Пише: Ненад Варничић
Степен развијености политичког дијалога једна је од веома битних одлика квалитета политичког живота неке земље. Дијалог као такав, требало би да представља нормалну и културну комуникацију између актера које би требале једни друге да слушају и односе се са уважавањем мишљења учесника тог дијалога. Наравно, у том разговору могуће су противречности (могло би се рећи и пожељне) у мишљењима, што и најчешће јесте случај када је тај дијалог политичке природе.
Дијалог као важна демократска компонента
Једна од виталних одлика које једно друштво које тежи, или би бар макар требало да тежи демократском карактеру јесте здрав и конструктиван дијалог између његових политичких актера. Дакле, културан дијалог без упадања у реч политичком противнику, без коришћења увреда и без служења изразима који нису прикладни народним представницима. Он макар у јавности мора бити на пристојном нивоу и са пристојним речником, изузимајући ту политичку коректност која такође својом природом може да штети том дијалогу.
Опште стање политичког дијалога у Србији
Из онога што се да видети на српској политичкој сцени, може се закључити да је политички дијалог који воде представници политичких странака благо речено сиромашан и на прилично ниском нивоу његових основних елемената. Може се слободно констатовати да начин на који се он води није примерен делу елите неког друштва.
Првенствено, могло би се рећи да дијалога заправо и нема ни близу у мери колико би требало да га буде. Као кривца за ту ситуацију могу се означити како актери, тако и дубоко поларизовани медији, који готово па искључиво заступају или власт или опозицију. Ту се донекле издвојају помало РТС и Н1 који руку на срце позива представнике власти у своје емисије, али се они врло ретко тим позивима одазивају. РТС даје допринос у емисији политичког типа Реч на реч, а такође издваја често и један део јутарњег програма који буде посвећен некој актуелној теми тога дана у којима учествују представници обе стране. Друге телевизије са националном фреквенцијом дају минималан или пак никакав простор за дијалог
Ипак, када се и деси дијалог две стране, он је обично супротстављен у два правца. Представници власти се максимално користе популистичким методама. Они се труде да у својим наступима буду фокусирани на негативну кампању усмерену против опозиционих странака. Опозициони представници се означавају као припадници старог режима који су били заслужни за девастацију државе после петооктобарских промена, и у том стилу константо таргетирају неколико опозиционих личности које спомињу у негативном контексту. Врло је слична ситуација и са друге стране, која своју прилику такође користи у сврху негативне кампање против власти.
Последице погрешног приступа
Таквим приступом политички дијалог је претворен у покушаје прикупљања политичких поена и наношења штете другој страни, док су реални проблеми и теме у сенци таквог начина комуникације. Оно што се такође извлачи као последица таквог стила међу политичким опонентима јесте збуњеност бирача који најчешће не могу да стекну реалан утисак о ставовима партија по одређеним питањима која су важна за друштво. Нарочито су збуњени они бирачи који нису партијски идентификовани, где се њима намеће питање на који начин да се определе за кога ће гласати, а делује и демотивишуће па такође може довести и до изборне апстиненције тог дела гласача.
Шта даље?
У времену у којем већ неколико година у назад хара Ковид криза, а за њом и пратеће економска па и најсвежија нам енергетска криза, овакво стање на политичкој сцени исте кризе у земљи може само да продуби. Од великог значаја била би нормализација дијалога и престанак продубљивања подела у друштву за коју и власт и опозиција сносе део одговорности. Важно је направити заокрет у дијалогу и смањити поделе настале ради политичких интереса партија колико је то могуће у овом тренутку. На крају, сложићемо се сви да ипак у политици не постоје они који су свезнајући и безгрешни, а добробит државе и народа мора испливати као виши циљ од приватних интереса политичких странака.
Насловна фотографија: Данас/Милош Д. Миљковић
