Оле Гунар Солшер – једини кривац или жртвено јагње?

Након пораза од 0:5 од највећег ривала Ливерпула на Олд Трафорду протеклог викенда, фудбалски свет је малтене уједињен у захтевима за смену Оле Гунар Солшера. Поставља се питање да ли је норвешки стручњак једини кривац или жртвено јагње оних који су изнад њега – власника и спортског директора клуба? 

19. мај 2013. Последња утакмица легендарног Сер Алекс Фергусона на клупи тима са којим је освојио све кроз више од две пуне деценије. Противник је Вест Бром, а резултат на крају утакмице, 5:5. Црвени део Манчестера славио је титулу, несвестан да ће на следећу чекати још јако дуго. Можда има и неке симболике у тој утакмици која је била сјајна најава за све патње који стићи у наредним годинама.

Прва замена за Фергија се знала увелико у том моменту. Шкот Мојес из Евертона је већ био „договорен“, а бирао га је лично Фергусон, а у његов избор се на Олд Трафорду никад није сумњало. Каква кобна грешка. У 10 месеци као шеф стручног штаба, Мојес је освојио Комјунити шилд против Вигана и – то је то. 20. априла је добио отказ, а Манчестер је био седми на табели, са 13 поена заостатка за четвртим местом које је држао Арсенал, и до краја сезоне остали су на истом месту. Решење за следећу сезону постао је Ван Гал. Он је успео да врати Манчестер у лигу шампиона и да освоји ФА куп, али ни његов Јунајтед није деловао шампионски. У лето 2016 долази Жозе Мурињо, прекаљани двоструки шампион Европе и човек који је у сваком клубу освајао трофеје. Надали су се да ће он напокон вратити славни тим тамо где му припада. Уместо тога добили смо отворени рат са управом, и много прљавог веша у клубу, од играча и тренера па све до генералног директора и власника. Тада је и постало јасно колико се пропадање Ђавола не може приписати само тренерима. Мурињо је месецима „плакао“ за штопером на конференцијама за медије у лето сезоне коју ће завршити на пола, пошто ће добити отказ. Штопер није стигао. Када је желео да задржи Ибрахимовића после прве сезоне, управа је одлучила да је Златан превише стар и повређен да би га плаћали, а праве замене није било. То је просто једно лудило са трансферима било. Како су писали одређени таблоиди, Жозе и Ед Вудворд нису били у стању ни да се договоре око тога ко ће први отићи у тоалет, а камоли ако трансфер политике клуба. На то додати грехе препотентног Португалца у свлачионици, где је имао отворен рат са Погбом и још неким играчима. Отказ је уследио у децембру. Навијачи су постали свесни тоталног расула у клубу, и већим делом стали на страну тренера (износили месецима пароле на којима је писало „still United with Jose“). Из његове ере је произишло три трофеја., сва три из прве Мурињове сезоне – комјунити шилд, лига куп и лига европе. Јунајтед се вратио у лигу шампиона и стигао до другог места у премијер лиги, што је био највиши коначни пласман још од Фергусона.

Као привремено решење појавио се бивши фудбалер и (анти) херој овог текста – Оле Гунар Солшер. Убица дечјег лица. Норвежанин који је као фудбалер био члан једног моћног Манчестера. Као тренер, није пуно показао, али идеја је била само да буде ту док се не нађе неко трајно решење. То се није десило, јер нити је Манчестер успео да убеди некога са квалитетним резимеом да дође на клупу, нити је Солшер радио лош посао. Штавише надпросечно добро. Након муке у задњим данима Жозе Муриња, тим је изгледао препорођено и пун елана на терену. Марсијал и Рашфорд су блистали и показивали какав таленат имају. 14 од 19 утакмица под Солшером је добијено до краја марта, када је званично Оле добио трајни уговор.

2019/2020. Прва сезона коју Оле стартује као шеф стручног штаба. И одмах је добио оно што је годину дана раније Мурињо тражио. Штопера. И то ни мање ни више него најскупљег на свету. Хери Мегјавер је дошао из Лестера за невероватних 80 милиона фунти. Доведен је и млади Данијел Џејмс из Свонсија за 18 милиона фунти, затим Арон Ван Бисака из Кристал Паласа за 55 милиона фунти. Папрен прелазни рок, употпуњен доласком Бруна Фернандеша крајем јануарског прелазног рока за још 63 милиона фунти. Резултат? Нема трофеја и даље, али Јунајтед је трећи на табели. Следећи прелазни рок доведени су и Алекс Тељес (Порто) за 15, Амад Диало (Аталанта) за 22, и Дони ван де Бек (Ајакс) за 40 милиона фунти. Резултат? Опет без трофеја и друго место у првенству, изгубљено финале лиге европе од Виљареала у пенал серији. Овог лета доведени су Џејдон Санчо (Дортмунд) за 85, Варан (Реал Мадрид) за 40 и Кристијано Роналдо за 15 милиона фунти. Резултати за сад? Поражавајући.

