У првом делу приче о осамнаест година доминације мушким тенисом, покривена је прва половина тог периода, односно сами старт Федерерове доминације, његови фантастични дуели са младим суперталентом из Шпаније који је господарио земљаном подлогом, као и српски тенисер који се ниоткуда појавио и одлучио да Надалу и Федереру помрси рачуне. Други део доноси осврт на најбоље године Ђоковићеве каријере, многобројне повратке Федерера и Надала након повреда, а један мали део посвећен је и најбољем периоду каријере Ендија Мареја.
Тренутак који је дефинисао будућност (Вимблдон, 2014.)
У периоду од 2012. па све до Вимблдона 2014. године, Гренд слем титуле и прво место ранг листе били су дељени на равне части. Новак је био доминантан у Аустралији, Надал на Ролан Гаросу, а Федерер је једину Гренд слем титулу освојио на Вимблдону 2012. године. Сва тројица су провели подједнаку количину времена на врху ранг листе, а Вимблдонско финале 2014. године променило је даљи ток тениске историје.
Након те невероватне 2011. године, Ђоковић се изузетно мучио у највећим мечевима изван Аустралије. Два пораза у финалима Гренд слемова од Ендија Мареја, константни порази од Рафе на Ролан Гаросу у којима су увек ситнице превагнуле на Шпанчеву страну, па тако Новак није имао освојену Гренд слем титулу изван аустралијског континента још од Ју-Ес опена 2011. године.
У финалу тог Вимблдона 2014. године, чекао га је Роџер Федерер. Ђоковић је био бољи ривал током већег дела сусрета, што се и показало на семафору, с обзиром да је Новак водио са 2:1 у сетовима и имао 5:2 у четвртом. Чинило се да ће Новак коначно прекинути тај црни низ, али је Федерер потпомогнут британском публиком везао пет гемова и меч одвео у пети сет.
Није Ђоковићу било страно да преокреће практично немогуће ситуације против швајцарског тенисера (Ју-Ес опен 2010. и 2011. године), али је сада све било на Роџеровој страни. Да је Новак изгубио овај меч, велико је питање да ли би се било шта од онога што смо видели у наредним годинама догодило, да ли би трка за највећег свих времена остала на два имена, и да ли би Новак уопште и успео поново да освоји један од четири Гренд слема.
Једна спашена брејк лопта средином петог сета, а онда и брејк у десетом гему за другу Вимблдонску титулу и повратак на прво место светске ранг листе. Преко потребна победа и трофеј за повратак самопоуздања у борби за најважније титуле, и тренутак на који ће се тениски аналитичари често враћати у будућности да означе као почетну тачку Ђоковићевог менталног царства.
Освајање тениског Евереста (2015-2016)
Колико је значајан био тај Вимблдонски тријумф, видело се већ на почетку следеће сезоне. После пораза у четвртфиналу Дохе на отварању године, српски тенисер је по пети пут освојио Аустралијан опен, поново савладавши Ендија Мареја у финалу. У Дубаију је у финалу од њега био бољи Федерер, да би на популарној „сунчаној турнеји“ у Индијан Велсу и Мајамију, Ђоковић по трећи пут успео да освоји оба мастерса.
Са титулама је наставио и на земљаној подлози, с обзиром да је на оба мастерс турнира на којима је наступио, у Монте Карлу и Риму, Ђоковић постао шампион, успут савладавши Надала и Федерера. Приче о могућем освајању Ролан Гароса постајале су све гласније, подупрете Надаловом изузетно лошом формом и честим проблемима са повредама.
Жреб их је спојио већ у четвртфиналу, а после првог сета у којем је виђена борба, Новак је до краја меча изгубио четири гема и тако нанео Рафи тек други пораз у једанаест година у Паризу. Пут до титуле је наизглед био отворен, али ће један швајцарски једноручни бекхенд и момак у карираном шорцу остати Ђоковићева ноћна мора и након завршетка каријере. У питању је био Стен Вавринка, који је у том финалу одиграо сасвим сигурно и меч свог живота и у четири невероватна сета зауставио Ђоковића у подизању „Купа мускетара“.
