Велики успех Талибана и крах авганистанских власти изненадио је многе у међународној заједници. То нас доводи до логичног питања: како ће главни геополитички актери одговорити на промене власти у Авганистану? На ово питање и даље нема јасног одговора, али изјаве званичника најмоћнијих земаља света могу нам показати правац у коме ће се кретати њихови даљи потези.
Како „Запад“ реагује на промене власти у Авганистану
Не изненађује чињеница да су представници западних влада били најкритичнији према Талибанима и најмање спремни за сарадњу. Сједињене Америчке Државе, Канада и Велика Британија јасно су подржале збачену владу бившег председника Ганија и одбацили могућност признања Талибана као легитимних власти у Авганистану. Државни секретар Блинкен је одбацио могућност сарадње са режимом који брани и штити терористе, а у позивима другим државама да не признају Талибане прикључили су му се и премијери Џонсон и Трудо.
Ове државе се тренутно фокусирају на извлачење сопствених држављана из Авганистана али сигурно је да се на највишем нивоу воде разговори и о наредним корацима. За разлику од претходног периода талибанске власти када је на северу државе постојала територија под контролом друге, умереније и за Запад прихватињивије владе, то сада није случај, те ће ове земље морати да пронађу неки modus vivendi.
Представници Европске Уније остали су уздржанији у својим изјавама и оставили више простора за сарадњу са Талибанима, али без индикација да може доћи и до формалног признања. Шеф европске дипломатије Борељ је изјавио да ЕУ не планира да призна Талибане, али да је отворена за разговор.
Европске земље највише брине потенцијални миграциони таласи који би могли да крену из Авганистана, на тај начин дестабилизујући како ЕУ, тако и суседне државе попут Турске и Западног Балкана. Иако је несумљиво да нико у Бриселу, Берлину, Паризу или Риму није одушевљен Талибанима и њиховим начином вођења политике, врло је вероватно да ће реализам надвладати идеале и довести Европљане у позицију да морају да преговарају.
Став Русије и Кине
Позиције Русије и Кине нешто су другачије. Ове две државе далеко су ближе Авганистану, те је њихов интерес да регион буде стабилан, а њихов утицај у њему снажан. Руска Федерација није признала Талибане као легитимну владу у Кабулу, али је оставила далеко више простора за сарадњу. Руси итекако имају разлога за бригу, јер би потенцијална агресивна политика Талибана и њихово давање заштите терористима могло негативно да утиче на оближње централноазијске државе (које Москва и даље сматра својом зоном утицаја), али и да претставља опасност по саму Русију, поготово на простору Северног Кавказа. Не треба заборавити да су Талибани својевремено признали сепаратистичку Чеченску Републику Ичкерију током Другог чеченског рата, те да је џихадистички фактор у овом делу Русије и даље присутан (иако доста ослабљен у поређењу са неким прошлим временима).
И поред свега тога, Руси показују умерени оптимизам када је у питању потрага за одрживим односима са новим властима у Кабулу. Талибани су послали индикације да неће водити акгресивну спољну политику и да их занима само Авганистан, а званична Москва је већ раније успоставила контакт са новим/старим владарима ове земље.
Кина ће по свој прилици наставити своју политику (званичног) немешања у унутрашње послове других држава и биће спремна за сарадњу са Талибанима.Кинеске власти су чак спремне и да формално признају талибанске власти , уколико се ови одрекну било какве подршке исламистима у области Сикјанг на западу Кине. Као и Русији, и Кини је стабилност у Централној Азији приоритет, како због безбедности саме Народне Републике тако и због економије, пре свега пројекта “Један појас један пут” који се у великој мери спроводи управо у том региону. Ипак, и поверење Кине има своје границе те је питање да ли ће заиста бити речи о сарадњи или ће се овај однос ограничити само на мирну коегзистенцију.
Пакистан подржава Талибане
Пакистанске власти су биле можда и најотвореније у подршци Талибанима. Премијер Пакистана Имран Кан је поздравио пад Кабула као “кидање робовских ланаца ”. Пакистанске обавештајне службе играле су значајну улогу у формирању талибанског покрета осамдесетих година прошлог века, а подшка муџахединима из Исламабада није мањкала током читаве совјетске инвазије. Раније проамеричке власти у Кабулу су такође одржавале блиске односе са Индијом, Пакистановим највећим ривалом. За Исламабад је од виталног значаја да северозападно од своје земље имају максимално пријатељски режим, али и један који ће исламски елемент ставити испред етничког. Наиме, национализам Паштуна (који чине већину у Авганистану, али и значајну мањину и западном Пакистану) од велике је опасности за целовитост Пакистана, а исламисти ће на њему много мање инсистирати од секуларније проамеричке владе која је била на власти до сада. Ипак, како Пакистан жели да очува добре односе и са Сједињеним Државама, подршка Талибанима ће вероватно и даље бити више скривена него јавна.
И сами Талибани покушавају да поправе слику о себи у свету и да се представе као поуздан и поверљив партнер, поготово према државама које не долазе са политичког Запада. Изгледа да су научили лекцију након пораза у првој фази рата 2001. године и да су свесни да им није у интересу да улазе у отворене конфликте са другим земљама, поготово великим силама. За разлику од периода пре двадесетак година када су идеолошки моменти доминирали (како у Авганистану тако и на Западу), сада се чини да су после тешког и исцрпљујућег рата сви далеко реалистичнији и прагматичнији. Ипак, велико је питање колико је ово заиста дугорочни план нових власти у Кабулу а колико само начин да се купи време и обезбеди легитимитет у фази успотављања сопствених институција. Потенцијално цепање Талибана на више фракција могло би задати велике главобоље свим земљама које у Авганистану имају неки интерес, како онима из региона тако и глобалним силама. Време ће показати у ком обиму ће светска дипломатија бити спремна да сарађује са овом опасном и опресивном организацијом.
пише: Алекса Пауновић
