Непуна два месеца након избора за Бундестаг у Немачкој партије из такозване „семафор“ коалиције постигле су споразум о формирању већинске владе. Након дугих и напорних преговора Социјалдемократска партија (СПД), Зелени и Либералне демократе (ФДП) постигли су договор о формирању прве трочлане коалиције на савезном нивоу у историји Немачке. Кандидат СПД-а Олаф Шолц преузеће канцеларску функцију почетком децембра и тако окончати пуних шеснаест година власти Ангеле Меркел.
У Немачкој почиње нова ера
Након деценије и по власти Ангеле Меркел, Немачка се спрема да за прву владу од 2005. на чијем челу се неће наћи “челична леди” немачке политике, али и прву владу у истом том периоду у којој неће бити Демохришћана. Коалиција која ће их заменити несумњиво је најпрогресивнија и најспремнија за велике промена од свих комбинација које су биле у оптицају, те су очекивања Немаца разумљиво висока, Ипак, хоће ли ова шаренолика коалиција успети да изнесе веома амбициозан план?
На прес-конференцији одржаној у Берлину у среду представници три партије објавили су коалициони споразум, написан на чак 170 страна. Дужина овог споразума не би требало да буде изненађујућа ако узмемо у обзир велике идеолошке разлике које постоје између коалиционих партнера, али и чињеницу да су све три партије заступале прилично амбициозне идеје током кампање. Преговори су трајали пет недеља, а у њима је учествовало више од 300 преговарача подељених у 22 стручне групе. Преговори су вођени иза затворених врата и готово без икаквог уплива јавности, како би се избегао хаос попут оног који је пратио коалиционе преговоре између ЦДУ, Зелених и ФДП-а након претходних избора.
Поделе министарстава углавном су се поклопиле са очекивањима. Кандидат Социјалдемократа Олаф Шолц биће нови канцелар, а његова партија ће имати и шест министара. Роберт Хабек, колидер Зелених преузеће тзв. “суперминистарство” привреде и заштите животне средине, док ће његова колегиница Аналена Бербок постати прва жена на челу немачке дипломатије. Лидер Слободних демократа Кристијан Линднер очекивано је добио врло утицајно министарство финансија. Укупно, Зелени ће имати пет, а Слободне демократе четири министарства.
Економија и енергетика у фокусу
Основу коалиционог договора чине планови за енергетску трансформацију, побољшање економског положаја грађана и суочавање са последицама пандемије. Нова влада је најавила напуштање коришћења угља до 2030. године, што је осам година пре раније постављеног циља. Предвиђено је и да ће се у истом периоду удео обновљивих извора електричне енергије повећати на чак 80%, далеко више од тренутних 35%. Такође, планира се и постепено ограничавање производње аутомобила на бензин и њихова замена са електричним аутомобилима. Потенцијални проблем ове енергетске трансформације могло би бити одсуство нуклеарних капацитета за производњу електричне енергије, које Немачка покушава да уклони већ десет година, а тај тренд ће се несумњиво наставити и у будућности пошто су Зелени изразито против нуклеарне енергије.
Договорено је и веће улагање државе у грађевински сектор, а влада се обавезала да ће градити 400.000 нових стамбених јединица годишње како би обезбедила приступачније станове за најсиромашније. Такође је договорено и повећање минималних зарада на 12 евра по сату. Предвиђена је и легализација канабиса, индустрије од које се очекује да донесе око 4.7 милијарди евра годишње и створи више хиљада радних места. Споразум такође предвиђа измену имиграционих закона како би се олакшао долазак квалификоване радне снаге, али и како би се побољшао положај радника имиграната који већ живе и раде у Немачкој.
Коалиционом споразуму се дефинитивно не може приговорити да није амбициозан, поготово после деценије и по умерене и помало досадне политике Ангеле Меркел, која је готово увек више вредновала консензус и стабилност у односу на велике и амбициозне планове. Ипак, поставља се питање како ће све сви ови амбициозни програми финансирати, поготово ако узмемо у обзир да је министарство финансија преузео Кристијан Линднер, економски либерал и противник повећања пореза.
Споразум предвиђа и амбициознију спољну политику
Амбиције се на завршавају на питањима економије и унутрашње политике. Нова влада ће очекивано бити изузетно проевропски орјентисана. Споразум се залаже за реформу одлучивања у европским институцијама у области спољне политике, где би се одлуке доносиле квалификованом већином уместо консензусом. На овај начин ЕУ би лакше могла да формулише спољну политику, а појединачне земље више не би могле да самостално блокирају предлоге која има широку подршку у Савету.
Очекује се да ће нова влада заузети чвршћи став по питању кршења владавине права и европских вредности у државама попут Пољске и Мађарске. Ангела Меркел је често умела да буде критична према владајућим структурама у овим државама али најчешће су критике биле само вербалне и без превише конкретних акција. Од Немачке дипломатије предвођене Зеленима очекиваће се далеко строжи и активнији одговор на оно што многи у ЕУ виде као “некооперативно” понашање званичне Варшаве и Будимпеште.
Кина и Русија на удару критика
Када је у питању однос са Кином, једним од највећих спољнотрговинских партнера не само Немачке већ и читаве ЕУ, он ће бити базиран на “сарадњи, такмичењу и системском ривалству”. Иако није најјасније како ће се ово конкретно одразити на немачко-кинеске односе, они ће несумњиво бити затегнутији него што је то био случај током мандата Ангеле Меркел. Такође, партије су се обавезале да ће заузети јасан и недвосмислен став по питању наводног кршења људских права у Кини, поготово у региону Сикјанг. Споразум је у истом маниру окарактерисао односе и са Руском Федерацијом, још једном великом државом са којом Немачка има компликоване односе.
Ипак, колико ће се оваква политика заиста спроводити је питање на које тек треба да добијемо одговор. За разлику од Зелених, Социјалдемократе су далеко прагматичније по питању спољне политике и немају превише замерки на начин на који је она вођена претходних година, што је и логично ако узмемо у обзир да су последња три министра спољних послова дошла из њихових редова. Самим тим, најреалније је очекивати да ће коалициона влада пронаћи неки средњи пут као компромис између различитих виђења њених чланова.
Шта можемо да очекујемо на Западном Балкану?
Као чврсто проевропски оријентисана, нова влада ће наставити да подржава процес проширења ЕУ на Западни Балкан. Док је ово начелно добра вест за Србију и земље у региону, проблем ће представљати недостатак реформи, недостатак демократије и владавине права и други проблеми који су нажалост овде превише чести. Председник Александар Вучић је претходних месеци често знао да улази у отворене конфронтације са Виолом Фон Крамон, европарламентарком из редова немачких Зелених, што би могло негативно да утиче на имиџ како председника Вучића тако и Србије. Од Зелених се може очекивати и већи притисак на Србију по питању преговора са Приштином, али и односа са Републиком Српском и просрпским партијама у Црној Гори.
Последње питање које треба размотрити је колико је ова план заправо изводљив. Аналитичари кажу: и не претерано. Метју Карничник, коментатор Политика, сматра да је план намерно амбициозно зацртан како би се лакше “продао” ширем чланству три партије, које га мора одобрити пре него што се лидери са њим запуте у Бундестаг. Поред тога, нова коалиција нема ни близу већине у Бундесрату, горњем дому немачког парламента, те ће јој бити неопходна макар прећутна подршка конзервативаца како би прогурали своје амбициозне планове. Зато овај споразум треба гледати пре свега као списак циљева којима ће нова влада тежити, а мање као чврсто зацртан план који се мора испоштовати у потпуности.
Аутор: Алекса Пауновић
Насловна фотографија: dw.com