Утеху је Новак нашао већ на Вимблдону, поново у финалу савладавши Федерера. Овога пута меч је решен у четири сета, а лондонски Слем је постајао још један „домаћи“ турнир за Ђоковића, после Аустралијан опена. У припреми за последњи Гренд слем сезоне, поражен је у финалима Торонта и Синсинатија, од Мареја и Федерера, али се швајцарском тенисеру врло брзо осветио.
Када посматрамо дуеле највећих, тешко је присетити се иједног меча на којем је публика толико била на страни једног тенисера. У финалу Ју-Ес опена те године, од 22.500 људи колико може да стане на Артур Еш стадион, можда се могло пробрати хиљаду душа које су навијале за Ђоковића. Под константним притиском био је српски тенисер током читавог сусрета, али прича о ментално несаломивом Новаку која је почела управо на Вимблдону 2014. године, имала је свој наставак. Славио је Ђоковић у тесна четири сета, а затим се потпуно некарактеристично за њега, без икакве прославе, стрељајући погледом публику, поздравио са Федерером и касније примио свој трофеј. Сам против свих.
Доминација је настављена титулама на азијској турнеји (Пекинг, Шангај), као и на мастерсу у Паризу, а можда и најбољу сезону своје каријере Ђоковић је заокружио петом титулом на завршном мастерсу сезоне у Лондону. Сумирајући једну од најблиставијих година у историји мушког тениса, добијамо следеће бројке – 84 победе уз само седам пораза, једанаест освојених титула, од чега три Гренд слема, рекордних шест мастерса у једној сезони и можда и најневероватнији податак од свих – након што је на првом турниру сезоне поражен у четвртфиналу од Ива Карловића, у сваком од преосталих петнаест Новак је стизао најмање до финала.
Тај нестварни низ наставио је први рекет света и у 2016. години, титулама у Дохи и још једним трофејем са Аустралијан опена, где је у финалу савладао Ендија Мареја. Морао је Новак да преда четвртфинале Дубаија Фелисијану Лопезу, те је заустављен на бројци од чак седамнаест узастопних финала.
Важнија од тога, била је чињеница да је Ђоковић освојио последња три Гренд слема, те да му је само Ролан Гарос фалио да први пут још од Рода Лејвера један тенисер држи истовремено сва четири Гренд слема. Припреме су текле добро, титулама у Индијан Велсу, Мајамију и на шљаци у Мадриду, а када је Надал пред меч трећег кола објавио да није у стању да настави турнир и да се повлачи, све очи светске тениске јавности биле су упрте у Ђоковића.
Овога пута, у финалу га је чекао Енди Мареј. Британски тенисер до те сезоне није сматран претерано опасним играчем на шљаци, али је те 2016. године играо најбољи тенис каријере и савладао Ђоковића у последњој припреми пред Париски слем, у финалу Рима. Први сет је отишао на Марејеву страну и у тим тренуцима се многима у глави понављао прошлогодишњи сценарио. Ипак, Ђоковић је пронашао своју игру, успео ментално да уђе у меч, и до краја сусрета изгубио само седам гемова и тако коначно дошао до титуле у Паризу која му је тако дуго измицала.
Неочекивани суноврат и Марејевих „пет минута“ (2016)
У тренуцима када је деловало да мало шта може да заустави Ђоковића на путу до „календарског Слема“, неочекивано су се појавиле две препреке – сам Новак, али и Сам (Сем) Квери. Амерички тенисер одиграо је фантастичан меч у трећем колу Вимблдона, сервисима и форхендима у потпуности „разнео“ српског тенисера, али је и Ђоковићев ниво игре био знатно испод очекиваног.
До краја сезоне је Новак био видно индиспониран на терену, што је за последицу имало поразе у ранијим фазама турнира, најприметније на Олимпијским играма, када је српски тенисер поражен већ у свом првом мечу од Хуана Мартина дел Потра. На Ју-Ес опену се некако провукао до финала, али је и у том дуелу са Вавринком било приметно да Ђоковић нема ту оштрину која му је била потребна за највеће титуле.
