдер Фреј у савезништву са Рузом Болтоном, стао у крај побуни Старкова, убивши Роба Старка, његову мајку, и већи део северњачког племства, изузев краљице Роба Старка (у књигама), и његовог ујака Едмура Тулија
[9] Иван Јордовић, Стари Грци: портрет једног народа, Завод за уџбенике/БИ САНУ, Београд, 2011.
[10] Џон, III, Судар краљева
[11] Денерис, VI, Плес са змајевима
[12] Џон, III, Судар краљева
Насловна фотографија: Џорџ Рејмонд Ричард Мартин (Фото: Nick Briggs/HBO)
