Пише: Илија Гавриловић
Једна од главних политичко-економских тема у Србији и региону Западног Балкана данас је регионална иницијатива „Отворени Балкан“. Заправо, ради се о реализацији онога што су лидери Србије, Албаније и Северне Македоније договорили пре скоро месец дана, те користи за грађане ове три државе од овог пројекта. Због тога сматрам важним објаснити шта уопште представља регионална иницијатива „Отворени Балкан“, какви су разлози њеног настанка и какви су потенцијални добици/користи за обичне грађане у горе споменуте три државе.
Циљеви иницијативе „Отворени Балкан“
„И на Балкану су текле реке крви, баш као и некада међу данашњим земљама Европске уније. Али, на Балкану предуго није било тог важног искорака, који би повукао регион напред и извукао га из своје тешке прошлости која оптерећује и његову садашњост и његову будућност“ (Александар Вучић, Политика)
На почетку треба напоменути да је „Отворени Балкан“ заправо ново име за регионалну иницијативу „Мини-Шенген“ насталу у Новом Саду, крајем 2019. године, на састанку лидера Србије Александра Вучића, Албаније Едија Раме и Северне Македоније Зорана Заева.
Главни циљ „Мини Шенгена“, данас „Отвореног Балкана“, јесте тесније повезивање ове три државе на пољу економије: стварање јединствених радних дозвола, лакши прелазак државних граница за људе и за робу/капитал, повећање економске размене, као и међусобна помоћ у случају природних катастрофа у ове три државе.
Од краја 2019. године па до јула 2021. године, у оквиру иницијативе „Мини-Шенген“ одржани су састанци на Охриду и у Драчу, а кулминацијa регионалног повезивања догодила се 29. јула 2021. године у Скопљу. Том приликом су државе потписале два меморандума о разумевању и један споразум којима би њихове замисли требало да буду остварене у наредном периоду:
- меморандум о разумевању који би требало да олакша извоз и увоз робе;
- меморандум о разумевању који би требало да олакша приступ тржишту рада ове три државе;
- споразум о сарадњи три државе у области заштите од природних катастрофа.
Из области олакшаног протока роба и кретања радника (меморандуми о разумевању) тек се очекује потписивање међудржавних споразума, у месецу новембру текуће године.
За грађане ове три државе свакако је најважнија најава укидања граничних контрола између три државе 1. јануара 2023. године. Међутим, до тог циљ предстоји заиста дугачак пут и питање је да ли је могуће у тако кратком року урадити све потребне ствари како би се то могло догодити. Имајмо на уму колико дуго је државама чланицама Европске уније (ЕУ) требало да укину граничне контроле међусобом.
Међутим, оно што иде на руку овим државама јесте што је и данас прелазак државних граница између три државе доста упрoшћен, па држављани ове три државе могу прећи границу поседујући само личну карту. Слично томе, требало би у наредном периоду поједноставити прелазак границе и за камионе (и друга теретна возила) који превозе робу. Тиме би се избегло вишесатно чекање на границама због којих ове државе губе огроман новац на годишњем нивоу.
Истог дана када су потписана та три споразума, у Скопљу је одржан и Регионални економски форум који је окупио преко 350 привредника из ове три државе. Овај Форум треба бити подстрек за побољшање пословне климе у региону, рушење „баријера“ и стереотипа, размену искустава, те веће повезивање привредника. Ово је нарочито важно за наш регион и државе које имају готово комплементарне економије, али које су поједниначно веома слабе и сиромашне. Зато је од круцијалног значаја да овај део Европе – Западни Балкан – буде јединствено економско тржиште. Економска, а и политичка снага Западног Балкана била би неупоредиво јача тада него што је то сада случај са сваком појединачном државом. Албанија, Северна Македонија и Србија се крећу управо у том правцу. Имајући у виду те ствари јасно је да ће три државе имати пре свега економске користи од „Отвореног Балкана“, а то ће највише осетити грађани. Наравно, остаје да се види у ком обиму ће бити та економска корист и којом брзином ће је грађани осетити.
Какву политичку корист доноси „Отворени Балкан“?