Док једном не смркне, другом не сване. Или у случају Ендија Мареја, „једном“ би се могло окарактерисати и као „тројици“. Ђоковић је доживео значајан пад форме после титуле у Паризу, Федерер је доживео прву од многих повреда колена, а Надал је кубурио са формом и повредама још од Ролан Гароса. Ту је на сцену ступио британски тенисер.
Иако је током читаве каријере био у сенци „велике тројке“, Мареј је био једини тенисер који је константно могао да им парира и да се посматра као најближи равноправни такмац. У том тренутку имао је два освојена Гренд слема, а током 2016. уписао је и трећи. У финалима Аустралијан опена и Ролан Гароса поражен је од Ђоковића, да би на Вимблдону искористио прилику која му се указала и доста рутински савладао Милоша Раонића са 3:0 у сетовима.
Титула на домаћем Слему била је само увод у импресивну завршницу сезоне. Британски тенисер је у Рију одбранио злато на Олимпијским играма, а једини кикс који му се догодио до краја сезоне био је на Ју-Ес опену. У четвртфиналу је од њега бољи био Кеи Нишикори, а касније ће се испоставити да је то врло вероватно и најближе што ће Енди Мареј икада доћи поновном освајању једног Гренд слема.
У преосталих пет турнира до краја сезоне, Британац је уписао – пет трофеја. Пекинг, Шангај, Беч, Париз и на крају завршни турнир у Лондону, у финалу савладавши Новака Ђоковића. Фантастични резултат од 48 победа и само два пораза почевши од турнира у Квинсу, донео је Мареју прилику да се у том завршном мечу сезоне бори за прво место. Инспирисан је био Мареј током читавог дуела, потпомогнут домаћом публиком и огромном дозом самопоуздања због пређашњих резултата, и питање је да ли би и Ђоковић из првог дела 2016. године могао било шта да учини у том дуелу. Британац је лако славио у два сета, и тако после четрнаест година прекинуо доминацију „велике тројке“ и дошао на прво место светске ранг листе.
„2017…или ипак 2007?“ (2017-2018)
Свака Надалова повреда и дуже одсуство са терена носили су са собом прегршт питања о томе да ли ће Рафа успети да се врати и буде онај стари, или ће га коначно хронични проблеми са коленима послати у превремену пензију. Поред тога, Федерер је по први пут у каријери доживео озбиљнију повреду, улазио је полако у касне тридесете године и велики знак питања стајао је над здравственим билтеном двојице тениских икона.
Ко до тог тренутка није научио лекцију да великане овог спорта никада не смете отписати, сигурно се осећао шокирано када је финале првог Гренд слема 2017. године било – Федерер против Надала. Швајцарац се након повреде колена вратио као препорођен, Надал је током те две недеље играо као у својим најбољим данима на тврдој подлози, а финале је у потпуности испунило очекивања. Пет сетова, преокрети и неизвесност до последње лоптице, и на крају челенџ на меч лопти за Федерера који је тако на свом првом званичном турниру после повреде и операције колена у 35. години живота освојио Гренд слем титулу.
Швајцарски тенисер је поново доминирао и на „сунчаној турнеји“, освојивши и Индијан Велс и Мајами, успут савладавши управо Надала на путу до обе титуле. Прелазак на земљану подлогу вратио је доминацију у руке Надала, који је након две слабије сезоне на својој омиљеној подлози поново доминирао на шљаци. Четири трофеја на пет турнира, 24 победе и само један пораз у том периоду, као и нова Ролан Гарос титула без изгубљеног сета.
Вимблдон те године био је изузетно битан турнир из неколико разлога. Ђоковић је у четвртфиналу предао меч Томашу Бердиху после губитка првог сета, и на терену га није било све до старта 2018. године. Мареј је такође у четвртфиналу поражен од Сема Кверија у пет сетова, али је британски тенисер у последња два сета био статиста на терену, онемогућен да се креће на прави начин повредом кука која га је мучила. Мареја нећемо видети све до Квинса 2018. године, али за разлику од Новака, британски тенисер никада у потпуности није успео да се врати ни близу форме која га је довела на прво место на свету.
