Другу половину прошле деценије у Француској политици обележили су значајно слабљење традиционалних партија левице и деснице као и успон новог политичког ривалства између председника Емануела Макрона и Марин Ле Пен као његове главне изазивачице. Њих двоје су годинама доминирали у истаживањима јавног мњења, а 2017. сукобили су се и у другом кругу председничких избора. Међутим, последњих месеци дошло је до значајник промена, а француска десница је добила новог љубимца. Ко је Ерик Земур и како је готово преко ноћи постао Макронов изазивач број један?
Макрон и екстремна десница
Није тајна да француски председник Емануел Макрон није претерано популаран у својој земљи. Готово од самог почетка свог мандата Макрон се константно суочавао са готово две трећине Француза који се противе његовој политици, проценат који је далеко већи чак и од оног са којим се Трамп борио у Америци. Ипак, докле год је његов највећи изазивач била Марин Ле Пен, представница екстремне деснице и лидерка Националног фронта, било је јасно да недостатак популарности Макрона неће коштати реизбора на изборима заказаним за наредно пролеће.
Управо је ова негативна перцепција коју већина Француза има о њој подстакла Марин Ле Пен да постепено почне да мења свој бренд. Променила је име своје партије у Национални савез, напустила неке од најконтроверзнијих ставова (попут оних о напуштању ЕУ и еврозоне) и покушала да се помери ка политичком центру. Иако јој је ребрендирање помогло да смањи заостатак за Макроном, то је такође и отворило простор за изазивача са десна који би могао да јој преотме најрадикалније гласаче. Управо је ту на сцену ступио Ерик Земур.
Ко је Ерик Земур?
Рођен у околини Париза у породици берберских Јевреја који су се у Француској настанили тек неколико година пре његовог рођења, Ерик Земур дефинитивно није класични француски десничар. Он чак није ни политичар, већ новинар, писац и политички коментатор, а још увек није ни потврдио да ли заиста планира да се кандидује на председничким изборима. Ипак, поједине анкете претходних дана показале су да је он тренутно други најпопуларнији политичар у Француској, те да би у другом кругу против Макрона могао да добије и до 45% гласова.
Земур је своју каријеру изградио као новинар, а славу је стекао пре свега због својих радикалних политичких ставова које никада није крио. Бранио је маршала Петена, колаборационисту из Другог светског рата, тврдећи да је он заправо бранио Јевреје, а не да их је слао у концентрационе логоре. Такође је давао изјаве у којима пореди клинике за промене пола са Нацизмом и доктором Менгелеом, а ни хомосексуалци нису били поштеђени. У својој књизи “Први пол” (Le premier sexe) из 2006. године анализирао је и оно што он сматра “феминизацијом” друштва у којој је оштро критиковао феминистичке покрете и филозофију бранећи конзервативну патријархалну позицију.
Земур је и оштар је критичар имиграције, пре свега из афричких и муслиманских земаља, због којих је често називан исламофобом. Он сматра да насељавање великог броја муслимана у Француској води даљим сукобима и потенцијалним расним ратом. Управо је то тема његове најновије књиге “Француска још није рекла своју последњу реч” (La France N’a Pas Dit Son Dernier Mot) коју тренутно промовише широм Француске, а која му је и донела последњи талас публицитета.
Да ли је Земур само француски Трамп или нешто ново?
Није било потребно пуно времена да се појаве и поређења Ерика Земура са највећим десничарским популистом двадесет првог века, бившим америчким председником Доналдом Трампом. Неких паралела заиста и има. Обојица су у политику ушла изненада, након дугогодишње телевизијске каријере, а подршку су стекли износећи контроверзне ставове често без икаквог филтера.
Ипак, између њих има и доста разлика. Ра зарлику од Трампа који је своју каријеру градио као инвеститор и ријалити звезда, а политику је коментарисао тек као хоби, Земур је новинар који је цео свој живот посветио борби за своје идеале. Интелектуално је далеко поткованији од Трампа, а чак му и неистомишљеници ретко поричу изузетне полемичке вештине. Управо га ово чини далеко опаснијим ривалом за Макрона него што је Марин Ле Пен икада могла да буде.
Ставови које Земур заступа ипак нису ништа револуционарно у Француској, Штавише, они се не разликују претерано од онога за шта су се Жан Мари Ле Пен и његов Национални фронт деценијама залагали, све до омекшавања у последњих десетак година. Међутим, за разлику од 2002. године када је Ле Пен након уласка у други круг председничких избора био потпуно остракован и убедљиво поражен од стране Жака Ширака, екстремна десница у Француској тренутно делује јаче него икада. Који су узроци тих промена?
Успон француске деснице
Један од узрока могла би бити чињеница да Земур добија далеко више простора у медијима него што је то раније био случај са коментаторима који деле његове ставове. То се поклопило са успоном телевизијског канала CNews који многи пореде са америчким Фокс Њузом, а чији је власник француски милијардер и медијски могул Винсент Болоре. Овај канал последњих година бележи озбињан раст и тренутно је други најгледанији од свих француских ТВ станица које преносе вести 24 часа дневно, а многи га критикују за пристрасност и промовисање десничарских идеја.
То отвара простор за неколико интерпретација догађаја на политичкој сцени Француске. Неко ће рећи да је у питању само пропаганда и тривијализација политичке дебате, а све са циљем да се гледаоци привуку контроверзним изјавама и теоријама завере. Овакви ставови често се могу прочитати на страницама “озбиљних” политичких часописа и од стране политичара који гаје “конвенционалније” политичке ставове. Несумњиво је да ту има и одређене дозе истине, али овакве критике које категорички одбацују све идеје који долазе са десна врло лако могу бити контрапродуктивне.
Ако су нас Брегзит и Доналд Трамп нешто научили онда је то да ниподаштавање читавих делова грађанства на основу њихових политичких ставова само зато што их неко сматра “реакционарним” и “превазиђеним” никако није добра идеја. Питања имиграције и јачања радкиланог Ислама у Француској постоје већ деценијама, али су увек тренирана као “табу” тема о која се избегавала у политичким дебатама. Ипак, током последњих десетак година постало је јасно да се ове теме више не могу гурати под тепих, те да ће француска политичка класа морати да се са њима суочи.
Промена дискурса и помак у десно
Одређени помаци на овом пољу већ се виде. Француске власти су донеле нове, строжије законе против исламског екстремизма након прошлогодишњег убиства Самуела Патија, наставника који је деци показао слику Мухамеда. И међу кандидатима који се боре за номинацију Републиканаца, партије десног центра, све више се прича о отварању озбиљног националног дијалога о имиграцији и очувању француског идентитета. Чак је и сам Макрон недавно критиковао тзв. “Woke” културу која долази из Америке и, како он сматра, “радикализује Француску”.
Ови примери нам показују да десница може да утиче на друштво чак и ако није на власти, кроз различите облике притиска на политичаре на власти и наметања својих тема у политичком дискурсу. Људи попут Земура и Марин Ле Пен већ су одрадили огроман посао померајући читаву француску јавност у десно, и то у тренутку када је француска левица на најнижим гранама у последих неколико деценија. Какви год да буду резултати избора у априлу следеће године, може се рећи да је десница у Француској на неки начин већ победила.
Аутор: Алекса Пауновић
Насловна фотографија: europe1.fr
