Пише: Тиосав Пурић
Други део текста о прошлости и савремености у делу Џорџа Р. Р. Мартина. Први део је доступан овде.
Cogitivi dies antiquos et annos aeteornos in mente habui
Све то иде назад, и назад. До наших мајки и очева, и њихових пре њих. Ми смо лутке које плешу на жицама оних који су живели пре нас, а наша деца ће једног дана преузети наше жице и заплесати по њима исти плес.
Тирион Ланистер, преузето из Олује мачева
Толкин је мрзео да говори о метафори у свом делу. Једноставно, то је била једна историја. Измишљена или не, историја је историја.
Мартин, са своје стране, гаји одређену врсту презира према академским историчарима, подједнако хвалећи популарну историју. У неку руку, може се рећи да њега превасходно интересује политичка историја, пре него друштвена, економска, или нека друга грана историје. Интересује га „класична“ историја, ако тако нешто постоји. Интересује га, напослетку, оно што је интересовало све историчаре од Херодота до Ранкеа. С тим што је за Ранека било могуће оно што је Флобер рекао о њему: „Посао историчара јесте да попије океан и испиша једну чашу. Ранке је урадио обрнуто“.
Тиме је Ранке заслужио место оца савремене историје.
Исто то је урадио и Мартин.
Када Тирион губи нос у бици код Краљеве Луке, он је доживео руком судбине (или сестре) баш оно жигосање какво је било својствено средњем веку, за оне који су недостојни наследства. Ираклона, сина византијског цара Ираклија, управо је таква судбина задесила – сечењем носа, он је одстрањен из наследног реда. Не чуди што је Тивин Ланистер, након Битке код Црнобујице, гледајући унакажено лице већ „наказног“ сина, одлучно одбио да му препусти Ливачку Стену. Инспирација из византијске историје има још. Опсада Краљеве Луке од стране Станиса Баратеона неодољиво подсећа на Другу опсаду Цариграда с почетка 718. године, у којој су византијски бродови наоружани грчком ватром разбили опсаду Муслеме, арапског војсковође.
Висерисова смрт у првој књизи, када му је кал Дрого утолио жеђ за круном, поливши га топљеним златом, наликује на убиство Краса од стране Парћана код Каре, негде 53. године пре Христа, с тим што су Парћани посули топљено злато право у уста заробљеном Красу. Слично је прошао утемељивач персијске династије Ахеменида, Кир Велики, чију су одсечену главу номади носили у мешини пуној крви, како би утолили његову жеђ за крвљу. Идентична епизода из монголске историје се јесте десила у историји, један од побуњеника против монголске власти управо је убијен тако што је поливен истопљеним златом.
Тивин Ланистер гине онако како је погинуо Харалд Плавозуби, норвешко-дански краљ, по коме Блутут носи име. Умро је од руке сина – док је вршио велику нужду. Или тако каже популарна историја.
