Талас масовних протеста који је ових дана запљуснуо градове широм бивше совјетске републике Казахстан ризикује да продуби и овако упадљиво инцидентну ситуацију у Републици док истовремено, баш ови догађаји изазавају практичну опаску појединих представника власти како је на делу још један еклатантан пример обојене револуције. Зато је и важно на темељима непристрасних мерила приступити анализи оних снага које несумњиво утичу на креирање политичког и институционалног система али и на укупно друштвено понашање.
Није непознаница да је окончањем хладног рата (1991) између две супер силе и два војна блока, дошло до стварања једнополарног светског поретка са тек понеким елементима мултиполарности. На светској војно-политичкој сцени почетком последње декаде 20. века остала је само једна велика сила (САД) и један војни блок (НАТО). Распадом конкурентског Совјетског Савеза у годинама које су потом уследиле долази и до суштинских измена у карактеру стратегије и ратне доктрине Руске Федерације која је наследила државноправни континуитет бившег СССР. У том и таквом миљеу ситуирана, још једна совјетска република – Казахстан, опрезно и тихо градила је своју државну и економску независност а својим не баш занемарљивим војним потенцијалом несумњиво представљала важан чинилац на датом геостратегијском простору. Поред војне силе још четири чинилаца опредељују нациолну моћ једне државе: географски простор са природним ресусрима, економска (привредна) моћ државе и становништво.
Ако угао свог посматрања фиксирамо на други поменути фактор (привреду, економски потенцијал једне државе) као полазну тачку наше анализе доћи ћемо до неких важних закључака. Уз све проблеме и слепе улице на које нас отежано кретање феноменом перестројке може навести – несумњиво је да је управо Казахстан био једна од ретких република која је прва осетила и добре и лоше последице овог (претежно) социјално-економског процеса! Наиме, одговор Михаила Горбачова и његових сарадника, на тешку економску кризу која је захватила СССР био је оличен у перестројки као великом пакету корективних па и „револуционарних“ економских, политичких и социјалних мера, реформи и принципа. Када је Казахстан у питњу, афирмација овакве политике преструктурирања совјетске привреде на почетку је заиста и дала одјека па је ова идеја добила велику подршку казашког народа. Ипак, грађански немири који ће потом уследити у Алма Ати а који су у модерној казашкој историји познати под називом Децембарски устанак, битно ће променити точак историје. У таквим ванредним околностима на чело ове совјетске републике долази велики државник и дугогодишњи председник Казахстана, Нурсултан Назарбајев. И мада ће Казаси независност стећи у веома тешким и неповољним економским условима – под „гвозденом руком“ одлучног реформатора Назарбајева, Казахстан ће ући у тешке реформе чиме ће по проценама међународних стручњака, привреда бити увећана чак 15 пута, приходи грађана девет, а стопа сиромаштва бити смањена десетоструко! Према Светској банци, Казахстан је 2006. прешао у групу земаља виших средњих прихода.
И мада је Нурсултан несумњиво Казахстану омогућио улазак страног капитала у привредни сектор привлачећи тако енормна страна улагања у нафтну и металну индустрију, државу деценијама прати имиџ „политички стабилне државе под строгим надзором“. Ако се дакле, програм перестројке схвати много дубље од пуког пионирског настојања да се изражена командитно-контролна улога државе у привреди замени механизмима отвореног тржишта, резултати су нешто другачији.
Следствено наведеном, Казахстан се још увек суочава са неравномерном редистрибуцијом дохотка на целој територији па се доста приговора незадовољних грађана односи на велике економске разлике међу становништвом у појединим регионима попут региона Мангистау у којем су између осталог и започели актуелни протести. Честе замерке тичу се и чињенице да држава још увек одржава систем социјалне заштите из совјетских времена.
За европске партнере пак, Казахстану до постизања пуне демократске реконструкције државе и политичког система недостаје још доста испуњених ставки попут оних у сфери изборне политике или развоја независних и демократизације државних медија. У свом недавном тексту амерички недељник „ДИПЛОМАТ“ Казахстан је назвао легализованом диктатуром а енглески „Еуразианет“ последње изборе у држави окарактерисао је као монтирано такмичење и кореографију. Па ипак, неки реформски кораци се ипак уочавају:
насупрот ауторитарним системима централноазијских држава, „меком сукцесијом” на челу државе, председник Казахстана Н. Назарбајев препустио је функцију свом наследнику Касиму Токајеву, који је недуго затим подржао предлог о обавезујућим изборним квотама за жене и омладину.
За домаће познаваоце прилика на постсовјетском простору попут некадашњег амбасадора Србије у Белорусији, Срећка Ђукића – догађаји у Белорусији, Украјини па и Казахстану само говоре у прилог тези да наведене државе карактерише незавршена совјетска перестројка на овим просторима.
За Казахстан, државу богату природним ресурсима, драстично повећање цена течног нафтног гаса (ТНГ) – који многи користе као јефтину алтернативу гасу, били су очигледно довољан непосредан повод да се пред власт у главном граду (некадашњој Астани а данас граду Нур-Султану) направи шири списак политичких захтева укључујући и оставку премијера!
АМЕРИЧКИ ВЕТРОВИ У АЛМА АТИ
Када говоримо о општој безбедоносној ситуацији у некадашњем главном граду Казахстана, Алма Ати било би лековито овај контекст сагледавати мало шире односно направити историјску паралелу између догађаја у Алма Ати из 1986. године и последњих сукоба у граду попут јучерашњег привременог заузимања аеродрома од стране демонстраната и уличних оружаних борби са регуларним полицијским снагама. Како је већ речено у једном од претходних пасуса, пре више од двадесет пет година дошло је до Децембарског устанка тј. масовних протеста казашке омладине а поводом смене првог секретара Комунистичке партије Казахстана Д. Кунајева од стране Михаила Горбачова. Велике демонстрације које су тада попримиле и оружани карактер правдане су незадовољством народа због покренуте ротације легитимних кадрова и њихове замене лојалним, мада су прави узроци конфликта имали и своје етнодемографске корене пре свега кроз тензије између Руса и Казаха које су тих година постале изражене. Хронолошки, овај моменат се може сместити и у период тзв. контролисане конфронтације НАТО и СССР ( 1980 – 1991) па не треба олако пренебрегнути ни неке ставове совјетских мислилаца који су и у овој епизоди видели отиске САД.
У везу са наведеним се може подвести и најновије саопштење Министарства спољних послова Руске Федерације о томе како су актуелна збивања у Казахстану покушај осмишљен споља са циљем поткопавања целовитости земље. Ако се специјални рат дефинише као комбинација политичких, економских, војних и других мера предузетих према једној земљи без испољавања отвореног непријатељства и непосредне употребе оружане силе а концепт обојених револуција постаје све више препознат и виђен образац по којем падају – од западних држава оквалификовани – „ ненародни“, „отуђени“, „антидемократски“ режими онда ни сагледавање задњих немира у Алма Ати кроз ту призму није сасвим погрешан приступ.
У сенци још неизвесног епилога казахстанске кризе свакако да охрабрује одлука тамошње Владе да уведе шестомесечно ограничење цена течног гаса и бензина, као и мораторијум на повећања комуналних услуга али и чињеница да су прве руске јединице из састава мировних снага ОДКБ стигле на радни задатак у Казахстан. Смиривање и каналисање конфликата те формулисање политичких предлога и преговори о њима уз дијалог као неизоставну прву помоћ рањеном друштву увек су добар и одржив рецепт за мирно и безбедно окружење у нестабилним и сукобима подложним регионима.
пише: Иван Митић
насловна фотографија:
