Узроци рата у Украјини који је избио крајем фебруара ове године су многобројни и тешко их је описати у само једном тексту, али многи од њих вуку корене од само једног догађаја: антивладиних протеста у Кијеву који су пре нешто више од осам година довели до пада проруског председника Јануковича и окретања Украјине према Западу. Такозвани “Еуромајдан” започео је готово неприметно, као протест од свега неколико хиљада људи који су се окупили једне хладне новембарске вечери 2013. године, али је врло брзо постао дефинишући догађај у савременој украјинској, али и европској историји.
Узроци Еуромајдана: између Русије и Европе
Да би се разумели узроци протеста и револуције који су погодили Украјину почетком 2014. године, потребно је разумети контекст у коме је до ње дошло. На председничким изборима у Украјини јануара 2010. године победио је некадашњи премијер и лидер проруске Партије региона Виктор Јанукович. Пореклом из Донбаса, Јанукович је пет година раније поражен у поновљеном другом кругу председничких избора од Виктора Јушченка, до ког је дошло након серије масовних протеста у Кијеву познатих као “Наранџаста револуција”. У другом покушају Јанукович имао је више среће, победивши тада актуелну премијерку Јулију Тимошенко у другом кругу.
Као и његови претходници, и Јанукович је морао да балансира између Европе и Русије, али он није крио која му је страна била ближа. Још једна карактеристика којом је наликовао на своје претходнике била је изузетна корумпираност, пре свега када је у питању проневера огромних количина државног новца. А тренутак за то је био савршен, пошто су у том тренутку припреме за домаћинство Европског првенства у фудбалу (које је Украјина делила са Пољском) биле у јеку, а Украјина је улагала милијарде долара не само у нове стадионе, већ и у комплетну инфраструктуру. Прекомерна потрошња створила је огромну рупу у украјинском буџету (по неким проценама близу 15 милијарди долара).
Јануковичев режим је такође карактерисао заокрет ка ауторитаризму и јачању позиције председника. Украјински устав донет након независности председника је стављао у центар политичког система, дајући му широка овлашћења. Након „Наранџасте револуције“ и доласка Јушченка на власт 2004. године устав је промењен а део надлежности пребачен је на премијера и владу, како би се Украјина трансформисала у парламентарну републику налик на већину европских држава. Ипак, Јанукович је недуго након доласка на власт успео да укине ове уставне промене уз помоћ традиционално корумпираног уставног суда.
Јануковичев заокрет и почетак протеста
У међувремену, Украјина је водила преговоре са Европском унијом о потписивању уговора о придруживању, који су почели још 2007. године. Овај уговор приближио би Украјину Европској унији како економски, тако и политички. Уговор је био спреман за потпис када су 21. новембра 2013. године Јанукович и његов премијер Микола Азаров напрасно одлучили да одустану од потписивања. Наводно, то су учини под притиском Русије и претње санкцијама, а није искључено да је Путин понудио и да отплати део украјинског дуга. Непосредно након прекида преговора са ЕУ, украјинска влада је почела да припрема нове преговоре, овог пута са Евроазијском економском унијом којом доминира Русија.
Ова одлука изазвала је много негодовања у проевропском делу украјинске јавности. Исте вечери, украјински новинар Мустафа Најем је путем Фејсбука позвао грађане да се окупе на Мајдану, највећем тргу у срцу Кијева и искажу своје противљење одлуци украјинске владе. Првом протесту присуствовало је тек нешто више од хиљаду људи. Ипак, они који су изашли нису били спремни да одустану, а њихов број се из дана у дан повећавао, упркос хладом новембарском времену.
На самом почетку протести су били мирни , а осим уопштених позива на “Европу” и “европске вредности” нису имали изразито политичку конотацију. У први мах већина опозиционих политичара није разумела значај самих протеста, те се на њима нису ни појављивали. Све то указује да су протести, макар на самом почетку, били спонтани производ незадовољних грађана и дела цивилног сектора, за разлику од далеко масовнијих и политички јасно дефинисаних протеста из периода Наранџасте револуције, чији је јасан циљ био понављање другог круга председничких избора.
Напад полиције и ескалација насиља
Након обећања украјинских власти да ће наставити преговоре са ЕУ број учесника протеста почео је благо да опада, све до 29. новембра када је у Виљнусу окончан самит ЕУ, а украјинска страна није ставила свој потпис на уговор о придруживању. Те вечери, око 10,000 људи окупило се на Мајдану како би протестовали против ове одлуке. Већина њих се разишла након неколико сати, али је мања група остала на тргу током целе ноћи. Око четири сата ујутро наредног дана десио се можда и преломни догађај читавог Еуромајдана: припадници специјалне јединице украјинске полиције “Беркут” изашли су на терен и напали учеснике протеста, који су побегли и пронашли заштиту у оближњем манастиру Светог Михаила.
Покушај насилног гушења протеста 30. новембра 2013. године пресудно је утицао на даљи развој догађаја и ескалацију протеста. До тог тренутка, протести су пре свега били усмерени према одлуци украјинских власти да не потпишу споразум о придруживању са ЕУ и углавном су окупљали евроентузијасте, групу чија величина није занемарљива али која је далеко од већине украјинског становништва. Међутим, дошло је до еволуције протеста који су се сада окренули према самом Јануковичу и његовом све већем ауторитаризму. Иако се он декларативно залагао за наставак евроинтеграција Украјине, потези које је вукао земљу су усмеравали у другом правцу, а његов модел владавине све је мање личио на европске земље а све више на Путинов и Лукашенков ауторитарни “хиперпрезиденцијализам”.
Уплашени да би на наредним председничким изборима заказаним за 2015. годину опет могло доћи до крађе, грађани Украјине све су више губили поверење у свог председника. Полицијско насиље те судбоносне новембарске ноћи било је кап која је прелила чашу и Украјину гурнула у нову револуцију.