Што се Денерис тиче, њену сличност са Александром Великим је можда најприкладније истаћи. Као и Александар на Илијади, и Ахилу кога је по мајци сматрао претком, Денерис је одрасла на причама о Таргарјенима и Егону Освајачу, свом претку. Као и Александар који је досањао очев сан, и њу лични мотив гони у правцу остварења снова своје побијене породице: принца Регара и принца Висериса, у жељи да донесе ватру и крв противницима своје породице. Поред хибриса, неодољиве богиње обести, која младалачки дух гони у правцу новог освајања. И она као и Александар жели да промени свет. Наравно, она долази из феудалног света у свет класичне старине, па нам потреба за културалним и хронолошким превођењем (или за измирењем наших политичких комплекса са фантастичном причом, која доминира светоназорима западних аутора) замагљује поглед и онемогућава насда уочимо политички гениј који Денерис поседује, и визију коју она има: да створи нови и бољи свет. Александар и Денерис деле још једну одлику: савремени тумачи их подједнако ниподаштавају као нужно негативне ликове. Александра неретко тумаче као силеџију и авантуристу, чије су успеси били краткорочни. Када би неко рекао да су још у Mогулском царству едикти издавани на грчком језику, те да се прве представе Буде у статуама јављају тек као реакција на популарност Аполоног култа, или да је Илијада утицала на Рамајану, или Енеида на Махабхарату, а све то благодарећи наслеђу, вишевековном, Александровог хеленизма, био би гледан као полулуд човек. Све је то последица чињенице да је интердисциплинарност заменила полихисторство, а разне социјалне студије историју идеја. У тим условима је немогуће схватити идеје, или једноставније, историју мисли, и много лакше постати роб идеологије. Зато је интересантно гледати публику која се полакомила да осуди Денерис, и то хистерично, када је спалила до темеља град након што су је искористили и побили јој све ближње, али нико од тих људи, укључујући Славоја Жижека, није рекао ни реч када је Клинтон бомбардовао Београд, што им није сметало да баш у време Денерисиног „злочина“ и даље јадикују над чињеницом да је Клинтонка изгубила од Трампа. Ко зна, да Краљева Лука није снимана у Дубровнику, него у Београду, можда би цела ствар прошла мирно, а они који су децу крштавали именом Калиси, не би јурили код матичара да своју одлуку преиначе.
Интересантно је да Мартин увек, готово по правилу, поставља моћ у однос условљености са сексуалном девијантношћу. Почевши од инцеста, који су Таргарјени практиковали из „практичних“ разлога, ради очувања чистоте крви (а практично у томе јесте то што су тиме очували могућност припитомљавања змајева). Међутим, ендогамија, као таква, била је својствена и римској елити, барем на почетку римске државности, и претрајава кроз читаву феудализам и ново доба, до нашег доба. Наравно, ту не говоримо о инцесту, али можемо наћи мноштво и таквих примера. Но, када говоримо о сексуалности, говоримо о другом аспекту. Малопрстић је на путу свог успона управо схватио ту везу моћи и сексуалности и почео да је експлоатише у сопствену корист, те улази у посао „сексуалног“ предузетништва. Њујорк Тајмс, који се дао у осуду Мартина и Малопрстића, назвао је такав „уметнички“ поступак расветљавања односа моћи и сексуалности „секспозишн“. Са друге стране, његов највећи противник, такорећи архенепријатељ, јесте Варис, евнух, лишен страсти, чије позиције још увек не знамо у књигама, осим да је једини преостали таргарјенски лојалиста у Краљевој Луци, који седамнаест година ради у корист више циља, вешто га прикривајући, играјући фамозну игру престола. Однос Серсеи и Тене Мериведер нам открива хомосексуалност, али не као чин који се јавља природном предодређеношћу, него као последица усамљености на врховима моћи. У извесном смислу, она се јавља као сродна хибрису, и везана је за високе друштвене слојеве. Исте излете има Денерис, па би било смислено питати: је ли инцест иде руку под руку са хомосексуалношћу? Или је везан са класном позицијом, као што је то случај са Ренлијем Баратеоном, млађим братом Роберта Баратеона, који за разлику од брата који се курва, свој распусни хедонизам исказује кроз однос са Лорасом Тирелом. Оно што бисмо могли да упитамо, када бисмо били малициозни према Мартину, јесте: да ли је хомосексуалност предодређена класом и посебним психичким стањем? Наравно, кажем малициозни, јер бисмо тиме довели Мартина у незгодну позицију, који успешно и интелигентно плови кроз вирове политичке коректности.
Историја је, свакако, политички некоректна. Али, фантастика је довољно бенигна, ескапистичка, да би је, они отупљених погледа, идеологизованих светоназора, тумачили као опасну. Ипак, мишљења сам да ће Песма леда и ватре тек показати своју праву снагу, у временима која долазе, као најаутентичнији еп нашег времена. Јер, каква год била, она је прича о нама. Прича о нашој прошлости. О томе ко смо били, ко су нам били преци, ко ће нам бити потомци. Историја има своју логику, и своје манифестације, само је недокучива колико и човек, па нам се чини светогрђем истраживати је, као што је у давно време било светогрђе изучавати људску анатомију.
