Од када је руско-украјински сукоб ескалирао и прерастао у отворени рат средином прошле недеље, лидери зараћених страна Владимир Путин и Володимир Зеленски нашли су се у центру пажње светских медија. Док је Путин, који никада није био омиљен у западним медијима постао непријатељ број један и вероватно најомраженија особа на Западу, Зеленски је готово преко ноћи постао херој не само међу Украјинцима, већ и у великом делу “слободног света”. Ко је заправо Володимир Зеленски, глумац-председник и нови украјински народни херој?
Ко је Володимир Зеленски?
Володимир Зеленски рођен је 25. јануара 1978. године у Кривом Риху, у централној Украјини. Долази из породице јеврејског порекла, некада најбројније мањине у Украјини која је доживела готово потпуно уништење током Холокауста. Његов деда Семјон учествовао је у Другом светском рату као члан Црвене армије. Као и већина становника Дњипропетровске области, Зеленски говори руски језик као матерњи. Иако је потекао из инжењерске породице, одабрао је да студира право, које је завршио у родном граду 2000. године. Међутим, никада се није бавио тим позивом, већ се још током студија окренуо комедији и глуми.
Своју комичарску каријеру започео је крајем деведесетих година, када се као члан групе “Квартал 95” појавио у популарној украјинској забавној емисији КВН. Тамо је остао до 2003, када са својим партнерима из “Квартала” оснива истоимени продукцијски студио, који ће у наредним годинама постати један од водећих у Украјини. Почетком 2012. године Квартал 95 склапа уговор са медијском мрежом 1+1, чији је власник познати украјински олигарх Ихор Коломојски. Близак однос који је Зеленски развио са Коломојским у овом периоду постаће мета озбиљних критика након његовог уласка у политику, када су га многи нападали да је само марионета овог олигарха, што је честа појава у украјинској политици. У том периоду Зеленски постаје један од најпопуларнијих глумаца у Украјини, а на простору бившег Совјетског Савеза афирмише се као главни лик многих романтичних комедија.
„Слуга народу“ и улазак у политику
Након политичких промена у Украјини 2014. године и доласка Петра Порошенка на место председника, очекивања Украјинаца да ће коначно доћи до суштинских друштвених и политичких промена била су висока. Ипак, анексија Крима, почетак рата у Донбасу и недовољна заинтересованост нових власти за реформе убрзо су довеле до промене расположења украјинске јавности. Економска криза у коју је Украјина запала почетком 2015. године у утицала је на пад ентузијазма међу Украјинцима, који су полако почели да клизе у апатију. Међутим, то се показало као плодно тло за велики успех нове серије Слуга народу у продукцији канала 1+1, са Володимиром Зеленским као главним јунаком, која је премијерно приказана у октобру 2015. године.
У њој Зеленски тумачи лик Василија Голобородка, професора историје који сплетом околности готово преко ноћи постаје председник Украјине. Он затим улази у кихотовску борбу „обичног човека“ против система, шаљући поруку која је резоновала са широким народним масама. Серија је постала велики хит, што је подстакло Квартал 95 да крајем 2018. региструје политичку партију истог назива. Зеленски и његов тим одлучили су да искористе незадовољство народа неиспуњеним обећањима политичара који су преузели власт након Евромајдана и укључе се у председничку трку која се у том тренутку захуктавала. Зеленски је своју кандидатуру званично објавио 31. децембра 2018. године, уз велику медијску пажњу, и готово преко ноћи постао први фаворит на изборима заказаним за март наредне године.
Од глумца до председника
Ова одлука није била без својих контроверзи. Убрзо су испливале оптужбе да је Зеленски само параван за свог блиског сарадника Коломојског, који се у том тренутку налазио у отвореном сукобу са председником Порошенком, такође милијардером и олигархом. Ипак, Зеленски се вешто дистанцирао од њега током кампање, коју су карактерисали употреба друштвених мрежа и ослањање пре свега на личну харизму уместо на конкретне политичке планове и обећања. Зеленски је победио у првом кругу са 30% освојених гласова, готово дупло више од другопласираног Порошенка.
Зеленски је недељама одбијао да учествује у ТВ дебати против Порошенка све до 19. априла, два дана пре одржавања другог круга. Ова дебата одржана је на Олимпијском стадиону у Кијеву пред више десетина хиљада људи, савршеном окружењу за шоумена попут Зеленског. Резултати су то и потврдили: Зеленски је однео победу на председничким изборима са више од 73% гласова.
Недуго након преузимања дужности председника Зеленски је расписао и ванредне парламентарне изборе за јул 2019, иако су редовни избори били заказани за октобар исте године. На крилима његове убедљиве победе у другом кругу, партија Слуга народу остварила је убедљиву победу, освојивши чак 254 од 450 места у националном парламенту. Био је ово први пут од проглашења независности Украјине да је нека партија успела да самостално освоји већину мандата и тако формира владу без коалиционих партнера. Проруска опозиција завршила је на далеком другом месту, док су партије Петра Порошенка и Јулије Тимошенко једва прешле цензус. Екстремно десне партије овог пута нису успеле ни толико, оставши без парламентарног представљања.
Зеленски: националиста или руски човек?