Дан када је Еуромајдан постао револуција
Украјински парламент је 16. јануара 2014. године донео нови сет закона који су значајно проширили надлежности полиције и ограничили могућност грађана да слободно протестују (налик на сличне законе у Русији). Овај потез додатно је радикализовао како учеснике протеста, тако и полицију. Неколико дана касније пала је и прва жртва полицијске бруталности: Серги Нигојан, двадесетогодишњи украјинско-јерменски студент из Дњипропетровска упуцан је у центру Кијева.
Јанукович је покушао да кроз преговоре са лидерима опозиције уз посредство министара спољних послова Француске, Немачке и Пољске дође до компромиса. Коначан договор укључивао је враћање уставних промена из 2004. године, формирање владе националног јединства у који би ушли представници опозиције и расписивање ванредних председничких избора до краја године. Ипак, док су преговори и даље били у току, на Мајдану је дошло до нове ескалације насиља. Учесници протеста су у једном тренутку напали полицијски кордон и покушали да крену према згради парламента, а полиција је узвратила пуцњима из ватреног оружја. На гомилу је пуцано и снајперима са врхова оближњих зграда, што је до данас један од најконтроверзнијих тренутака читаве револуције пошто никада није доказано да ли су то радили припадници државних структура или провокатори са циљем даље ескалације насиља.
Тај 20. фебруар остао је упамћен као најкрвавији дан протеста. Процењује се да је тог дана страдало око 70, а рањено преко 500 учесника протеста. Наредног дана, представници опозиције изашли су пред учеснике протеста са компромисним договором. Међутим, наишли су на хладан дочек. За већину људи на Мајдану, ништа осим моменталне оставке Јануковича није било довољно. Под притиском јавности компромис са влашћу је пропао.
Преокрет и пад Јануковича
У том тренутку долази до пресудних промена и у самим структурама власти. Чланови сада већ потпуно дискредитоване Партије региона почели су да је напуштају, а велики број њихових парламентараца престао је да даје подршку Јануковичу. Делови украјинске полиције су одлучили да положе оружје, или једноставно напусте своје положаје, док су у западним деловима земље учесници протеста почели да заузимају државне установе. Под до тада невиђеним притиском украјинске институције су једноставно почеле да се распадају.
Схвативши да је и његова сопствена безбедност доведена у питање, Јанукович напушта Кијев 21. фебруара и одлази прво у Харков, а затим преко Крима бежи у Русију. Украјински парламент у том тренутку констатује да је он “напустио” своје уставне дужности председника и бира опозиционог посланика Олександра Турчинова за вршиоца дужности док нови председник не буде изабран 25. маја. Парламент је тако прескочио дугу и компликовану уставну процедуру смене председника, што Русија до дан данас наглашава како би оспорила легитимитет нових власти и ове догађаје окарактерисала као “пуч”.
Русија одговара: анексија Крима и рат у Донбасу
Ефекти промена у Кијеву на руску политику према Украјини постали су видљиви већ за неколико дана када је група наоружаних лица у униформама без обележја заузела зграду парламента у престоници Крима Симферопољу. Тако је отпочео процес анексије тог украјинског полуострва од стране Русије који се окончао месец дана касније када је 21. марта руски парламент прихватио захтев кримских власти за анексију. Ипак, изузетна брзина и ефикасност спровођења ове акције навела је многе посматраче да посумњају да је она припремљена унапред, те да је Јануковичев пад био само окидач за њено извршење.
И брзина даље ескалације сукоба у Донбасу (где су борбе почеле већ у априлу) показује да је руско стрпљење за нове власти у Кијеву било минимално, ако га је уопште и било. За разлику од 2004. када је Русија допустила формирање проевропских власти у Кијеву и чекала да се оне саме уруше услед унутрашњих несугласица, овог пута је руски одговор био брз и радикалан. Руси су наставили да оспоравају легитимитет нових власти у Кијеву карактеришући их као “радикалне десничаре” и “неонацисте” инспирисане идеологијом Степана Бандере, контроверзног украјинског политичара и команданта националистичке паравојне организације из периода Другог светског рата.
Колика је улога украјинских екстремно десних организација у револуцији из 2014. до данас је запаљива тема. Несумњиво је да су радикални националисти били присутни на Мајдану од самог почетка, те да су често били најгласнији и најсклонији насиљу међу учесницима протеста. Међутим, они су ипак били само мањина, а њихов истински утицај на политички живот Украјине (поготово ван западних делова земље) значајно је преувеличан у руским медијима. Занимљиво је и да је екстремно десна партија Свобода доживела прави дебакл на парламентарним изборима одржаним у октобру 2014. године, те да су изгубили готово 2/3 гласова у односу на претходне изборе одржане две године раније.
Еуромајдан, 8 година касније
Еуромајдан без икакве сумње представља прекретницу у историји не само Украјине, већ и читаве Европе. Украјина је након готово 25 година независности коначно напустила политику “балансирања” између и Русије и Европе, а ту одлуку платила је губитком Крима и ратом на истоку земље. За Русију Еуромајдан је био најтрауматичнија од свих “обојених” револуција на простору бившег СССР-а и окидач до тада најозбиљније конфронтације за западом, а све то у покушају да се спаси што се спасти може. Ипак, најзначајније наслеђе ове револуције је семе раздора које је посејала између два блиска народа, а које је осам година касније израсло у трагични братоубилачки рат.
За још текстова о сукобу у Украјини кликните овде.
Аутор: Алекса Пауновић
Насловна фотографија: Nessa Gnatoush via wikimedia
Odličan članak za razumevanje rata u Ukrajini. Bravo za autora!