У Етиопији већ десет месеци букти крвави грађански рат у ком је живот изгубило између 22 и 50 хиљада људи. Сукобљене стране су Војска Етиопије под командом централне владе у Адис Абеби и премијера Абиј Ахмеда и регионалне снаге етничке групе Тигрејаца насељених на северу земље.
Позадина сукоба
Савезна Демократска Република Етиопија је друга најмногољуднија држава у Африци, са преко 100 милиона становника и више од 80 различитих етничких група које је чине. Највеће од њих су Оромо (34% популације), Амхара (27%), Сомалијска (6,2%) и Тиграј (6,1%). Држава је подељена на десет региона (+ два административна града) и то на етнолингвистичкој основи, што је довело до велике разлике у површини и броју становника међу регионима. Сваки регион има регионално веће и председника који су директно изабрани као представници округа, као и извршне одборе које бирају чланови већа.
Цара Хајле Селасија (Haile Selassie I) у септембру 1974. године са власти је збацила комунистичка хунта позната под називом Дерг. У периоду ,,црвеног терора“ који је уследио након што је Дерг преузео власт око пола милиона Етиопљана је изгубило живот. Као вид отпора 1975. године у региону Тиграј формиран je Ослободилачки фронт народа Тиграја (Tigrayan People Liberation Front) – ТПЛФ. Слични покрети отпора Дергу формирани су и у другим регионима Етиопије, а сви они су се ујединили у заједнички Револуционални демократски фронт народа Етопије (Ethiopian People’s Revolutionary Democratic Front) – ЕПРДФ. Деценија и по дуг грађански рат окончан је 1991. године победом ЕПРДФ-а. Одржани су први слободни избори 1995. године на којима је победу однео ЕПРДФ, сада као коалиција етничких политичких странака. Како је најјачи међу његовим члановима био ТПЛФ логично је било да први премијер новопроглашене Савезне Демократске Републике Етиопије буде Тигрејац Мелес Зенави (Meles Zenawi). Упркос томе што јој је у имену стајало ,,демократска“, Етиопија је била једнопартијска држава. Сва власт била је у рукама ТПЛФ-а, иако су Тигрејци чинили само 6% становништва Етиопије, што је изазивало незадовољство код осталих етничких група у земљи. Тако је остало све до 2018. године када је, након година грађанских протеста, премијер Хајлемаријам Десалењ (Hailemariam Desalegn) поднео оставку. Одржани су избори унутар ЕПРДФ-а и на њима је победу однео припадник Оромо етничке групе Абиј Ахмед (Abiy Ahmed Ali), који је самим тим постао и премијер Етиопије – први који није био Тигрејац из редова ТПЛФ-а. Ахмед је убрзо покренуо серију реформи – ослободио је политичке затворенике, укинуо цензуру медија, отпочео опсежни процес приватизације – а као круна ових достигнућа дошао је мировни уговор са Еритрејом којим је прекинут гранични сукоб две земље, настао као последица рата који је вођен од 1998. до 2000. године. За потписивање овог споразума Ахмед је 2019. године добио Нобелову награду за мир.
Један од Ахмедових циљева је такође и удаљавање од политике етничког федерализма и промовисање заједничког Етиопљанског националног идентитета, због чега је у децембру 2019. расформирао ЕПРДФ и основао Партију просперитета, у коју су ушле све дотадашње чланице ЕПРДФ-а (као и неке друге странке) осим ТПЛФ-а, који је тиме и званично постао опозиција Ахмеду. Тиграјски лидери тврде да су неправедно на мети суђења за корупционашке скандале и да се користе као жртвено јагње за све проблеме земље. Они су Ахмеду такође замерили новоуспостављено пријатељство са Еритрејом, за које сматрају да је директно на штету Тигрејаца. Рат између две земље десио се у јеку владавине ТПЛФ-а у Етиопији, а гранични сукоб који је такође односио животе вођен је углавном око територије региона Тиграј, нарочито око града Бадме, који је споразумом додељен Еритреји.