О дуализмима или „срцу у конфликту“
Једино о чему вреди писати је људско срце у сукобу са собом.
Цитат Виљема Фокнера, писца који је уз Толкина остварио
пресудни утицај на Мартинову поетику
Породица је такође врло битан чинилац Мартиновог дела. Имамо на располагању два примера. Једну породицу, везану љубављу – Старкови, и једну везану интересом – Ланистери. Може бити да је разлог томе у начину на који су два патер фамилијаса: Едард Старк и Тивин Ланистер, подигли своју децу, свако на свој начин. Док је Едард био пун разумевања, жељан да научи децу части и обавезама које имају као господари Севера, учећи их да усамљени вукови умиру када падне зима, али чопор преживљава, дотле је Тивин Ланистер гледао своју породицу као један политички ентитет, чије име претрајава кроз време као једино битно. Ипак, чланове обе ове породице ситуација наводи на путеве на којима им њихово васпитање није од користи. Санса, Брен, Арја, Роб и Џон Снежни приморани су да граде свој утицај и власт, како би заштитили свој опстанак и породичне интересе. Са друге стране, Ланистери су све време опседнути личним страстима: Џејми и Серсеи међусобним односом љубави у инцесту, Тирион својим односом према Шаи и Тиши, Тивин сопственим болом због жене коју је изгубио када је рађала Тириона, и притиском сећања на срамоту коју је његов отац Титос наносио кући Ланистера у његовој младости. Старкови су принуђени да се понашају као Ланистери, иако им то није природно, и обрнуто. Не треба сумњати да ће Старкови у свом походу бити успешнији.
А, у оквиру ове приче о породицама, мотив мајке провејава, као контрапункт великој политичкој игри која се одвија над главама ликова. Када се Кејтлин моли у обредишту у Хвату, приликом своје дипломатске мисије коју је Роб Старк упутио Ренлију Баратеону, она дотиче кључни мотив, који ћемо тек у Гозби за вране у пуном сјају видети и код Серсеи. Кејтлин се пита би ли се она другачије понашала према својим непријатељима, да је на Серсеином месту, па све и да је истина да су њена деца плод инцеста. Лик Кејтлин Старк своју комплексност добија у тренутку када она, убијена, губи мајчинску самилост коју је показала и у дипломатској мисији Ренлију Баратеону, када је запретила да би двојицу браће (Ренлија и Станиса), најрадије затворила у собу и издеветала, док не дођу себи, и не схвате да су Ланистери прави противници. Та нота Кејтлинине личности бива укинута Црвеном свадбом, када је посматрала како су јој убили сина, и она бива враћена у живот, као Госпа каменог срца, која за самилост не зна, већ дели правду – правду која је хладан механизам тасова на ваги, супротан љубави. Са друге стране, налазимо Серсеи, која у жељи да штити децу од судбине која јој је пророкована, а управо скрхана болом због сина ког је изгубила (краља Џофрија, чијих је мана била и те како свесна), чини низ политичких грешака, укључујући и буђење верског фундаментализма, који води у амбис пропасти и хаоса читаву престоницу.