Сад када смо кроз бројке провукли Солшера, вреди причати о утиску и о напретку тима. На крају дана Манчестер није изгубио место у лиги шампиона за две пуне сезоне под Солшером, и то је више него што су успели Ван Гал и Мојес. Екипа је имала полетне моменте где су газили противнике са по 3-4 гола разлике, и низали победе једну за другом. Али ниједног момента нису имали константност успеха. На сваку серију се надовезивао неки пораз од Барнлија, Њукасла или, као прошлог викенда, 5:0 од Ливерпула(пре те утакмице и нису били у серији победа чак). Деси се неки Тотенхем као прошле сезоне и пораз од 6:1. Велики број утакмица је добијен у судијској надокнади, често из преокрета, и често уз неки спорни пенал. Од кад је Оле тренер, у премијер лиги Јунајтед је тим са највише изведених пенала. И те такве победе су често маскирале гомилу проблема. Јунајтед ниједног момента није имао неки препознатљив стил игре. Када гледамо Клопов Ливерпул, гледамо „исто“ сваку утакмицу. Зна се шта је чији посао и делују као једна машина која не стаје, иако понекад киксне. Пепов Сити такође. Олеов Манчестер? Па често делују као група грађана који се виде једном недељно, за време утакмице, и на индивидуални квалитет појединаца(и то каквих појединаца!) играју термин. И то пролази докле год Фернандеш или Рашфорд, или Марсијал, или Роналдо или било ко други могу да „измисле“ решења и голове. Када се изгуби тај вољни моменат, Манчестер делује погубљено на терену. Најбоља слика те немоћи је управо Погба улази у игру само да би ускоро добио црвени картон и изашао. А на све то, Оле се само смешка на клупи и не зна шта би урадио. Ћаска са противничким менаџерима док просипа бодове, брани тим и не подноси оставку. А управа све то гледа, и не размишља о смени. Клубске легенде, и бивши Солшерови саиграчи га критикују, публика напушта стадион и звижди играчима, а он не подноси оставку.

Тим који тренутно има на располагању није ништа слабији од његових конкурената (па забога, има чак и Кристијана Роналда, једног од најбољих играча икада), а игра заостаје километрима. Ни 10 кола није одиграно а бодовна разлика делује већ недостижна. И неће то променити ни неко иживљавање над Лидсом или Њукаслом, каква смо гледали у првим колима. Неће чак ни потенцијална победа баш данас, над Тотенхемом. Неће ни неки нови низ од 7-8 победа променити ништа, јер сви знамо шта ће уследити.

Али опет стоји питање, да ли је једино тренер овде крив. Иако Солшер има подршку управе, питање је колико се он пита у свему. Дони ван де Бек је доведен као један од најперспективнијих младих везиста у Европи и греје клупу. Папрено је плаћен Санчо као нова седмица, а убрзо затим купљен Роналдо и Санчо губи место стандардног првотимца. Тако нешто се у Ситију не дешава. Мурињо и Ван Гал су тражили играче за једну, а добијали играче које не желе за другу позицију. Ако је управљачка структура нестабилна, ни тим не може бити стабилан, и зато је можда важније питање од тога да ли Оле мора летети, шта радити са Ед Вудвордом, главним човеком за спортска питања у клубу који нема дан искуства у фудбалу а ведри и облачи над Олд Трафордом.

А докле ће Оле? Па докле год се смешка новинарима, не меша се Вудворду у посао и држи Јунајтед у лиги шампиона, или бар близу. Јер Вудворду и Глејзерима (власницима) очигледно трефеји не требају, већ само јака репутација, пун стадион, европски фудбал и пуно продатих дресова. Не требају им свађе са тренером (као са Мурињом), који ће поларизовати навијаче између тренера и управе. А свако велико име које би дошло на клупу ће захтевати слободу у раду и борбу за трофеје. У осталом, у данашњем фудбалу се само паре броје, трофеји су ствар прошлости…

Аутор текста: Лука Гачић
Насловна фотографија: manchesterevningnews.co.uk