Средњовековни Срби били су често описивани од стране византијских писаца, али такође и од латинских, руских, немачких, чак и од персијских. Срби су стекли репутацију лепих, умних, поштених, скромних, осећајних и надасве борбених људи. Све то врло брзо након досељавања на Балкан. У зависности од врсте историјских извора и од времена у ком су писани, неки текстови су веома негативни. Они описују Србе као дивље и превртљиве варваре. Неки су пак позитивни, а неки иду тако далеко да кажу да су Срби најјачи и најлепши народ на свету. Уз то су остале сачуване многе занимљиве приче о свакодневници наших предака и о њиховим особинама. Многе особине могу да се уоче и код данашњих Срба.
Теодор Метохит о разметљивости Срба и богатству дворова
Током свог пута у Србију, чувени византијски велики логотет Теодор Метохит, оставио нам је интересантне записе о свом сапутнику Србину. Дотични Србин се хвалио како је лутао по Мађарској и Бугарској све до руских ледара, притом је грдио све народе сем Срба. Много се разметао и није престајао да прича. Први се будио и одмах је узбуњивао послугу и викао на друге. Био је јак и висок и хвалио се својом отпорношћу на зиму. Јахао је без капута и носио је сасвим малу капу. Једно јутро је нестао. Када су га тражили, нашли су га како болује. Прехладио се и жалио се како ће умрети. Смирио се док није оздравио, а онда се опет хвалио како је отпоран на зиму.
Метохит такође описује богатство српског двора и гостољубивост краља Милутина. Пише како Срби имају добру кухињу и како користе сребрни прибор за јело и сребрно посуђе. Намештај је био украшен свилом и златом, а послуга је пристојна.
Словени – снажни, спретни и високи
Неки од најстаријих извора говоре о Србима као о изразито високом и јаком народу, а у једном запису су упоређени са медведима. У 6. веку Прокопије пише да су Словени снажни, спретни и високи. О Словенима на Балкану пише да су сви редом риђи и да су невероватно скромни и гостопримљиви. Робове третирају као себи једнаке, а своје сународнике цене више него ишта. Сам цар Маврикије се дивио величини заробљених Словена. Каснији записи говоре о македонским Словенима да су „сви редом лепи и високи мушкарци и жене“. За босанске Словене хуманиста Виндек описује један витешки турнир где помиње да су они „високог стаса, одважни и срчани у борби.“ У 11. веку, персијски песник Назир-и-Кусрав хвали лепоту жена са Балкана.
Описи српских владара
Што се тиче владара, сви су описивани као високи и снажни. Солунски архиепископ Јевстатије описује Стефана Немању да је „не од толико лаката колико је природа људима одредила, него превазилазећи их много растом и величанственим својим изгледом.“ Један савременик, Филип Мезијер из Француске, за цара Душана каже да је „највиши на свету“ и да је врло „страшан у лицу.“ Стефан Лазаревић, Ђурађ Бранковић и његови синови су сви описани као врло лепи и крупни људи. Француз Брокијер који их је нахвалио, такође хвали њихове косе и браде, јер је у том периоду на западу бријање и шишање било стандардно, док је овде мода била другачија – браде су се страствено неговале. Мантовански епископ Јован Антоније описује лице деспота Стевана Бранковића као „ванредно озбиљно и паметно.“
Српска нарав и однос према другима
Српска нарав у записима из средњег века варира, али највише су присутне врлине попут доброћудности и стоичког погледа на свет. Срби су све муке подносили тихо и мало су причали када треба да се ради или да се ратује. Стереотип Словена и Срба у средњем веку је био да је то ратнички народ. Али постоји занимљив текст Симоката који каже да су неки Срби 591. били заробљени и да су уместо оружја имали гитаре. Онда су објашњавали како им је рат мрзак и како само воле да свирају и да уживају. Прадеда чувеног бенедиктинског свештеника Павла ђакона је 620. био гладан и измучен када га је у једном словенском селу нашла баба. Према причи, она га је крила у кући и хранила га је док се није опоравио. Душанов савременик и једно време лични пријатељ, Јован Кантакузин тврди да су сви Срби поштени и да не држе робове, већ их шаљу кућама.
Константин Филозоф у 15. веку пише да су Срби „на гласу са своје храбрости као нико на свету. Послушни су, да им у томе на свету нема сличних. Где је потребно, брзи су да послушају без много разговора.“ Такође пише да су врло дружељубиви и милосрдни и да чистоћом свог тела превазилазе све народе. Он хвали то што Срби све међусобно деле, тако да нема сиромаха. Сличне ствари је тврдио и Прокопије из Цезареје у 6. веку који је рекао за Србе да су демократски настројени. Константин Филозоф наставља да пише о поштовању родитеља међу Србљем и о међусобном поштовању и друштвеној једнакости. Наиме, један другог чине вишим, јер се називају „господином“ и скидају капу, што је у свету био обичај само између сужњих и господара.
За више извора о сличним занимљивостима, погледајте радове Станоја Станојевића.
Аутор: Драгош Робовић
Насловна фотографија: Народни музеј Србије