Престоницу је, са друге стране, од хаоса, спасио Џејми Ланистер. Његова одлука да убије краља није, као што се од почетка књиге мисли, било сврставање на страну побуњеника против краља Ериса II Таргарјена, за које је на крају оптирао и Џејмијев отац. Не. Најстраснији лик у читавој књизи, уз Тириона, одлучио се да прекрши заклетву коју је положио као бели плашт Краљеве гарде, јер је Луди Краљ планирао да читав град дигне у ваздух и побије хиљаде и хиљаде Краљолучана. Институције јесу немилосрдни механизми. Томе нас је научио Кафка. Срећом, свет Песме леда и ватре није бирократизован. Са друге стране, у њиховим оквирима, оквирима институција, човек остварује дужности без којих је немогуће постићи функционисање друштва. Напредује, што ћемо видети на примеру Данкана Високог, и прича о њему, које су писане мимо главног серијала у низу прича под збирним насловом Витез Седам краљевства. Човек је себи измислио највећу препреку и највећи подстицај, управо у форми институција, почевши од патријархата и матријархата. Та амбиваленција, начин на који институције утичу на личност, оно је што налазимо у ликовима Џона, Џејмија, Едарда Старка, мештра Емона (Таргарјена). Први као заклети брат Ноћне страже, други као заклети мач Краљеве гарде, трећи као Краљева десница, а четврти као мештар Цитаделе, свако у кључном тренутку, спутан институционализованим положајем који заузима на шаховској плочи, бива спречен да дела у складу са својим уверењима, емоцијама или политичком агендом у коју верује. Тако је први спречен да помогне брату у освети над Ланистерима или да постане Заштитник Севера са именом Старк. Други је приморан да спаси град и прекрши заклетву, те целог живота носи стигму кривоклетника. Трећи мора, не би ли сачувао постојаност своје куће, своје наслеђе, свог краља, да доноси низ лоших одлука, као на пример да преузме на себе одлуку своје жене да се ухапси Тириона што ће иницирати грађански рат. Четврти ће морати да седи скрштених руку у тренутку док бесни побуна против његовог братанца и читаве породице, која ће се завршити крваво. Ипак, у измењеним контекстима, сваки ће од њих временом посезати за испољавањем својих људскијих особина. Па ће Џон лећи са Игрит у току експедиције северно од Зида. Џејми ће дати Бријени свој мач „Заветник“ да штити ћерке оних који су у отвореној побуни против његовог краља (и сина). Едард Старк ће донети одлуку, мада прекасно, да напусти положај краљеве деснице. Емон Таргарјен ће очајнички тражити од Сема вест о својој унуци Денерис и жалити што није млађи да оде на Исток да јој помогне.
Таквих примера можемо наћи прегршт кроз читаво дело, али и кроз историју. Оно што остаје чињеница, и што нам Мартин јасно предочава, јесте да не постоји јединствен поглед на феномене који чине структуру наших живота, и да је све релативно, осим људског лика чији сјај не јењава, већ може бити само пригушен притиском који друштво над нама чини. Али без тежине друштва, човек би био тек нешто више од животиње, брисан простор где је човек човеку вук, о чему нам говоре Арјина поглавља док она путује кроз земљу опустошену ратом.
Зашто је Песма леда и ватре значајна?
У Песми леда и ватре створили су се услови да се проговори о стању савременог човека без страха аутора од одмазде. Академике, рекосмо, ово дело не интесује, вероватно јер не пружа изговор за изигравање ексклузивитета. Политичари не читају из књига, него са идиота, и више времена посвећују својој кравати него својим речима. Радници у култури, уметници и други, сматрају да све што има свој увод, разраду и закључак, све што имају линију и тон, представља ретроградну силу намерену да уништи прогресивне снаге.
Што Мартина доводи у позицију брадатог чике који уз огњиште може да нам приповеда причу о нама самима, пуну чудеса и изненадних обрта, да нам прети кажипрстом као Стара Нен, или се смеје са нама Жалобном Еду Толету. Може да апелује на радозналост у нама, на одушевљење, на емпатију, на наше асоцијације и могућност да створимо слике.
Мартин је заправо прича о томе где смо били и где смо стигли. Читаво човечанство се сјатило око тог огњишта. Сада се, колико видим, праве адаптације и других серијала, па ћемо морати да гледамо Афроамериканце и Азијате у Амазоновим Господару прстенова и Точку времена и другим серијалима које смо волели, и које комесари нове идеологије прете да упропасте.
Ипак, и даље остаје нада да ће у суштини свих ствари претрајати потреба за причом и причањем. Каже Тирион Ланистер, у самом епилогу серије Игра престола, да у свету не постоји снажнија ствар од приче. Обуздавање речи старо је колико и обуздавање ватре. Подједнако је корисно и опасно. Зато је Мартин битан. Јер нам је у мраку осветлио пут и бар на кратко нас вратио, сваког понаособ, на стазу којом је човечанство ступало од својих почетака. Зато, верујем, већ сада, да ће Мартин остати једини класик наше епохе, ако од ње ишта помена вредно и буде остало.
