Краљ Никола, Влада у егзилу и њему одани људи су и након одласка из земље, 1916. године, наставили са издавањем листа „Глас Црногорца“. Његова издања из тог периода су право истраживачко благо за историчаре, културологе, антропологе и друге, јер садрже море непосредних свједочанстава о ставовима краља Николе и људи који су му били сарадници.
Такође, издања „Гласа“ из Француске, у којој је краљ боравио, су драгоцјена и ради свједочанстава о том несрећном сукобу на релацији са Пашићем, србијанским службама, као и Андријом Радовићем и његовим листом „Уједињење“. Много се тога може открити у овим новинама, рецимо и то да је Крсто Зрнов говорио да је Црна Гора посљедња искра слободе Србинове. Наравно, не само то, могу се открити и идеје и погледи краља Николе Петровића на питање односа према Србији, Србијанцима и питању уједињења.
С тим у вези овдје ћу Вам предочити један краљев говор из 1917, поводом његовог рођендана. Нарочито онај дио у коме говори о подвајањима и сукобима који раздиру народно јединство у том периоду.
Контекст у коме краљ говори је свакако контекст доношења Крфске декларација, која је апсолутно супротстављена Николиним погледима на будућу државу. Притом, то је вријеме жестоких сукоба са Радовићевим „Уједињењем“, па је у сврху тога у „Гласу Црногорца“ покренута рубрика „Слободна говорница“. Суштински у њој су се претресале ствари око начина вођења рата, узрока капитулације, будућег уједињења и сл. Кориштена је као полигон за директно одговарање оптужбама из листа „Уједињење“.
Говор краља Николе
„Ево ме међу вама у овој нашој лијепој црногорској народној ношњи, да вас њом подсјетим на нашу драгу мученичку отаџбину, да у вашој души лакше изазовем мила сјећања на њу. Она много страда, много се пати; али биће избављена“, почиње свој рођендански говор краљ Никола.
Даље говори о томе како је побједа сила савезница близу и да су се Европа и Америка у тој борби удружиле.
Краља брине положај Русије
Оно што га брине тада је положај Русије. „Чули сте да у Русији још нема потпуно утврђене власти, која би сада одлучно водила државне послове. То вам доста бриге задаје. Али ипак имајте вјеру у руски народ. Тај велики и славни народ пребродиће садашњу тешку кризу. Он мора побједити. Русија је непобједива. Нека буде у њој какав било облик владавине — Република или Монархија — Црна Гора ће јој, као и до сад, остати вјерна. Нијесу од јуче наше заједничке везе! Спајају нас двије стотине година истих идеала и мука.“
Оно што се као наратив провлачи кроз цијели текст јесте заправо потреба да се покаже континуитет Црне Горе, њено правно и суштинско постојање око краља Николе у Неји. Па с тим у вези Никола каже: „Па иако је Црна Гора прегажена, она ипак постоји у својем признатом праву, у својој мисли слободе, коју то право оличава. Њена је будућност зајемчена од наших великих и моћних Савезника и заштитника. Она постоји ту: ево њенога барјака на овоме дворцу, ево Мене, њенога Краља; ево Моје Владе овдје; ево Мојих официра и чиновника; ево свијех вас, који носите у својој души њену мисао.“
Народног јединства нема ни без ни против Црне Горе
По њему „народног јединства нема ни без ни против Црне Горе“. Он свјесно одговара тиме на оптужбе и неких кругова око србијанске Владе и самом Радовићевом Одбору за уједињење. Са тих адреса су стизале оптужбе на рачун краља Николе да није водио довољно српску политику на шта се он осврће и у овом говору. „Рекоше неки, који нам због тога завиде, да нијесам вазда испуњавао савјесно своју владалачку дужност и ходио путем српских интереса. Дјела друкчије говоре. Нијесам ли, кад год је била потреба, са Мојим народом увијек био тамо гдје се радило о српској срећи и опстанку?“
Посебно је занимљив сљедећи дио говора у коме он говори о Србијанцима. Ту треба обратити пажњу на контекст. Дакле, краљу Николи се са различитих страна клима позиција, нарочито од стране званичника и служби Србије, али он и у тим моментима позива на српско јединство.
Краљ Никола о Србијанцима: „Они су јунаштвом задивили свијет и прославили српско име“
„Љубите нашу најближу и најузданију браћу Србијанце, који су са својом браћом Црногорцима вазда дијелили зло и добро. Они су јунаштвом задивили свијет. Они су прославили српско име, они искрено и топло воле свакојега брата Црногорца. Нама и њима све је заједничко; ми смо једно;ми у јединству мисли, жеља и рада живљасмо до сад, живјећемо, ако Бог да, и од сад, на велик стид домаћих смутљиваца и отпадника. Ако и тамо, међу нашом драгом браћом Србијанцима, има злијех појединаца, који муте братску слогу, немојте због тога да у души понесете јед и срџбу на цјелину. Пашће у прашину клеветници, смутљивци и рушителљи мира и љубави у нашем заједничком српском дому, па ма на којем мјесту они били, па ма како се звали. Уздигнимо се духом и срцем, и претрпимо много!“ рекао је тада краљ Никола Петровић.
Дакле ни у најтежим данима за себе и своју династију, када је постајало све извјесније да ће остати без трона, краљ Никола позива на српско јединство и шаље овакве тонове братске слоге према Србији и Србијанцима. Остављам овај кратак текст као поук онима који се данас највише бусају Николиним насљеђем и именом.
приредио: Михаило Братић