Титулу је освојио ко други него – Роџер Федерер. Баш као и Надал на Ролан Гаросу, швајцарски тенисер је до титуле дошао без изгубљеног сета. Последњи Гренд слем сезоне, као и прво место само пар дана пре почетка Ју-Ес опена, припао је Рафаелу Надалу. До краја сезоне виђен је још један дуел између Федерера и Надала, у финалу Шангаја, у којем је швајцарски тенисер поново изашао као победник и тако уписао четврту победу у четири меча против Надала те сезоне.
2018. година донела је турбуленцију у погледу првог места. Федерер је после нове титуле у Аустралији, што ће остати његова последња Гренд слем титула за сад, поново дошао до првог места на свету, али је већ након шест недеља пао на друго место, поразом у раној фази мастерса у Мајамију. Ни Надал није успео дуже од шест недеља да се задржи на врху, с обзиром да је пораз у четвртфиналу Мадрида вратио Федерера на врх, али само на недељу дана.
Федерер је Вимблдон започео као први рекет света титулом на турниру серије 250 у Штутгарту, а Вимблдон 2018. године је започео последње велико поглавље ове осамнаестогодишње бајке.
„20-20-20“ (2018-2021)
Ђоковић је после операције лакта и повратка на терен стартом 2018. био у великој кризи. Порази од Чунга, Пера, Клижана и многих других тенисера који ни у најбољим данима не би могли Новака да намуче, сада су били редовни. Ипак, најболнији ударац за српског тенисера дошао је на Ролан Гаросу. Ухватио је Ђоковић благи залет у првих неколико мечева, а четвртфинале са Марком Чекинатом чинило се као загревање за полуфинални дуел са Тимом.
Новак је у том четвртфиналу одиграо један од најслабијих мечева његове каријере, поражен је у четири тесна сета, а на конференцији за медије је изјавио да не зна да ли ће уопште играти на Вимблдону и који су следећи кораци у његовој каријери. У финалу Квинса је пропустио две меч лопте против Чилића пре него што је поражен у три сета, а онда се на Вимблдону десио заокрет од 180 степени.
Српски тенисер је до полуфинала стигао без већих потешкоћа, где га је чекао Рафаел Надал. Меч је због полицијског часа у Лондону прекинут после Ђоковићевог освајања изузетно напетог трећег сета у тај-брејку при резултату 2:1 у сетовима за Новака. Полуфинале је настављено у суботу, а у петом сету је Ђоковић морао да чупа неколико јако тешких сервис гемова и прилика за брејк, пре него што је при резултату 9:8 коначно дошао до брејка и славио са 10:8. Финале са Андерсоном је био неупоредиво лакши задатак решен након три сета, те се коначно могло рећи да се Новак Ђоковић у потпуности „вратио“.
До краја сезоне, Ђоковић се коначно домогао и последњег мастерса који никада није освојио (Синсинати), освојио и Ју-Ес опен изгубивши само два сета, а годину је завршио као број један, до ког је дошао финалом мастерса у Паризу.
2019. године смо поново видели сличан сценарио из 2017, само што је овога пута на Федереровом месту био српски тенисер. Ђоковићу је припао Аустралијан опен победом у финалу над Надалом, Надал је славио на Ролан Гаросу и на крају сезоне на Ју-Ес опену, а Ђоковић је на Вимблдону поново водио епску борбу да би дошао до титуле. Овога пута је то било у финалу, и то против Федерера.
