Америчка и француска десница – значајни други
Избијањем Рата у Украјини, десница је остварила бољи резултат на бројним изборним итерацијама одржаним ове године, од чега је свакако најзачајнији пример избора у Француској Републици. Посматрањем наратива које су странке деснице користиле у изборним кампањама, немогуће је не уочити неколико главних црта које су заједничке за све – борбе против „побуђење“ (woke) културе и борба против глобализма. Та два елемента представљају реакционарни талас на промене настале ширењем политике „политичке коректности“ и десуверензације држава као једне од непосредних последица процеса глобализације. Међутим, такав наратив се пре Европе чуо у Сједињеним Америчким Државама, где су га на претходним изборима заступали представници Републиканске партије. Имајући у виду сличности између наратива, поставља се два питања – да ли тренутно долази до интернационализације деснице и ко од кога копира?
Да би се одговорило на то питање, потребно је извршити кратак преглед историје међусобних односа. У том контексту, најзначајнији је однос француске десничарске мисли и мисли и наратива десничара у Сједињеним Државама. Млади, који су све више идеологизовани, врше негацију идеја о крају идеологије и крају историје. Једини који задржавају Европу од нових таласа екстремизма и радикализма су средњовечни и старији људи који су ближи центру. Зашто је то тако? Ревитализација деснице у Француској као најважније моменте има два идејно-теоријска оквира – Нову Десницу (Nouvelle Droite) и теорију „Велике замене“ (le grand remplacement). Утицај та два момента је јасно видљив и на америчкој културној и политичкој позорници.
Нова десница и Алт-десница
Nouvelle Droite је покрет који настао крајем 60-их година у Француској, на челу са Аланом де Беноаом. Нова Десница тврди да позајмљују идеје од идеологија широм политиког спектрума и да тако представља јединствену синтезу узора од Грамшија до Еволе. Теоретичар фашизма, Роџер Грифин, пак сматра да је та дисперзија веровања широм спректра ништа друго но параван праве ултра-десиначарске природе и modus operandi ултра-десничарских странака након стигматизације настале крајем Другог светског рата. Најзначајнија идеја која је данас свеприсутнија је објављивање смрти мултикултуралног друштва. Де Беноа се залаже за сегрегацију различитих етничких група које ће тако створити јаке културалне баријере доласка нових имиграната и последично спречити „етноцид“ народа широм света. Ипак, он тврди да се не залаже за депортацију већ насељних група у Европи. Своје етно-хомогене заједнице транспонује на читав свет. План за Европу се огледа у стварању пан-европске федералне државе коју чине етничке федералне јединице.
Алт-десница је продукт интернет доба и представља један децентрализовани конгломерат различитих група које делују у Сједињеним Државама. Једна од првих личности која је артикулисала идеје алтернативне деснице је Ричард Спенсер, покретач онлајн магазина The Alternative Right. Уз одређене варијације у неким деловима покрета, у алт-десници се могу препознати утицаји Нове Деснице. Те идеје су махом прилагођене новој интернет култури, као и специфичним условима америчке политичке сцене. То подразумева скретање махом европске бриге етницитета на америчку бригу о расама. Јасно испољење тога се може видети у жељама расне сегрегације и стварање засебне државе са искључиво белим становништвом. Алт-десница нема дисперзију широм социјалног спектра попут Нове Деснице. Њен састав чине махом бели мушкарци и они људи који се осећају отуђено у доба технолошког прогреса и отуђујућег индивидуализма које влада у америчком друштву.
„Велика замена“ и „Нећете нас заменити“
Теорија „Велике замене“ Ренеа Камија је теорија по којој ће муслиманско становништво попут Арапа, Бербера и црних муслимана заменити аутохтоно хришћанско бело становништво у Француској, као и у остатку Европе. Ками је своју теорију формализовао у књизи Le Grand Remplacement из 2011. Ками се у књизи позива на постколонијалне узоре попут Франца Фанона, сматрајући да муслимани примењују колонијалне политике које су некад примењивали европски колонизатори широм света. Такође, позива се и на бројне личности попут Де Гола, које говоре о потенцијалним импликацијама превелике имиграције. Ова теорија је најгласније одјекнула Европом са кулминацијом Европске мигрантске кризе током 2015. године, а нарочито након сабласне новогодишње вечери у Келну 2015 године. Културални и економски шок миграција је у Европи изазвао реакционарни талас успона десних анти-имигрантских опција.
Теорија „Велике замене“ је ушла у Сједињене Државе помоћу покрета Генерација идентитет САД, као једна од грана ширег покрета који се угледа на француску Нову Десницу. У Сједињеним Државама, аналогно као и са Новом Десницом, теорија поприма више расистичку конотацију. Ослањајући се на легат злокобних „14 речи“ који је дуго био заступљен међу америчким нео-нацистима, нови слоган „Нећете нас заменити“ је одјекнуо на скупу „Ујединимо десницу“ одржаном у Шарлотсвилу 2017. године. Замена коју амерички екстремисти виде као могућу је заправо замена белог америчког становништва од стране латиноамеричког и црначког становништва. За разлику од поборника у Француској и широм Европе, у америчкој инстанци су много чешћа нацистичка и фашистичка симболика и хералдика.
Утицај америчке деснице на француску десницу
Култура „побуђености“ и реакционарни талас на њу су настали у Сједињеним Државама. За америчке конзервативце, то је ништа друго него милитантна и присилно моралистичка политика коректности. Након убиства Џорџа Флојда, добила је нову димензију бивајући надограђена такозваном „културом отказивања“ (енгл. cancel culture). У складу са америчким двопартијским системом, постоји јасни расцеп између „побуђене“ културе и оних против ње, где је прва заступљена код присталица Демократске странке, док друга код присталица Републиканске странке.
Трансфер културе „побуђености“ Француску је пак дочекан мало другачије. Wokisme, како га пежоративно називају Французи, није наишао само на неодобравање од стране деснице. Наиме, чак је и припадница Социјалистичке партије, Ан Идалго рекла да се противи сврставању себе у табор „вокизма“. Унитарност француске реакције може се видети и избегавању имплементације родно-сензитивног говора у француском језику. Кандидати попут Ле Пен и Земура пак карактеришу „вокизам“ као тип анти-белог расизма и борба против те нове идеологије је била једно од централних тачака њихових кампања.
Културолшки рат који се јавља као последица новог расцепа, како би овај тренд могли да назовемо угледајући се на Липсета и Рокана, поставља се као борба анти-естаблишмента против естаблишмента. Ту борбу можемо да схватимо и као борбу против ткз. „дубоке државе“, на шта је имплицирао и кандидат првог круга председничких избора у Француској, Ерик Земур, у свом твиту: „Идеологија може да узме хиљаду форми. Социјализам. Комунизам. Анти-фашизам. Анти-расизам. Вокизам. Без обзира на то како се зове, она остаје иста.“.
За крај, важно је споменути да је глобализам и ширење заједничких безбедносних претњи створио сличне реакционарне таласе широм света. Догађаји који се дешавају у различитим државама наилазе на различите таласе реакција широм света. Реакција постаје обавезна јер коришћење таласа одређених осећања представља кључ доласка на власт. У том смислу, десничарски покрети нису изузетак.
Насловна слика: Предаја лорда Корнвалиса, слика америчког уметника Џона Трамбула која приказује Корнвалиса и његову војску (у средини) како се предају француским (лево) и америчким (десно) трупама, на крају опсаде Јорктауна 1781.
Извори: REUTERS, Pulek1 / Wikimedias Commons
Пише: Ненад Ракић
