Спортсвошинг је, према дефиницији, ,,пракса појединца, групе, корпорације или државе који, у циљу подизања угледа или поправљања репутације, организују спортски догађај купују или спонзоришу спортске клубове, или на неки други начин учествују у спорту.“ Дефиниција овог појма још наводи и да се на државном нивоу спортсвошинг најчешће користи како би се скренула пажња са стања људских права или корупције у тој држави. Ова штетна пракса све учесталија је у свету спорта, а домаћинство ФИФА-иног Светског првенства у Катару представља вероватно и њен највећи случај до сада.
Када је 2019. године у околини Париза приведен Мишел Платини, бивши председник Европске куће фудбала УЕФА-е, нико није био изненађен тиме што се главно питање на његовом саслушању односило на контроверзну доделу домаћинства Светског фудбалског првенства 2022. године Катару, земљи скоро непостојеће фудбалске традиције и још мање постојеће инфраструктуре потребне за одржавање највећег догађаја највећег спорта на планети. Међутим ни тадашња 113. позиција Катара на ФИФА-иној ранг листи, ни чињеница да је у моменту кандидатуре постојао само један од планираних осам стадиона на којима би се првенство одиграло, нису спречиле 22 члана ФИФА-иног комитета да одлуче да је ова заливска земља бољи кандидат за домаћинство од Јапана, Јужне Кореје, Сједињених Америчких Држава и Аустралије.
На прве оптужбе за корупцију није се дуго чекало: већ неколико месеци након доделе појавиле су се информације да је представник Тринидада и Тобага Џек Ворен у замену за свој глас подршке катарском домаћинству тражио четири милиона долара за изградњу образовног центра у његовој земљи, док је представник Парагваја Николас Леоз тражио да постане витез како би дао глас. Представници Обале Слоноваче и Камеруна су се задовољили са по милион и по долара, а Мохамед бин Хаман, кључна особа у лобирању Катара, повукао је кандидатуру за место председника ФИФА након што је оптужен да је поткупио најмање 25 људи. Многи учесници процеса доделе су и осуђени за корупцију у различитим поступцима.
Platini arrested over alleged corruption in awarding the 2022 World Cup. He and 13 others voted for Qatar. Wonder why? pic.twitter.com/kzYCiyc4wK
— Nick Harris (@sportingintel) June 18, 2019
Следећи потрес дошао је када је Сандеј Тајмс објавио да је национална катарска телевизија Ал Џазира понудила ФИФА-и чак 400 милиона долара за ТВ права за пренос Светског првенства 2022. године, пуне три недеље пре званичног саопштења да ће се оно одиграти управо у њиховој земљи. Додатних 100 милиона долара било би уплаћено ФИФА-и у тајности. Као кључни човек у овом послу истакнут је Жером Вацке, тадашњи генерални секретар ФИФА-е, који је касније због корупције суспендован из фудбала на девет година.
И док је корупција ендемски проблем ФИФА-е на који нас је ова организација у протеклим деценијама навикла, много шокантније и потресније вести уследиле су са лица места, након што је почела изградња инфраструктуре потребне за одржавање Светског првенства. Будући да у Катару живи тек нешто мање од три милиона становника, јасно је да је већина радне снаге потребне за реализовање пројекта ове величине у ограниченом року морала доћи из иностранства. Према процени Амнести интернешнала, на изградњи стадиона и пратеће инфраструктуре ангаржовано је око 1,7 милиона радника миграната, углавном из сиромашних азијских земаља као што су Бангладеш, Непал, Пакистан и друге. Сви они потпадају под правила тзв. кафала система, који захтева да сваки неквалификовани радник који долази да ради у Катар има домаћег спонзора који је одговоран за његову визу и законски статус. Спонзори обично задржавају пасош радника, а радници не могу да промене посао, нити да напусте земљу без њихове дозволе. Јасно је да овакав систем оставља огроман простор послодавцима за експолатацију радника, који су приморани да раде дванаесточасовне смене на температурама вишим од 40 степени целзијуса, често без потребне заштитне опреме. Извештаји са лица места наводе да су радници које су затекли на катарским градилиштима молили за храну и воду јер упркос обећаним високим платама нису плаћени месецима, а неки су такође били жртве физичког и сексуалног злостављања од стране послодавца.
Према истраживању британског Гардијана, барем 6500 радника миграната изгубило је живот од како је 2010. године отпочела припрема за првенство – број који је вероватно много већи, због недостатка података о појединим земљама које такође шаљу велики број радника у Катар, попут Филипина и Кеније. Најчешћи наведени узрок смрти је природна смрт, што изазива сумње будући да радници приликом пријаве у својим земљама пролазе медицинске прегледе који показују да су здрави и спремни за тежак физички рад. Много је вероватније да је смрт већине ових људи изазвана прекидом рада срца или сличним проблемима који се јављају услед дуготрајне изложености великој врућини. Ипак, званични извештаји не остављају опцију даљег истраживања, као ни могућност породицама преминулих радника да траже надокнаду, било од послодавца, било од државе Катар. Светско првенство смрти на тај начин не уништава само животе људи који су у потрази за бољим животом постали жртве модерног ропства, него и животе њихових породица, које уместо оплакивања најчешће морају да се посвете налажењу начина да врате дугове фирмама које су омогућиле њиховим члановима породице одлазак у Катар. Иако је кафала систем званично укинут због притиска међународне јавности серијом закона о раду у протеклих пар година, чињеница је да ситуација за раднике у пракси остаје готово иста.
Листа проблема са катарским домаћинством продужава се генерално лошим стањем људских права у овој заливској држави. У Катару, хомосексуалност је кажњива смрћу. Неки делови кривичног закона ове државе – на пример део који се односи на конзумирање алкохола – дозвољавају кажњавање бичевањем или каменовањем. Казна за жене које ступе у сексуални однос ван брака је до седам година затвора, а медијска слобода и слобода говора редовно су угрожене. Проблем представља и висока температура у Катару током лета, која је померила смотру најбољих фудбалских репрезентација са традиционално летњег термина на зиму, на незадовољство већине навијача, али и представника националних лига, због промена које због овога мора да претрпи календар такмичења. Ово представља измену првобитног плана, пошто је у иницијалној понуди за домаћинство Катар обећао да ће изградити стадионе који би били толико модерни да би имали чак и систем расхлађивања који би омогућио одигравање утакмица и лети, на температурама вишим од 40 степени целзијуса – не треба наглашавати да се ово испоставило као потпуна будалаштина. Но, чак и без овога трошкови за организатора првенства одавно су превазишли цифру од 200 милиона долара – више од 20 пута више него што је Русија уложила у организацију Светског првенства 2018. године.
Ипак, чини се да ништа од овога неће превише занимати светску јавност једном када се лопта закотрља у Дохи. Иако се неки гласови протеста и незадовољства могу чути од навијача, људи из света фудбала, па чак и од појединих играча, ниједан савез, клуб или медијска кућа се до сада нису јавно одлучили за бојкот Светског првенства смрти.
Ко год 18. децембра подигне златну богињу и тако означи крај 22. Светског првенства у фудбалу, држава Катар биће његов победник. Највећи спортсвошинг пројекат у историји биће успешно окончан, на жалост милијарди људи којима је ипак фудбал, а не ситнице попут људских живота и права, на првом месту.
Аутор текста: Јован Аркула
Насловна фотографија: ФИФА
