Пре три недеље француски председник Емануел Макрон успео је да обезбеди реизбор победом над Марин Ле Пен у дугом кругу председничких избора. На први поглед, ово делује као велики успех: Макрон је освојио чак 58% гласова и постао први председник Француске у последњих двадесет година који је успео да избори други мандат. Ипак, чак су и не претерано упућени посматрачи брзо увидели да је расположење у кампу француског председника далеко од тријумфалног. Већ у јуну Макрона чекају и парламентарни избори, а за разлику од претходних на којима је његов покрет “Република у покрету” однео убедљиву победу, овог пута ситуација је значајно другачија. Разлог за то – Макрон је једноставно веома непопуларан међу Французима. Француски председник овде не одудара много он својих колега из других водећих западних земаља, који редом пролазе кроз кризе популарности међу сопственим бирачима. Самим тим намеће се питање: да ли Западу недостају снажни лидери?
Макрон – од “јупитерског” председника до серије неуспеха
Још од доласка на чело Француске пре пет година Емануел Макрон је покушавао да се наметне не само као лидер своје земље, већ и као неформални вођа читаве Европске уније, позицију коју је годинама уназад de facto припадала немачкој канцеларки Ангели Меркел. То се савршено уклапало са његовим погледом на улогу француског председника који треба да буде изнад свакодневне бирократије и да се бави великим питањима од националног (али и европског значаја). У Макроновој визији Француску је требало трансформисати у модерну државу са динамичном економијом и обновљеним и ојачаним утицајем на светској сцени, док је Европску унију неопходно реформисати и учинити функционалнијом како би коначно постала значајан играч и на светској сцени.
Ипак, резултати првог мандата француског “јупитерског” председника били су далеко скромнији. Одређене економске реформе су спроведене и направљен је какав-такав напредак, али су бурни протести “жутих прслука” који су месецима буктали широм Француске значајно успорили и осујетили Макронове покушаје да спроведе непопуларне реформе. До значајнијих реформи у ЕУ још увек није дошло, а француско јавно мњење наставило је претходних година да клизи ка евроскепцитизму, било леве било десне провенијенције. Ни Макронова идеја својеврсног отопљавања односа са Русијом и развијању аутономне европске одбрамбене политике независне од Сједињених Америчких држава и НАТО-а нису дале значајније резултате претходних година. Штавише, актуелни рат у Украјини додатно је учврстио НАТО и окренуо многе европске земље (пре свега на Истоку) према Вашингтону.
Ни Макронови покушаји да пронађе дипломатско решење непосредно пре почетка руске инвазије на Украјину нису уродили плодом, као ни његови најновији напори да иницира неки озбиљнији мировни процес. Макрона ово није спречило да однесе победу на априлским председничким изборима, али остаје утисак да је та победа у великој мери ипак последица слабе понуде и недостатка друге “умерене” опције прихватљиве за већину гласача. Ипак, чињеница да су евроскептични и “антисистемски” кандидати попут Марин Ле Пен, Жан-Лука Меланшона и Ерика Земура освојили готово 60% гласова у првом кругу дефинитивно забрињава француски политички естаблишмент, свега месец дана пре парламентарних избора. Уколико његов покрет “Република у покрету“ не буде успео да освоји парламентарну већину и формира владу Макрон ће се у наредном периоду наћи у још тежем положају, приморан да прави далеко више болних компромиса, што би могло да стави тачку на његове амбициозне планове и у великој мери ограничи његов успон на лествици великих француских и европских лидера.
Сједињене Америчке Државе – највећа светска геронтократија?
Победа Доналда Трампа на председничким изборима 2016. године започела је дебату у „кризи вођства“ у Сједињеним Америчким Државама, која до данашњег дана није добила свој епилог. Либерална половина америчке јавности полагала је велике наде у Џоа Бајдена као кандидата који ће “вратити нормалност” у америчку политику, али претходних годину и по дана показали су да се то ипак није догодило. Седамдесет деветогодишњи Бајден показивао је озбиљне знаке опадања менталних способности и пре ступања на место председника, али они су се додатно погоршали последњих месеци. Неспособност његове администрације да се на адекватан начин суочи са проблемима попут инфлације (највеће у последњих 40 година), имиграције, отписивања дуга за школовање и спровођење низа других предизборних обећања довели су до великог пада Бајденове популарности, а чини се да је изразито “умерена” политика председника Бајдена успела да одбије не само традиционално скептичне конзервативце, него и добар део прогресивних гласача који су Бајдену “позајмили” свој глас како би уклонили Доналда Трампа из Беле куће.