Даље се поставља питање каква је политичка корист од „Отвореног Балкана“? Има ли је? Лично сматрам да „Отворени Балкан“ има одређену политичку корист за све три државе. Када говоримо о политичкој користи треба имати на уму да су европске интеграције све три државе успорене, практично стале, те да је логично да државе почну тражити нека алтернативна решења ЕУ интеграцијама. Уз све то, чланство било које државе Западног Балкана у ЕУ није ни на видику, а ЕУ је након онемогућавања Северној Македонији да започне преговоре о приступању (и поред тога што је променила сопствено име и решила вишедеценијски спор са Грчком) изгубила кредибилитет на Западном Балкану. Сасвим логично се поставља питање шта Србија може очекивати од ЕУ уколико „нормализује односе“ са привременим институцијама самоуправе у Приштини (ПИС)? Да ли ће проћи као и Македонија?
Већа регионална повезаност, нарочито економска, свакако се нуди као (привремено) решење. Такође, уколико би ове државе почеле међусобно усклађивати своје ставове у односима према ЕУ, то би знатно ојачало и њихове појединачне позиције у односу на ЕУ. Треће, регионално повезивањe је веома значајно и због свеукупних односа између Србије и Албаније (који су последњих година у знатном успону), али и односа између Македоније и Албаније (имајући на уму бројну албанску мањину у Македонији). Посебно бих ту желео нагласити могућност заједничког отпора разним условљавањима која долазе из ЕУ и њених појединачних чланица, попут отпора бугарским покушајима ревизије историје и негирања постојања Македонаца као народа, македонског језика, па и државе Македоније. Три јединствена гласа су свакако боља од једног. Сматрам да то може помоћи овим државама да превазиђу помало сервилни однос који имају према ЕУ и почну гледати и своје интересе. Свакако, то не значи никако конфротирање са ЕУ и одбацивање свега онога што она нуди, јер би то значило и изолацију држава, али треба ићи ка једном равноправнијем односу са ЕУ. ЕУ је потребна Западном Балкану, али и Западни Балкан ЕУ. У новим геостратешким кретањима у свету, чини се да је Западни Балкан потребнији ЕУ него обрнуто, али то је нека друга прича.
Даље, за очекивати је да ће боље регионално повезивање водити ка даљој релаксацији односа између три државе, а тиме и већој стабилности у нашем региону. Имајући у виду прошлост нашег региона, стабилност је од прворазредног значаја за нас. Ова иницијатива је пут ка томе, без икакве двојбе.
Куда даље? Проширење „Отвореног Балкана“ на суседе?
Западни Балкан обухвата пет држава (Србију, Албанију, Босну и Херцеговину, Црну Гору, Македонију), као и територију под управом привремених институција самоуправе у Приштини (ПИС) коју одређене земље у Европи и свету сматрају сувереном и независном државом под називом „Косово“. Из претходних редова видели смо да „Отворени Балкан“ обухвата само три државе, па се поставља питање шта је са осталима? Да ли је могуће проширење на горе побројане државе и територију ПИС-а?
Дати одговор на ово питање није уопште лако. Постоји неколико разлога зашто је то тако. Прво јесте бојазан држава и територије (БиХ, Црне Горе и ПИС-а) да ће „Отворени Балкан“ представљати замену за европске интеграције. Ова бојазан је чини се највише изражена у Црној Гори, као водећој држави у процесу ЕУ интеграција. Међутим, управо је „Отворени Балкан“ најбољи начин да се државе Западног Балкана најбоље припреме за неко евентуално чланство у ЕУ и као већ јединствено тржиште, без већих потешкоћа, постану и део јединственог тржишта ЕУ. Даље, као што сам напоменуо, чланство у ЕУ било које држава на Западном Балкану није ни на видику. Напредак у ЕУ интеграцијама, и касније чланство, очигледно не зависи само од држава кандидата и њиховог процеса реформи, већ знатно и од политичке воље појединих чланица ЕУ – наш сусед Северна Македонија је то „најбоље“ осетила на својој кожи. Због тога сматрам да не треба чекати и тапкати у месту, већ пронаћи начине да се државе Западног Балкана што боље повежу (инфраструктурно, економски, културно, али и политички) и економски што пре уздигну.