Почетак рата
У марту 2020. Ахмед је, због пандемије ковида-19, одложио парламентарне изборе заказане за 29. август. ТПЛФ га је због тога оптужио да противуставно покушава да продужи мандат својој влади. Раст тензија изазвало је и обострано оптуживање да се друга страна припрема за рат. ТПЛФ је 9. септембра организовао сопствене изборе на ком су освојили сва места у регионалном већу Тиграја, а Дебретсон Гебермајкл (Debretsion Gebremichael) реизабран је за председника већа. Ахмед и влада у Адис Абеби прогласили су ове изборе нелегитимним. Са друге стране, новоизабрано веће Тиграја није дозволило генералу ког је поставио Ахмед да преузме своју војну дужност, тврдећи да је председнику истекао мандат и да нема право да врши таква именовања.
Рано ујутро 4. новембра оружане снаге ТПЛФ-а изненада су напале северну команду Војске Етиопије станционирану у главном граду региона Тиграј Мекелеу, као и друге војне базе у региону. Гебермајкл је изјавио да је овај потез изведен у самоодбрани због очекиваног напада на Тиграј. Два дана касније отпочео је ваздушни контраудар Војске Етиопије, а премијер Ахмед рекао је да је су одбијени позиви владе на ,,медијацију, реконцилијацију и дијалог“.
Ток рата
Следећи корак који је учинила централна влада у Адис Абеби било је проглашење ванредног стања, а уз то и стварање Истражног одбора за Тиграј. Обустављене су све владине услуге у Тиграју, а проглашена је и прелазна влада за тај регион. Снаге ТПЛФ-а извеле су ракетни напад на аеродроме у суседном региону Амхара, као и на главни град Еритреје Асмару, због наводне помоћи Војсци Етиопије и учествовања у сукобу на њиховој страни, што је касније и потврђено. Копнене снаге Војске Етиопије покренуле су офанзиву на Мекеле, главни град Тиграја, који су опколили, а затим и освојили 28. новембра артиљеријским нападом у ком је погинуло 27, а рањено још 100 особа. Након овога премијер Ахмед је прогласио сукоб готовим.
Показало се да је то далеко од истине. Тиграјске снаге повукле су се у планинске пределе региона, одакле су под новим именом Одбрамбене снаге Тиграја (Tigray Defenѕe Forces – ТДФ) наставиле да воде герилски рат против Војске Етиопије и других регионалних снага које су се у овом сукобу прикључиле званичној војсци, пре свега оних из региона Амхара. Већ у фебруару су процене Уједињених Нација биле да централна влада држи између 60% и 80% територије региона, а да је остатак под контролом или ТДФ-а или Еритрејских јединица које су учествовале у сукобу.
Значајан заокрет у корист ТДФ-а догодио се у јуну 2021. – прво је 22. јуна оборен теретни авион Ц-130 Војске Етиопије, а ТДФ је запленио целокупан терет у виду оружја, муниције и екслпозива. Шест дана касније, у операцији под именом Алула, ТДФ је повратио Мекеле у своје руке, што је поздрављено слављем многобројних Тигрејаца на улицама. Њихово напредовање није се овде зауставило: након што су повратили контролу над целим Тиграјем, борци ТДФ-а прешли су и у суседне регионе Амхару и Афар. Мања етничка група из Амхара региона Агавци основала је Агавски ослободилачки фронт и придружила се ТДФ-у у борби против централне власти. Заједно са регионалном војском Оромо националиста ове три групе 11. августа прогласиле су ,,велику коалицију“ са циљем да свргну владу Абија Ахмеда. У међувремену су одржани и парламентарни избори, на којима је Партија просперитета однела убедљиву победу. Проглашена је и једнострана обустава ватре од стране владних снага, а ТПЛФ је означен као терористичка организација.
