Ако бисмо сада говорили о свим проблемима између Русије и Украјине, читава једна књига би се могла написати о томе и било би мало. Овде се нећу бавити трзавицама још из периода Совјетског савеза, па чак ни о дешавањима из 2014. више него што је нужно, већ само забрињавајућим наставком заоштравања односа Украјине и Русије.
Шта је довело до новог заоштравања односа Украјине и Русије
Шта је, вероватно кључна ствар која је довела до тога? Изградња гасовода „Северни ток 2“, у ком се Украјина засигурно јесте велики губитник. Велики новац је већ изгубила смањењем кубикаже гаса који се кроз Украјину извози за остатак Европе, а постоји реална могућност и да Русија одлучи да тотално заобиђе Украјину приликом извоза, што би имало фаталне последице по украјинску економију.
Наравно, из Москве јавно говоре да се такав потез ни не разматра, али у светлу потенцијалног обнављања ратних операција ове две државе, није нимало нереално очекивати да би такав тактички потез могао постати реалност. Украјина своје савезнике тражи у Немачкој и Европској унији, као и у Америци, али делује да је слаба корист од тога.
Европа, САД и „Северни ток 2“
Просто добар део Европе профитира од формирања новог гасовода, Немачка поготово, а чак се и у Вашингтону налазе поборници овог пројекта. Интереси Украјине се бране само речима и празним гаранцијама да ће се предузети све мере против Русије уколико потпуно искључи Украјину из гасоводног система (што је у неку руку крајње трагикомично, јер Русија је доживела процват националне привреде баш у периоду када су се нашли под санкцијама због ситуације на Криму). Берлин покушава да представи Украјини да „Северни ток 2“ нема никакве везе са ставом Берлина по питању ситуације у Донбасу, као и да су то 2 одвојена питања које треба одвојено посматрати и решавати.
За Украјинце Северни ток раван агресији
У Украјини, ипак, не могу са таквом равнодушношћу да гледају на новонасталу ситуацију. За њих је то чиста агресија Москве како би истерали своје војно-политичке циљеве и уцењивали Украјину на прављење штетних компромиса. У светлу тога, кренула је велика „анти-руска“ кампања у Кијеву. 21. јула, председник Зеленски је потписао закон о аутохтоним народима у Украјини, на ком нема Руса!
Путин: Руси и Украјинци један народ
Док је још увек закон био у парламенту (предложен и донесен по хитном поступку), Владимир Путин написао је есеј упућен народу Украјине у ком истиче да су Руси и Украјинци један народ. У њему истиче да су односи ове две државе, коју су грдно нарушени задњих година (поготово од те чувене 2014) заједничка трагедија. Пут поделе Украјине од Русије (мислећи на 1991) жали – али поштује, само у случају да ниједна држава из бивше заједнице не износи више него што је у њу унела (Крим иако Украјинска територија након распада СССР, пре формирања заједничке државе са Русијом био је део Руског царства).
Путин позива Украјинце да се поново врате добрим односима са Русијом, и убеђује да у томе лежи суверенитет Украјине. Једини логичан закључак је да наводи како заправо политичари из Кијева „продају“ свој суверенитет западу како би добили некакву помоћ у развоју што даље од Москве, за коју сматрају да жели утицај у Украјини какав има у, рецимо Белорусији.
Украјинске претње
Украјински наступ је врло претећи. 18. јула дали су рок руском министру одбране Шојгуу рок од 48 сати да се преда Украјини како би га процесуирали због „формирања незаконитих оружаних формација“, на шта је он одговорио да „Украјина живи у некаквој виртуелној стварности.“
Опасне изјаве и претње ратом наставио је и бивши Украјински председник Петро Порошенко, који је истакао чврсту веру да ће Крим бити кроз годину дана поново Украјински. Из Москве такве изјаве, као и планове Украјине о расељавању око пола милиона Руса на Криму оцењују као неонацистичке, а Украјину као „колевку нацизма у 21. веку“. Двадесет првога јула( исти дан када је донесен и спорни закон о аутохтоним народима) Украјина је извела војну вежбу са ракетним системима тик уз границу са Кримом, дајући све већу тежину најавама офанзиве. У светлу све агресивнијег наступа Зеленског, на његову иницијативу Руслан Хомчак даје оставку на позицију Главног команданта Оружаних снага, а заменио га је Валериј Залужни.
Свега дан касније сам је сменио начелника Генералштаба – Сергеја Корнијчука и команданта Здружених снага у Донбасу – Владимира Кравченка. Из овога се јасно види да постоји струја у Украјинској војној команди која се противи политици Зеленског, који смењује и нуди оставке свима редом ко се не слаже са њим. 28. јула је као одговор на Путинов есеј изнео становиште да је Кијев једини наследник средњевековне руске државе (мислећи на Кијевску Русију, државу формирану око 880 године), и да у данашњој Русији никакво наследство те државе не постоји( ова изјава у суштини негира да је Русија заправо историјска Русија, јер читаво наслеђе преузима само на себе, као државу која се тренутно налази на том подручју).
И једни и други својатају Крим и Донбас
Даља дешавања током августа могу да наставим да наводим, али се све своди на већ речено. И једни и други својатају Крим и Донбас, Украјински политичари врло неопрезно дају изјаве о рату са Русијом како би повратили Крим, гомилају се војске на границама у циљу „војних вежби“, Украјина на све стране тражи савезнике против „Северног тока 2“, и делује да их је нашла у републиканцима у америчком сенату( који то опет користе као своје оружје против Џоа Бајдена како би скупили поене на „анти-руску“ политику – сцена као из дана када је буктао хладни рат). У Донбасу све отвореније прете да ће, буде ли се Украјина усудила на неки оштрији корак, започети са освајањем и других делова државе.

Колику помоћ Украјина може очекивати од западних партнера
Суштинско питање је, колико је Украјина сигурна у себе и своје западне партнере? Да ли смеју да се доведу у директан рат са силом каква је Русија без озбиљне подршке из Вашингтона, Берлина и Брисела?
Колику заправо помоћ могу да очекују (мало је вероватно да ће Француска слати своју војску у ратно жариште, када имају толико проблема са вирусом корона и незадовољством народа поводом одређених одлука председника Емануела Макрона).
Још је мање вероватно да ће Берлин, један од профитера „Северног тока 2“ угрозити додатно своје односе са Русијом зарад одржавања партнерства са Украјином, док ће се Џо Бајден наћи на удару шта год урадио, и мораће добро да промери ситуацију пре него што се одлучи да дела, јер погрешна процена могла би га довести до борбе са импичментом (гласање о неповерењу актуелном председнику САД у току мандата).
Даље погоршање односа неизбежно
Само једно је овде јасно, даље погоршање односа две државе које су некада чиниле стабилну заједницу, је неизбежно. Делује да просто не постоји воља за мирним решавањем проблема, и ускоро би могли да гледамо трагичне последице свега тога.
пише: Лука Гачић
насловна фотографија: Depositphoto, olena-design, 187196512