Даље, чули су се и различити гласови, у неким деловима Западног Балкана (ПИС/„Косово“), да Запасни Балкан представља покушај обнове Југославије, тј. да је „Отворени Балкан“ „трећа Југославија“ и средство за ширење кинеског и руског утицаја на Западном Балкану. Овакве тврдње су, благо речено, неистините. Већ на први поглед се може видети да „Отворени Балкан“ не тежи никаквој политичкој интеграцији и стварању неке нове државне заједнице на просторима Западног Балкана, већ искључиво економској интеграцији и то на нивоу тек царинске уније или евентуално заједничког тржишта. Дакле, чак ни економска интеграција не достиже највиши ниво (економска унија), а о политичкој интеграцији нема ни говора. Говорећи о „Отвореном Балкану“ као „средству ширења руског и кинеског утицаја“ је такође крајње неозбиљно имајући у виду да ова иницијатива има подршку и западних држава попут САД и Немачке, па не знам како би западне државе подржале нешто што ће допринети ширењу утицаја њихових противника.
Треће, поставља се питање оправданости постојања „Отвореног Балкана“ у условима покретања иницијативе ЕУ-Западни Балкан за стварање јединственог регионалног тржишта (покренута на састанку Европска унија-Западни Балкан у Софији 2020. године), с обзиром на то да и ова регионална иницијатива тежи истим циљевима као и „Отворени Балкан“. Међутим, од покретања ове инцијативе није урађено много, а и поставља се питање и у ком облику и како ће функционисати тако замишљено регионално тржиште с обзиром на то да БиХ и Србија не признају територију под управом ПИС-а, тзв. „Косово“. Чини се да „Отворени Балкан“ представља чвршће повезивање држава и да су до сада учињени заиста конкретни кораци како би се остварили зацртани циљеви, за разлику од јединственог регионалног тржишта. Дакако, за државе је добро да учествују и у једној и у другој иницијативи. Комплементарност ових иницијатива не би требала да буде нешто ново, с обзиром да је и раније било случаја да се стварају готово истоветне иницијативе у малом временском размаку.
У случају БиХ ту постоји проблем око несагласности унутар државе око учествовања БиХ у иницијативи „Отворени Балкан“. Наиме, из Федерације БиХ долазе скептични гласови по питању учествовања БиХ у иницијативи , док политичари из Републике Српске сматрају да би БиХ имала користи од учествовања. Међутим, за привреду БиХ је веома важно да буде укључена у све видове регионалних интеграција, посебно имајући у виду чињеницу великог обима размене између Србије и БиХ који би онда добио нови замах. Сасвим је сигурно да привредници из БиХ немају никакве одбојности према учествовању у овој иницијативи (јер би и највише профитирали од исте), али чини се да је и овог пута превагнула политика над економским интересима. Учествовање државе БиХ у „Отвореном Балкану“ могло би утицати и на брже решавање билатералних проблема који постоје у односима са Србијом. Зато остаје нејасно зашто се толико одуговлачи са чланством у овој иницијативи. ЕУ интеграције БиХ деценијама су успорене и требало би тражити (привремено) решење којим би се економија ове државе побољшала, као и животни стандард грађана. „Отворени Балкан“ се нуди као решење, али ипак одлука је на властима БиХ.
Закључак: највећа вредност иницијативе
Сматрам да је највећа вредност „Отвореног Балкана“ у повезивању људи и стварању/успостављању веза које су из различитих разлога у претходне три деценије прекинуте. Економске везе играју значајну улогу, јер треба да помогну превазилажењу заједничких економских проблема и побољшању животног стандарда грађана. Било би боље да су овакве инцијативе настале и раније, пре деценију или две, али никад није касно и важно је да овакве иницијативе постоје. Оне доприносе и регионалној стабилности и миру, који су нам преко потребни.
Аутор је дипломирани политиколог за међународне послове
Насловна фотографија: New Geopolitics Research Network