Швајцарац је био бољи тенисер током целог сусрета, осим у три наврата – у тај-брејку првог, тај-брејку трећег, и тај-брејку петог одлучујућег сета. Та три наврата била су довољна Ђоковићу да освоји нову вимблдонску титулу, иако је освојио мање поена, имао мање винера, као и више неизнуђених грешака у мечу. Новак тога дана није марио шта је хтела судбина, шта је хтео пун Централни терен најстаријег турнира на свету, па ни шта је желела госпођа из публике која је на првој од две меч лопте за Федерера подигла један прст, сигнализирајући још само један ас. Он је замислио себе како држи златни трофеј, и није се заустављао док га није приграбио. Како ствари стоје, то финале остаће последња велика представа коју су нам пружили ова два мајстора тениске игре.
2020. година остаће упамћена као једна од најчуднијих у историји светског тениса. Сезона је почела сасвим уобичајено, Новаковом новом титулом у Аустралији, укупно осмом „тамо доле“. Свет је погодила пандемија корона вируса, Ролан Гарос је одложен, Вимблдон није одржан по први пут после Другог светског рата, те је други Гренд слем сезоне био – Ју-Ес опен. Без повређеног Федерера, без Надала који је одлучио да не учествује, али са Ђоковићем који ће у четвртом колу турнира бити – дисквалификован.
Ролан Гарос се одржао само неколико недеља касније, крајем октобра, а на турниру је славио нико други до Рафе Надала, који је у финалу нанео један од најтежих пораза српском тенисеру у каријери, успут се вративши на прво место на свету.
Ако је 2020. била историјска сезона из сасвим погрешних разлога, о 2021. години у мушком тенису ће се тек много писати. 27-0. То је био резултат Новака Ђоковића на Гренд слем турнирима после 27 одиграних мечева у 2021. години. Титула на Аустралијан опену са покиданим абдоминалним мишићем, друга победа против Рафаела Надала на Ролан Гаросу и друга титула у Паризу (преокрет после 0:2 у финалу против Циципаса), а затим и титула на Вимблдону.
Три Гренд слема, три титуле. Први пут од Рода Лејвера и 1969. године један тенисер је имао прилику за „календарски слем“. Притом, у том тренутку, Федерер, Надал и Ђоковић имали су по 20 титула на Гренд слем турнирима. На Ју-Ес опену се писала историја. Ђоковић је стигао до финала, али га је ту чекао главни и једини антагониста ове дводелне приче. Човек који је спречио „календарски Слем“ и који је након 6601 дана постао први тенисер изван „велике четворке“ да заседне на прво место АТП листе – Данил Медведев.
Лабудова песма највећих икада (2022-)
Последњи чин ове гламурозне представе „велике четворке“ увелико је у току. Роџер Федерер се опоравља од четврте операције колена у пет година, и са 41. годином питање је хоћемо ли га икада више видети како се такмичи на тениским теренима. Енди Мареј већ пар сезона није онај прави, али са металним куком и несаломивим духом покушава да извуче највише могуће из себе пре него што окачи рекет о клин.
Новак Ђоковић је прошле сезоне био на три сета од историјског успеха, али смо га ове године видели само на једном турниру, понајвише због проблема са вакцинацијом и путовањима по свету. Новаку је можда и највише снаге остало од сва четири тенисера, али је питање како је и како ће тек ова ситуација утицати на њега у будућности. Рафаел Надал се после бројних проблема са повредама прошле сезоне на најбољи могући начин вратио, везавши 20 победа на старту ове године, пре него што је у финалу Индијан Велса поражен од Тејлора Фрица.
Невероватан је начин на који је Надал успео да савлада Медведева у финалу Аустралијан опена након заостатка од 0:2 у сетовима, али му сада предстоји пауза од 4-6 недеља због нове повреде коју је зарадио у Америци. Ђоковић се ове недеље вратио на прво место, али Медведев има прилику да добрим резултатима у Мајамију поново заузме место на врху мушког тениса. Новак и Рафа ће сасвим сигурно имати прилику за још по коју Гренд слем титулу, али ће за годину или две дана и те прилике полако избледети.
Све што ће тада преостати биће бројни снимци са којих ћемо моћи да се присећамо како су четири човека током осамнаест година, 943 недеље и 6601 дана апсолутно доминирали мушким тенисом.
Насловна фотографија: Eurosport.com
Пише: Игор Лазић