Хуманитарна криза
Тиграјски рат од почетка је обележен ужасним злочинима које чине сви учесници у сукобу. Шест дана након избијања сукоба догодио се масакр у граду Маи Кадра, у близини суданске границе, у ком је, према извештају Амнести Интернешнала (Amnesty International) војска ТПЛФ-а убила ,,вероватно стотине“ Амхара цивила оружјем попут ножева, секира и мачета. Снаге лојалне централној влади узвратиле су само пар дана касније масакром локалног становништва у Хумери, приликом заузимања овог града на западу Тиграја. Истог месеца су припадници Војске Еритреје убили између 345 и 800 Тигрејаца у граду Аксум, што је оцењено као ратни злочин и злочин против човечности. У току рата забележена су масовна убиства и у многим другим градовима и селима, између осталих у Хавзену, Гијету, Волеги (упозорење: веома узнемирујућ садржај!) Зибан Гедењи, као и у Шимелба избегличком кампу, где је Војска Еритреје масакрирала минимум 117 избеглица.
Избегличка криза још један је велики проблем изазван овим сукобом. Према проценама Хјуман рајтс воча (Human Rights Watch) преко два милиона људи је било приморано да напусти своје домове и они се сада налазе у многобројним избегличким камповима на територији Тиграја, Амхаре и Афара, као и у суседном Судану. Амхара јединице оптужене су за вршење етничког чишћења у западном делу Тиграја. Забележени су и случајеви изгладњивања, протеривања и убијања деце. Мете ваздушних напада биле су цркве, џамије, као и зграде универзитета и пијаце. Централна влада обуставила је основне услуге у Тиграју, укључујући испоруку електичне енергије и обезбеђивање средстава комуникације. Процењује се да је помоћ у виду хране, воде или медицинске неге потребна за 5,2 милиона људи. Вероватно најузнемирујући су извештаји о коришћењу силовања као средства ратовања ,,у циљу наношења дуготрајне физичке и психолошке штете женама и девојчицама Тиграја“. Неколико хиљада жена и девојчица подвргнуто је силовању, групном силовању, сексуалном ропству, сакаћењу и другим облицима злостављања, често уз увреде и претње смрћу. Преживелим жртвама најчешће није обезбеђена адекватна медицинска и психолошка помоћ.
Све ове информације навеле су организацију Џеносајд Воч (Genocide Watch) да дешавања у Етопији означе као девету од десет фаза злочина геноцида.
Реакције и будућност
Реакције Уједињених Нација и међународне заједнице на овај сукоб углавном су споре и помешане. Савет за људска права УН ставио је Тиграј на дневни ред тек средином јула ове године. На седницама Савета безбедности УН Русија, Кина и Индија истакле су своје противљење мешању у унутрашње послове Етиопије. Са друге стране представници Сједињених Америчких Држава, Уједињеног Краљевства и Канаде позвали су на смиривање тензија и заштиту цивилног становништва. Европска комисија послала је одређену новчану помоћ избеглицама које су се нашле у Судану. Етиопљанска дијаспора организовала је многобројне протесте свуда по свету, дајући подршку обема странама. Утисак је и да је рат у Тиграју веома мало заступљен у већини светских медија, с обзиром на његову размеру и хуманитарну катастрофу коју је изазвао.
Више од десет месеци након што су почеле борбе не назире се крај Тиграјског рата. Oбе стране одлучне су да истрају у својој борби: Војска Етиопије и њихови савезници против ,,сепаратиста и оних који урушавају државу“, а новоформирана велика коалиција против ,,Ахмеда и режима који спроводи геноцидни рат на делу своје територије“. Није искључена могућност да овај сукоб прерасте у отворени грађански рат свих етничких група у Етиопији који би угрозио будућност државе. Опасност постоји и од преливања сукоба у друге државе рога Африке, нарочито у Еритреју. Рат оставља и велике економске последице: иако до скоро најбрже растућа економија Африке, стопа инфлације у Етиопији премашила је 30% у августу, а милиони људи су на ивици глади. Имајући све ово у виду јасно је да је потребна одлучнија реакција међународне заједнице која би окончала оружани сукоб, спречила продубљење хуманитарне кризе и поставила зараћене стране за преговарачки сто.
Аутор текста: Јован Аркула
Насловна фотографија: AFP
