До председничких избора у Француској остало је још нешто мање од четири месеца, а број кандидата повећава се из дана у дан. Марин Ле Пен је кандидатуру најавила одавно, док је нова нада француске деснице Ерик Земур лансирао своју кампању пре неколико седмица. Ред је дошао и на Републиканце (Les Républicains), водећу партију десног центра, да номинују свог кандидата. Након узбудљивих и неизвесних предизбора та част је припала Валери Пекрес, која је тако постала прва жена кандидат за председника из редова неке деголистичке партије. Може ли она помрсити конце другим кандитатима и постати прва председница у историји Француске?
Конзервативци изабрали председничког кандидата
Претходних месеци, неколико имена помињало се у јавности као потенцијални кандидати Републиканаца на председничким изборима наредне године. Она укључују Ксавијеа Бертрана, председника региона О де Франс на северу земље, као и Мишела Барнијеа, некадашњег министра, европског комесара и главног преговарача ЕУ током Брегзита. Ипак, на крају су се у другој рунди унутарпартијских избора нашли Ерик Ћиоти, представник десног крила партије и Валери Пекрес, председница региона Ил де Франс и једина жена у трци за номинацију.
Десни центар у Француској традиционално је јак, поготово од оснивања пете републике 1958. године. Од Де Гола до Саркозија, деценијама је макар други круг председничких избора за кандидате деголистичких партија био осигуран. Ипак, пораз Николе Саркозија на председничким изборима 2012. године означио је почетак кризе у овом табору, који је кулминирао пет година касније, када је кандидат Републиканаца Франсоа Фијон доживео дебакл на председничким изборима, освојивши тек 20% гласова и оставши без другог круга.
Криза у републиканском табору
Попут својих ривала Социјалиста, и Републиканци су се нашли у кризи идентитета. Емануел Макрон им је украо умереније гласаче који гравитирају центру док им је Марин Ле Пен гласачко тело окрњила са десна. Претходних година деловало је као да ни 2022. они неће имати шта да траже на председничким изборима, пошто је нови дуел између Макрона и Ле Пенове деловао као неминовност. Ипак, турбуленције на политичкој сцени Француске претходних месеци отвориле су простор за неког новог кандидата, који би уз добру кампању и мало среће могао да избори не само други круг, већ и победу.
Национално окупљање (Rassemblement national), десничарска партија Марин Ле Пен, већ неко време пролази кроз турбулентан период реформи и промена, који је са собом донео и пад популарности. Слаб резултат на регионалним изборима у јуну ове године додатно је продубио кризу у овој партији, која се одразила и на популарност њеног лидера. Ни појава Ерика Земура, контроверзног коментатора и новинара који заступа још екстремније ставове од Ле Пенове није била од помоћи. Иако је његов незапамћени раст популарности успорио током претходних недеља, он је и даље успео подели крајње десно бирачко тело, тако отварајући простор за новог изазивача. Ту на сцену ступа Валери Пекрес.
Ко је Валери Пекрес?
Ову педесетчетворогодишњу политичарку из околине Париза често описују као политичко чедо бившег француског председника Жака Ширака, са којим је сарађивала током његовог председничког мандата крајем деведесетих. У сам врх француске политике ушла је након што је Никола Саркози постао председник 2007. године, а у влади његовог премијера Фијона обављала је неколико министарских функција. Четири године била је министарка за високо образовање (2007-2011), док је обављала и функције министра за буџет и портпарола владе (2011-2012).
Након Саркозијевог пораза прелази у регионалну политику, а 2015. године бива изабрана за председницу региона Ил де Франс, који укључује престоницу Париз и околна предграђа. Иако ова функција у француском веома централизованом политичком систему не носи много надлежности, она представља добру одскочну даску за амбициозне политичаре, а поготово ако је реч о једном од најбогатијих региона не само у Француској већ и у читавој Европи. Током унутарстраначких избора 2017. Пекресова није подржала свог некадашњег шефа Франсоу Фијона, а била је и део републиканских политичара који су позвали на одузимање његове номинације. Током исте године ушла је и у сукоб са новоизабраним вођством странке, те ју је чак и привремено напустила из протеста.