Према последњим истраживањима, тек 41% Американаца подржава председника Бајдена, што је упоредиво са бројкама његовог историјски непопуларног претходника Доналда Трампа у истом периоду мандата. Његова потпредседница (и очекивана наследница) Камала Харис стоји још и горе, што наводно изазва нелагоду међу водећим Демократама који већ годинама не успевају да изроде иоле популарног и перспективног младог политичара који би могао да мотивише и покрене нову генерацију гласача. Са друге стране, Републиканци никако не успевају да се “отресу” култа Доналда Трампа, који de facto и даље представља лице америчке деснице и нема озбиљних конкурената за ту титулу (осим можда гувернера Флориде Рона Десантиса). Америчку политичку елиту већ годинама мучи још један итекако значајан проблем – превише су стари. Председник Бајден има 79 година, Доналд Трамп 75, председница Представничког дома Ненси Пелоси 82, лидер Републиканаца у Сенату Мич Меконел 80… То је навело многе да Сједињене Америчке Државе означе као геронтократију (владавину старих), а да вођству најмоћније државе света недостаје виталности поприлично је очигледно. Потенцијална победа Републиканаца на изборима за Представнички дом и Сенат у новембру могла би само још више да продуби кризу у којој Сједињене Државе таворе још од почетка пандемије (ако не и дуже).
Европа између хаотичних популиста и бледих технократа
Ни водеће европске државе не стоје значајно боље од својих северноамеричких савезника. Британски премијер Борис Џонсон одувек је био личност која дели мишљења, али је своју екстремну непопуларност на левици умео вешто да компензује додворавањем десно оријентисаном бирачком телу, поготово међу поборницима Брегзита. Док су га противници често оптуживали за јефтин популизам без икакве дефинисане идеологије, мало ко пориче да је Џонсон изузетно вешт у комуникацији са бирачима, па чак и онима који традиционално не подржавају његову Конзервативну партију. И поред чињенице да Уједињено Краљевство геополитички “лута” од недавног напуштања Европске уније, без јасног правца и идеје коју улогу жели да игра у свету који се убрзано мења, годинама уназад то није превише утицало на Џонсонову популарност. Ипак, серија скандала која је кулминирала у такозваној “афери Партигејт” крајем прошле године значајно је пољуљала популарност британског премијера, који је у међувремену постао једна од најомраженијих личности у Уједињеном Краљевству.
Бориса Џонсона скупо је коштала серија журки одржаних у његовој резиденцији у Даунинг стриту број 10 током најстрожих Ковид затварања 2020. и 2021. године. Овакво лицемерје од стране премијера можда не би привукао толику пажњу на Балкану, али је у легалистичкој Великој Британији оно представља првокласни скандал. И поред активне улоге у подршци Украјини за коју је добио велике похвале у другим деловима Европе, јавност у Британији тешко ће опростити свом премијеру подугачку листу скандала и гафова која се продужава из дана у дан. Можда и једна ствар која Џонсону тренутно иде на руку је неспособност опозиционе Лабуристичке партије да изроди снажног лидера који би могао да представља адекватну замену за осрамоћеног премијера, јер се стиче утисак да њихов садашњи лидер Кир Стармер ни две године након доласка на чело партије није успео да се наметне међу гласачима. Сва је прилика да ће Џонсон наставити низ од сада већ неколико бивших премијера који су након турбулентних мандата на челу владе Уједињеног Краљевства били приморани да се повуку услед политичких неуспеха.
Прошлог децембра Немачка је добила нову владу коју по први пут након више од 16 година није водила Ангела Меркел, већ њен доскорашњи министар финансија Олаф Шолц. Меркелова је годинама уназад важила је за неформалног лидера Европске уније (након победе Доналда Трампа неки су говорили и “слободног света”), док су се многи европски лидери утркивали у томе ко ће највише личити на “челичну леди” немачке политике. Међутим, ескалација рата у Украјини донела је и нове критике на рачун бивше немачке канцеларке, којој многи замерају претерано ослањање на руске енергенте и исувише благу политику према Русији након избијања рата у Донбасу. Немачка је и поред великог противљења Вашингтона, Варшаве и Кијева средином прошле године окончала изградњу гасовода “Северни ток 2” чији је циљ био додатно повезивање Русије и Немачке и повећање количине гаса који из Русије стиже у Европу заобилазећи Украјину. Треба нагласити да је према подацима из 2021 године Немачка увозила 32% свог гаса, 34% нафте и 53% угља из Руске Федерације.