И док су у руској пропаганди претходних дана Зеленски и његова влада често карактерисани као западне марионете (па чак и “нацисти” због којих је неопходна “денацификација”), у Украјини он је важио за политичара који је далеко отворенији за сарадњу са Русијом од претходника Порошенка. Током председничке кампање, Зеленски је себе покушао да представи као центристу који жели да помири проруски исток и проевропски запад земље и чији ће главни фокус бити економија и борба против корупције. Између осталог током кампање обећао је мирно окончање сукоба у Донбасу, као и поштовање права говорника руског језика. Иако далеко од “проруског” кандидата, Зеленски је почетком 2019. дефинитивно био најсклонији конструктивном решењу кризе у Донбасу од свих кандидата који су имали реалне шансе за победу на председничким изборима (пре свега Порошенка и Јулије Тимошенко).
Пример овог новог приступа (а неки би рекли и политичког неискуства) био је покушај Зеленског да одмрзне мировни процес започет споразумима из Минска четири године раније када је почетком јесени 2019. одлучио да прихвати тзв. “Штајнмајерову формулу”, односно признање аутономије окупираних области на истоку пре повлачења руских трупа. Овај потез наишао је на велике критике у украјинској јавности и изазвао је масовне протесте националиста. Под притиском јавног мњења, Зеленски је убрзо одустао, а од тог тренутка његова политика према Русији све више и више подсећа на ону која је карактерисала Украјину у постмајдановском периоду.
Скандали са Трампом и Ковид 19
У светској јавности Зеленски је прву пут привукао пажњу крајем 2019. године када се нашао у центру међународног скандала. У америчким медијима испливала информација да је председник Доналд Трамп наводно запретио да ће ускратити Украјини готово 400 милиона долара војне помоћи уколико се не спроведе истрага потенцијалних злоупотреба повезаних са Хантером Бајденом, сином тада председничког кандидата а сада актуелног председника САД Џоа Бајдена. Наиме, Хантер Бајден је током администрације председника Обаме био члан управног одбора украјинске енергетске компаније Бурисма, где је наводно зарађивао и до 50,000 долара месечно, све са циљем куповине добре воље тадашњег потпредседника САД Бајдена. Сам скандал завршио се првим импичментом Доналда Трампа због злоупотребе положаја, али Зеленски је успео да се извуче без већих политичких последица.
Пандемија Корона вируса представљала је наредни тест за Зеленског и његов тим. Током 2020. године Зеленски се често налазио у сукобу са градоначелницима већих украјинских градова, који су се залагали за бржа отварања и блаже рестрикције за угоститеље. Овај сукоб утицао је на пад популарности Зеленског и слабе резултате његове партије на локалним изборима у октобру 2020. године. Активнија борба против корупције и доношење нових закона о контроли моћи олигарха успели су да му поправе рејтинг током 2021. године, али талас популизма на ком је Зеленски дошао на власт полако је почео да слаби. Ипак, у предвечерје рата Зеленски је и даље био најпопуларнији политичар у Украјини, иако далеко од подршке коју је уживао непосредно након доласка на власт.
Руска инвазија и нова транформација
Све то се променило готово преко ноћи када је руски председник Владимир Путин наредио почетак војних акција у Украјини 24. фебруара ове године. Готово сви већи градови су бомбардовани, а руске трупе су копнену инвазију започеле из чак четири правца. У први мах деловало је као да је руска офанзива незаустављива, те да ће успети да испуне своје војне циљеве за само неколико дана. Међутим, то се није догодило, а председник Зеленски је бар делимично заслужан за промену ратне среће руске војске.
Од самог почетка инвазије, Зеленски је разумео значај морала како самих трупа, тако и читавог народа. Уместо да се крије по бункерима или побегне у неки безбеднији град на западу земље (или у иностранство), он је остао у Кијеву, где се путем медија и друштвених мрежа обраћа јавности више пута дневно. Након што су у првим данима руски медији више пута објавили лажне вести да је побегао из града или да се за то спрема, Зеленски их је готово моментално демантовао обраћањима испред различитих зграда у Кијеву која су објављена на Твитеру. Све то је служило да зацементира његову популарност међу Украјинцима, који су њему добили лидера око ког могу да се уједине у овим тешким данима.
Како је Зеленски надмудрио Путина
И у светској јавности Зеленски је стекао широку популарност. Он је искористио своје глумачке способности и очигледну лагодност пред камерама да емотивним говорима придобије симпатије како светске, тако и домаће јавности. Такође, његов непосреднији приступ комуникацији са новинарима, са којима је често разговарао у неформалној атмосфери, додатно је учврстио слику о “народном председнику” коју Зеленски гради од почетка свог мандата. То стоји у снажном контрасту са приступом председника Путина, чија су обраћања из велелепних просторија Кремља често веома крута и безосећајна, а његов непотребно велики сто за којим седи током сусрета са страним лидерима и другим званичницима постао је предмет подсмеха на интернету.
Све ово је учинило потенцијалну насилну промену режима у Кијеву неупоредиво тежом и самим тим мање вероватном. Већ првих дана инвазије било је јасно да ни један политичар кога би Москва могла да постави у Кијеву неће имати демократски легитимитет и широку народну подршку, али у недостатку адекватне алтернативе (на пример, у случају да актуелни председник кукавички побегне) овакав режим би можда и могао да опстане. То је уједно и главни разлог константног покушаја руске пропаганде да дискредитује Зеленског као нацисту, издајника и кукавицу. Међутим, то им се итекако обило о главу, а Зеленски је и себи и својој земљи успео да на индиректан начин ојача преговарачку позицију. Како ствари стоје, Русија ће вероватно бити приморана да са Зеленским преговара, ако жели да избегне грешке направљене у Авганистану и Чеченији.
За још текстова о сукобу у Украјини кликните овде
Аутор: Алекса Пауновић
Насловна фотографија: Presidency of Ukraine/Handout/Anadolu Agency via Getty Images