Са појавом филмске адаптације Дине, усталасали су се поново духови, до мере да је чак и Финеншл Тајмс сишао са својих висина да нам нервозно саопшти да нема потребе „интелектуализовати поп-културу“. У закључку текста аутор каже: дотле смо стигли, уместо да популаризујемо интелектуалце, ми интелектуализујемо поп-културу. Не знам ко ће да јави уваженој господи да плове контра матици реке из које се снабдевају водом, будући да је Боб Дилан добио Нобелову награду за књижевност. И, кад смо већ код тога, зашто не поменути Нобелову награду за мир. Сви смо се надали да ће идеја иза те награде бити да се мир учини политичком агендом, а не да се политика пацификује или моћ самопотврђује. А управо на том трагу сметају ова неинтелектуална дела поп-културе, дела Херберта, Мартина, Толкина или Џордана. Нарочито књиге (мање њихове филмске адаптације). Јер не дозвољавају политици да буде пацификована. Ако нису (ти „они“) желели да реанимирају промишљање односа моћи, реалне моћи у друштву, а што чини Игра престола, заиста је требало да бирају неке друге харизматичније ликове од Фукоа, да нас замајавају својим антиполитичким проповедима. Зато смо блажени, јер живимо у времену у ком стварају великани.
Напослетку, у веку великих очекивања, у веку у ком се људи упиру да слете на Марс, да поставе нове рекорде у биологији, физици, хемији, да, како каже Харари, створе хомо деуса, зар да очекујемо од људи капацитет да виде величину у делу које је инспирисано прошлошћу. Притом, у Мартиновом делу нема пасажа над којима би читалац морао да се замисли, како сам чуо једног универзитетског професора да коментарише Мартина, јер је све тако једноставо. Питам се колико су се наше бабе мислиле и полемисале о Краљевићу Марку? Колико Грци о трагичној судбини Антигоне? Колико је књижевних критика сачувано о Вергилију? Последња велика светска криза пандемије указала је према речима вероватно највећег светског историчара Најла Фергусона, на два примарна недостатка светске политичке елите: 1) немогућност да се нешто научи из прошлости; 2) неспособност за имагинацију. У тим условима, Мартин као писац умногоме подсећа на Кисинџера када се у време памфлетске историографије на западу, појавио на универзитету са интересовањем за Канта и дисертацијом о Бечком конгресу. Тако се Мартин појављује на анемичној културној сцени запада, која луди за Марином Абрамовић. Али Мартину је немогуће смејати се и исмејавати га, онако како је с правом Сорентино учинио Марини. Јер Мартин прави хомеровски еп, који истовремено у себи осликава колективне судбине као у Илијади, и личне, као у Одисеји. Он ће остати као траг и знамење да ова епоха није била потпуно лишена духа, и да је ово декандентно друштво пропадајућег Запада, као и свако друштво у својој декаденцији, успело да изнедри раскошно дело на свом заласку, чија ће сценографија сведочити о прошлости нашег друштва, док ће лични мотиви и односи сведочити о нашој реалности, сувереније од многих памфлета који данас добијају почасно место у библиотекама малограђана и чији аутори бивају дочекивани на црвеним теписима пред улазима у опустеле зграде преписивачких универзитета.
Оно што се понавља као један од рефрена Мартиновог дела, да сви људи морају служити (valar dohaeris) и да сви људи морају умрети (valar morghulis), вероватно је најсмелија критика утолико што је најједноставнија истина, коју је Запад потпуно заборавио, и коју грчевито одбија да прихвати. Тиме гађајући у два кључна табуа Западне елите, Мартин себе намеће као аутора без кога се западно друштво и наша цивилизација, тачније њихове лажи, не могу разумети.
КРАЈ ЧЛАНКА
Насловна фотографија: Winteriscoming.net