За шта се залаже?
У досадашњој кампањи Валери Пекрес жели да се представи као класични деголсита, а направила је паралелу и са две најпознатије европске премијерке када је себе описала као “две трећине Меркел, једну трећину Тачер”. Ово занимљиво поређење може нам дати увид у то за шта се залаже жена која жели да постане прва председница у историји Француске.
Попут Макрона, залаже се за Европску Унију и наставак активне улоге Француске у њој, али је противник наднационалности и даље “федерализације” Уније. Као и своје партијске колеге и доскорашњи ривали Бертран и Барније, и Пекресова је довела у питање супрематију европског над домаћим правом. Током недавних конфронтација између европских институција и Пољске око овог питања, она је изјавила да док европско право има примат над домаћим законима, оно не може имати примат над уставом и уставним идентитетом држава чланица. “Европа је Европа нација”, изјавила је она том приликом.
Попут традиционалних деголиста она заступа активну спољну политику и аутономно деловање у свету, које Француску и даље види као светску силу. Иако је изнела одређене критике на рачун нове немачке владе (пре свега због превише “еврофедерализма” у коалиционом споразуму) Пекресова је изјавила да је спремна да блиско сарађује са Олафом Шолцом, а Немачку је описала као кључног савезника.
Промене на француској политичкој сцени
Пекресова не крије свој циљ: да представи алтернативу Макрону са десна, али и Ле Пеновој и Земуру ка центру. Ова тактика могла би се показати успешном. Макрон је већ годинама веома непопуларан, а једини разлог зашто и даље слови за фаворита је чињеница да није био адекватне алтернативе. Ле Пеновој се ублажавање својих политичких ставова лако може обити о главу пошто и даље није успела да поправи репутацију и представи се као озбиљан и прихватљив политичар, а Ерик Земур је и поред узлета популарности који је доживео током ове јесени и даље превише контроверзан за просечног Француза.
Управо то отвара простор за Валери Пекрес. Преузевши део платформе Ле Пенове и Земура (на пример по питању потребе за чвршћом контролом граница и борбе против исламизма) она може да привуче значајан део њиховог бирачког тела у другом кругу. Са друге стране, као кандидат једне од две традиционално најјаче групације у Француској политици и неко ко долази из естаблишмента, она неће застрашити велики број умеренијих Француза и погурати их ка Макрону.
Валери Пекрес – прва француска председница?
Макроново кретање у десно током претходних година још један је фактор који може ићи на руку Пекресовој. Потпуни крах француске левице у претходних неколико година значи да ће лево оријентисани гласачи у Француској у другом кругу морати да бирају између Макрона и његовог изазивача. И док ће већина њих (колико год нерадо) изаћи да биралишта и заокружити име актуелног председника како би спречили Ле Пенову или Земура, са Валери Пекрес то није сигурно. Значајан део њих могао би једноставно да апстинира, остављајући Макрона у незгодном положају. Такође, уколико кампањом буду доминирале десничарске теме попут имиграције (а то изгледа веома реално), у потенцијалном другом кругу Пекресова би се нашла у бољој позицији.
До избора је остало још доста времена и много тога се може променити. Ипак, трендови иду на руку кандидаткињи републиканаца, која полако избија на друго место, а поједина истраживања јој предвиђају и победу у другом кругу. Остаје нам да видимо на који начин ће се њена кампања наставити, али и како Макрон планира да одговори. Оно што је сигурно је да ће председнички избори у Француској бити далеко занимљивији и неизвеснији него што се очекивало до пре само неколико месеци.
Аутор: Алекса Пауновић
Насловна фотографија: Chesnot/Getty Images Europe
