Пише: Димитрије Ристић
Да ли данашњи човек жели да крене путем од потрошње према коришћењу?
Модерна економски развијена друштва (оно што се назива Западом) имају ту одлику да већину оног дела дохотка који троше на текућу употребу, издвајају за услужна, уместо за производна добра. Таква склоност постоји и у другим капиталистичким економијама у развоју; суштински у остатку, мање економски развијеног света. Ипак, поред тога што је та склоност данас присутна, упоредно са тим, као последица капиталистичког окружења, код људи се јавио и један специфичан однос према производним добрима. Тај однос последица је неких од главних заоставштина капиталистичког развоја, а то су подела и аутоматизација процеса производње, и самим тим и масовна проиводња углавном материјалних (производних) добара, јер процес производње услужних добара не може да се у тој мери аутоматизује и изискује виши степен стручности. Дакле, масовна производња производа са којима људи као произвођачи имају само ограничен додир у процесу израде, условила је развој односа људи као потрошача према производима свог и туђег рада. То је однос незабринутог човека који наизглед живи у изобиљу (наизглед кажем јер би се могло рећи да живи у изобиљу, једино ако би под изобиљем подразумевали само количу материјалних добара, не и њихов квалитет и допринос квалитету живота), недотакнутог питањима смисла и потребе такве масовне продукције, питањем квалитета потрошње. Однос у коме је сваки производ потрошан и краткотрајан, али и лако заменљив.
Такво наследство оставило нас је данас у ситуацију где се доминанти тип добра, брзим напретком технологије последњих деценија, променио или се увелико мења у услужно добро, намећући пред човек захтев да се се и његове навике и устаљени обрасци понашања промене, јер ако само останемо прости потрошачи, трошићемо сада на исти начин, уместо материјална добра, једни друге, зато што су производи услужних делатности људске услуге.
Нужност промене навика последица је две силе које делују:
• растући доходак и појефтињени трошкови живота услед побољшања технологије (то смањење трошкова може да се огледа и у побољшању квалитета производа а не само у смањењу новчаних издатака, нпр. ако за исто новца добијемо бољи производ можемо рећи да је он јефтинији) остављају људима све већи део дохотка на располагању након што задовоље основне потребе, који људи све више бирају да троше на услуге (у шта се убраја и туризам);
• све више механизованог процеса производње материјалних добара који мења структуру послова од мање стручних механичких занимања ка високо квалификованим услужним делатностима, па се све већи број људи бави управо тим, услужним, делатностима.
Међутим, убрзан развој економије створио је раскорак између човекових образаца потрошње и образаца понашања и навика, јер је промена начина размишљања (однос према производима у овом случају) код људи много дуготрајнији и спорији процес, који није имао времена да се оствари.
Стога, оправдано се можемо питати да ли су савремени појединци способни да свој комформистички однос према производу, његовој сврси и начину употребе заиста и промене? Да се одрекну многих погодности (пре свега, телесног уживања) таквог начина живота? Да ли уопште осећају потребу за променом и сматрају да постоји простор за унапређење квалитета живота (жив. стандарда), без повећања производње (бдп-а)? Уједном, да ли желе да свој однос према производима промене од потрошачког у кориснички?
Зашто треба да идемо од потрошње према коришћењу?
Треба, најпре, сагледати разлику између потрошње и коришћења. Може се рећи да коришћење обухвата потрошњу, па све што се троши уједно се и користи. Али, оно што у коришћењу остаје изван потрошње, она стваралачка моћ неопходна да би се добра заправо користила, да би постала алати, чине та добра и њихово коришћење узвишенијом, мада зато и исцрпнијом делатношћу. Коришћење, било услужних или материјалних добара, можемо, дакле, одредити као једну интерактивну активност која захтева узајамну укљученост и корисника-потрошача и пружаоца услуге (у случају услужних добара) или самог материјалног добра (у случају производних добара) у процесу коришћења. Коришћење би била активна, док је потрошња у сваком смислу пасивна делатност. Зато би, нека материјална добра, многа садашња добра, која једноставно нису погодна за коришћење, која су створена у потрошачким друштвима, за потрошачке појединце, за брзу, лаку и једнократну употребу, морала да нестану. Таква добра засад нестају након прве употребе, остављајући само један, на први поглед тешко уочљив, али на дуги рок, и те како, осетан траг прљавштине иза своје производње и потрошње, па се само напрезањем маште могу називати „добрима“. Када би љди постали корисници таква добра не би тек нестајала, већ би заувек нестала из производње.
Кључно питање које можемо да поставимо када бисмо размишљали о свом односу према стварима и људима горе поменутим, јесте шта доноси већи повраћај на уложену инвестицију, или једноставније речено, шта нам се више исплати – потрошња или коришћење? Одговор на то питање може да потекне из испитивања основних својстава човекове природе као живог бића. Човек је животиња свесна свог сопства, и свих ограничености његовог постојања. Док је за већину других животиња одржање у животу инстинктивна неопходност, њу је човек, иако за њега представља исто то – неопходност, способан да обавља углавном свесно. А, као доказ да човек то обавља свесно служи то што човек може да, и то и ради, дугорочно планира и складишти залихе коју су му неопходне. Па дакле, да би могао да планира и складишти, он мора прво нешто и да створи, а стварање се обавља коришћењем алата, од којих су руке биле први и основни. Зато, можемо рећи да је једна од основних човекових особина која проистиче директно из његове рањивости, коришћење алата за стварање за живот (некада за опстанак) непосредно корисних добара и услуга. Употреба руку за стварање, то је у људима записано од постанка, па на крају и оно што нас дели од других животиња и чини оним што јесмо. А, оно што је тако исконски чиниоц нечијег идентитета, мора за њега бити главно прибежиште; основ његовог постојања. Ако сопствено време или живот посматрамо као можда и највреднији ресурс који имамо да уложимо онда највећи повраћај на ту инвестицију мора да буде нешто што је најближе људској природи. И, мада је свако човек на неки начин различит и посебан, оно што је најближе општој људској природи, ако замислимо да тако нешто постоји, јесте управо активно коришћење свега у окружењу што нам може побољшати квалитет живота уз употребу интелигенције, наше највеће компаративне предности у односу на остала бића на планети, па тако и онога што је данас човеково окружење, а то су производи и услуге.
На крају, ако нисте убеђени, треба само да се запитамо зар је та стваралачка моћ неопходна за стварање и коришћење корисних добара ограничена на само мали број људи? Зар трошимо узалудно природна добра да бисмо од њих направили некакве алате, које онда користимо само да бисмо произвели добра искључиво добра за потрошњу? Или је свако од нас способан да искористи своју компаративну предност и оствари човеков пун потенцијал.
Насловна фотографија: Grammar Workshop