Олаф Шолц је у великој мери покушао да настави политику своје претходнице када је у питању економска кооперација са Русијом, што је деловало као разумна стратегија до 24. фебруара када се читава концепција немачке енергетске политике распала у само једном дану. Годинама уназад моћна немачка економија профитирала је од увоза јефтиних енергената из Русије, а сматрало се и да би руски гас могао да има кључну улогу у енергетској транзицији са фосилних горива на обновљивим изворима. Канцелар Шолц је био приморан да обустави пројекат “Северни ток 2” само неколико дана након почетка инвазије, а под несумњиво снажним притиском немачких привредника немачка влада је била међу најспоријим у Европи када је у питању увођење санкција Русији и слања војне помоћи Украјини. Иако ова политика избегавања претеране антагонизације Русије нужно није лоша (на дужи рок потенцијално и корисна), она је значајно утицала на пад немачког утицаја у Европској унији и то пре свега у њеним источним чланицама, које су традиционално далеко критичније према Русији.
Тако се Олаф Шолц нашао у изузетно незгодном положају. Са једне стране постоји огроман притисак западних савезника (али и доброг дела немачког јавног мњења) да се заузме чвршћи став према Русији, док је са друге стране нарастајућа економска криза и инфлација учинила енергетску диверсификацију далеко тежом него што је то до скоро био случај. Непостојање краткорочне алтернативе за руски гас вероватно је и највећи проблем за немачког канцелара, поготово ако се рат одужи а санкције против руског гаса дођу на дневни ред у Европској унији. И док нови масакри украјинских цивила буду повећавали притисак на немачког канцелара да подржи све строже европске санкције према Русији мало је вероватно да ће немачки грађани бити једнако увиђајни према сопственој влади ако немачка економија упадне у рецесију као последица енергетске кризе. Тако је Олаф Шолц, који је током изборне кампање често описиван као поуздан али не претерано инспиративан технократа, доживео својеврсно “ватрено крштење” свега неколико месеци након доласка на чело немачке владе. Да су околности другачије Шолц би можда и био сасвим компетентан канцелар, али број оних који верују да он има довољно вештине да немачку извуче из тренутне кризе из дана у дан све је мањи.
Да ли је недостатак вођа уопште и проблем?
Одређене паралеле могле би се повући са периодом друге половине седамдесетих година прошлог века. Западни свет налазио се у кризи, и даље трпећи последице америчког пораза у Вијетнаму и нафтног шока из 1973, док су Совјетски Савез са једне и Јапан са друге стране деловали као силе у успону. Тадашњи лидери водећих западних земаља попут Картера, Калахана, Жискар д’Естена и Шмита мало коме су уливали поверење, а у западној јавности владао је својеврстан песимизам и дефетизам. Тек је „смена генерација“ почетком следеће деценије која је довела Регана, Тачерову, Митерана и Кола западним савезницима дала својеврсан замах и повратила самопоуздање њиховим друштвима да време капитализма и демократије ипак није прошло. Мање од десет година касније Запад се нашао на победничкој страни у Хладном рату.
За крај, треба узети у обзир још једну могућност, а то је да недостатак снажних лидера на Западу не мора нужно да буде проблем. На крају крајева, тежња тражењем снажних вођа често уме да буде карактеристика неразвијених друштава, која нису успела да развију чврсте и функционалне институције. Можда се права моћ западних друштава и налази у томе да им не требају снажне вође које би својим непромишљеним потезима могле да угрозе читаву државу већ компетентни менаџери који ће једноставно управљати разгранатом мрежом специјализованих државних институција. И док је страх многих у Русији да би она доживела тотални колапс без Владимира Путина ову државу одвео у готово суицидан рад и међународну изолацију, Сједињене Америчке Државе успевају да преживе чак и хаотичног Доналда Трампа или “успаваног” Џоа Бајдена.
Чини се да западним лидерима одговара да током рата у Украјини остану у другом плану, препуштајући улогу “лидера слободног света” украјинском председнику Зеленском док они седе у позадини и пружају војну ,политичку у економску помоћ. До сада, ова стратегија се показала поприлично успешном. Уколико Украјина и њихови НАТО савезници остваре победу у рату са Русијом можда ова читава криза вођства на Западу и падне у заборав. До тада, Западним државама остају лидери чије слике највероватније неће красити омоте историјских уџбеника и зидове основних школа у деценијама и вековима који долазе.
Аутор: Алекса Пауновић
Насловна фотографија: Jim Watson / AFP – Getty Images
