пише: Бојан Милићевић
На протесту опозиције видјели смо једну несумњиву ствар, а то је да су Небојша Вукановић и Јелена Тривић особе које уживају највеће повјерење народа, што је било и очекивано за реалне и искрене људе. Њима, због поштене и бескомпромисне борбе, просто вјерујемо да могу да поведу нашу Републику у боље сутра ширином своје личности, свако на свој начин.
Али, (оно о чему је и Вукан небројено пута говорио и писао) ми често, вишедеценијски, падамо у мантру „култа вође“ не осјећајући ни зрно одговорности и дужности борбе сваког појединца за своју земљу.
Видјевши га као симбол правде, што је наравно лијепо, људи ће рећи „зови Вукана“, али с друге стране тешко ће се покренути да ураде нешто сами (чак и за лична питања) неко због страха, неко мањка енергије, свијести…Нажалост, прије сваке приче о систему мора доћи до проклетих избора и свако на свој начин ко жели да дође до промјене мора допринијети да до ње дође. У супротном, све ће нам бити узалуд.
Жарко Видовић давно је рекао једну сјајну мисао, парафразирам: „Да би се нешто урадило, прије свега, човјек мора бити спреман на жртву. Чак је и Бог жртвовао свог Сина. Апсолутно је немогуће стварати заједницу без спремности изабране елите да се жртвује за ту заједницу. Само личним жртвама и трудом можемо створити заједницу, јер онда то није интересна заједница већ заједница љубави.“
Након побједе, без обзира на њихову појаву која се, без претјеривања, појављује као Халејева комета на тлу српске политике, неће нам бити довољно ни 20 Вукана и Јелена, ако сви ми, понаособ, не будемо бољи.
И то, да будемо бољи јер желимо да будемо бољи, а не зато што морамо бити.
Док народ не прихвати један морално-духовни концепт и обнову у свима нама, ниједан (чак и изграђен на јаким темељима) систем неће функционисати ако је народ покварен, ако радници поткрадају фирме, директори запошљавају подобне, ако све иде по систему „и по бабу и по стричевима“, ако нема одлучности појединца…Неколико људи, без обзира на њихову енергију, морал и спремност на жртву, не могу много да ураде, ако народ не поврати један традиционални систем вриједности.
Није то никаква илузија и метафизика хришћанска. То је тако и мора бити тако, ако желимо нешто боље. Човјек често, борећи се за слободу, дође до стања када се избори за њу, а на крају заборави да након што је извојевао слободу, долази одговорност. Нико боље од Достојевског није објаснио ово, можда и највеће, питање борбе и усуда људског на земљи. Многи слободу сматрају као разузданост жеља и „спасење стомака“, али разузданост жеља одувијек води само ропству, док бављење (само и искључиво!) материјалним и физичко-егзистенцијалним “ човјека ниже скота ставља“.
Скуп опозиције показао је снагу народа и коме тај народ највише вјерује. Позитивна атмосфера, треба да мотивише грађане Српске да се покрену, помогну у заједничкој борби, а даће Бог да сутра Јелена и Вукан са свим искреним борцима донесу побједу и неопходну слободу Републици Српској, поставе темеље новог система (у шта не сумњам), коме ћемо сутра, да би функционисао, сви морати дати свој допринос обнављајући Човјека у себи.
До коначне побједе!
