Безброј пута понављана шала да је бивши сенатор и подпредседник САД-а Ал Гор измислио интернет постала је практично део америчког фолклора. Али ко је заправо творац интернета? И да ли је ”world wide web”, који делује као бастион слободе модерног друштва, у ствари креирала влада једне супер силе?
Почетак
Математичка дисциплина ”Теорија информација” развијала се јако брзо у првој половини 20. века. Недуго потом, појављу се и теорије о могућој комуникацији рачунара у реалном времену. Раних 60-их година, амерички научник Пол Баран формира идеју о дистрибуираној мрежи кроз коју би се комуницирало преко блокова информација, а на ту идеју, 5 година касније надовезује се и Велшанин Доналд Дејвис који развија методу ”пакет свичинга”, у Националној Физичкој Лабораторији Велике Британије.
Пакет свичинг је метода груписања података у пакете који се онда преносе по мрежи. Пакети се састоје од информација које шаљемо и заглавља. У заглављима се садрже сви потребни додатни подаци помоћу којих се остварује пренос пакета кроз мрежу.
У јеку хладног рата, развој нових технологија значио би предност у односу на противнике. Због тога није требало дуго да САД примети потенцијал и укључи се у развој. 1969. Агенција за истраживање напредних пројеката ARPA (Advanced Research Project Agency) при министарству одбране САД-а, започиње пројекат ARPANET (ARPA се 1972. преименовала у DARPA где су само испред додали реч „Defense“ – одбрана).
Први обриси – ARPANET
У сарадњи са Универзитетом Стенфорд, ARPA развија TCP/IP протокол на основу ког интернет и данас функционише. TCP/IP протоцол дефинисан је TCP/IP стеком (гомила) који се састоји од неколико слојева. Први од тих слојева био би физички слој (медијуми преноса: бакарне жице, ваздух, оптички каблови), затим слој линка (технике преноса: кодирање, мултиплексирање, модулација…), мрежни слој (где се дефинишу IP адресе), транспортни слој (где се дефинишу протоколи преноса и врши контрола загушења) и на крају апликациони слој (најближи кориснику, апликације попут EMAIL-а).
Корисник шаље информацију преко апликационог слоја према физичком где би сваки слој додавао своје заглавје. Пријем се врши у супротном смеру – заглавља се скидају од физичког према апликационом слоју.
Раних 80–их NSF (National Science Foundation) финансирала је суперкомпјутерске центре, углавном по академским и истраживачким установама, који су били повезани пројектом NSFNET. Успут, како се цео пројекат развијао и друге земље почеле су да развијају своје мреже и тако се природно створила идеја креације мреже свих мрежа. Једна од првих интернационалних веза била је између Стенфорда и UCL-а (University College London).
Са глобалним ширењем, јавља се и потреба за стандардизацијом. Да би мрежа функционисала треба поставити одређена правила која важе за све кориснике. Велики проблем било је и одржавање DNS (Domain Name Server). DNS јесте сервер на ком су складиштене IP адресе веб сајтова које тражимо помоћу њихових имена. На пример, када укуцамо www.kompasportal.rs наш претраживач тражи од DNS-а одговарајућу IP адресу помоћу које нас води на одговарајући веб сајт.
Наиме, на почетку је DNS одржавао Џон Постел као администратор највишег нивоа хијерархије DNS сервера. Постел је активно учествовао и у развоју ARPANET–а и његових протокола. Како је интернет растао, Постел је настављао да надгледа DNS сервере као члан непрофитне владине организације IANA (Internet Assigned Numbers Authority).
Државно или јавно добро?
Америчка влада касније је препустила контролу фирми Network Solutions. Хостинг на DNS престаје да буде бесплатан 1995. и требало вам је 50 евра годишње за поседовање домена за веб сајт. Цена је била превисока и читав свет се побунио.
У јануару 1998. Џон Постел шаље емаил према 8 од 12 организација које одржавају књиге адреса на целом интернету. Тражио је од њих да преконфигуришу своје сервере тако да адресе узимају од његове машине на Универзитету Јужна Калифорнија уместо државних операција у Вирџинији. Они су то и урадили. Неки су спекулисали да се ради о тесту али Постел је то урадио без ичије дозволе.
Многи сматрају да је то била порука Џона Постела Белој Кући да не могу преузети контролу над интернетом од велике мреже научника који су га развили. Иако је држава убрзо повратила контролу, у септембру исте године основана је Internet Corporation for Assigned Names and Numbers (ICANN). ICANN је америчка непрофитна, мултистакехолдер оргазиција.
Успут, активирали су се и комерцијални провајдери, међу првима „АТ&Т“ који су помогли да интернет дође до сваког домаћинства и постане свакодневница.
Данас постоји 13 root DNS сервера, подељених на 130 мањих по читавом свету. Најближи нама налазе се у Букурешту, Софији и Будимпешти. (целу мапу можете видети овде)
Али, остаје питање да ли је Ал Гор измислио интернет? Не, иако је био јако активан у његовом креирању као политичар.
Праве заслуге иду горепоменутим научницима који су директно учествовали у његовој изградњи, а касније и у борби да интернет не остане у рукама једне светске суперсиле, већ да постане слободно место и повеже кориснике широм света. ICANN се показао као право решење и функционише и дан данас, а „Бог Интернета“ како су га звали, Џон Постел, преминуо је само месец дана након његовог оснивања.
Писао: Вукан Арсенијевић
Насловна слика: cigionline.org
