О самопоштовању је славни есеј америчке књижевнице Џоан Дидион (Joan Didion, 1934) објављен у магазину Вог 1961. године. Џоан је позната по стилу нови журнализам или креативна публицистика, који је постао популаран 1960-их и 1970-их година у САД. Поред есеја, аутор је бројних позоришних и филмских комада. Џоанини есеји показују њен луцидни стил, креативну нарацију и изражајну аутентичност. Зато се есејом Џоан Дидион: О самопоштовању отвара рубрика (П)огледи.
Џоан Дидион: О самопоштовању
Jедном сам, током сушне сезоне, преко две странице свеске великим словима написала да невиност престаје када је неко измакнут од заблуде да се допада себи. Иако сада, неколико година касније, са чуђењем примећујем како је ум, у тој мери сам себи јасан, требало педантно да забележи сваки свој подрхтај, са посрамљујућом јасноћом се сећам укуса тог пепела. Било је то питање затуреног самопоштовања.
Нисам била примљена у Фи Бета Капу[1]. Овај неуспех тешко да је могао бити предвидљивији или мање известан (једноставно нисам имала очекиване оцене), али ме је изнервирао; на неки начин, сматрала сам себе за некаквог академског Раскољникова, чудновато изузетом од узрочно-последичних веза које су спутавале остале. Иако је ситуација морала имати значај приближно трагичан Скот-Фицџералдовом неуспеху у покушају да постане председник Принстон Триангл Клуба [2], дан када нисам примљена у Фи Бета Капу означио је крај нечега, а невиност би могла бити реч за то. Изгубила сам убеђење да ће ме увек чекати зелена светла, пријатну увереност у то да ће ми прилично пасивне врлине које су ми обезбеђивале прихватање док сам била дете гарантовати не само кључеве Фи Бета Капе, већ и срећу, част, и љубав доброг човека (пожељно комбинације Хамфри Богарта у “Казабланци” и неког од Муркисона[3] у заступничком утркивању); изгубила сам извесну дирљиву веру у тотемску моћ добрих манира, чисте косе, и постигнућа показаних на Станфорд-Бинеовој скали[4]. Моје самопоштовање висило је о тако несугурним концима, и тог дана затекла сам себе у стању чуђења особе која је налетела на вампира, а није имала венац белог лука при себи.
Иако је измицање од самог себе у најбољем случају нелагодно, попут настојања да пређеш границу са позајмљеним исправама, тако нешто сада ми се чини јединим потребним условом за почетке истинског самопоштовања. Међу свим нашим свакидашњим плиткоумностима, самообмана је најтежа од свих заблуда. Шармантности које могу проћи у опхођењу са другима ништа не вреде у тој поражавајуће добро осветљеној “мрачној улици” у којој се неко сусреће са собом: неће упалити никакви победнички осмеси, никакве љупко предочене листе добрих намера. Са очајничком агилношћу коцкарског преваранта који опажа Бета Мастерсона[5] како само што се није укључио у поделу, особа нехајно, али узалудно меша своје обележене карте – што представља љубазност учињену из погрешног разлога, очигледни тријумф који није изискивао никакав стварни труд, наизглед херојски чин којим је неко посрамљен. Суморна је чињеница да самопоштовање нема никакве везе са одобравањем других – које је, на крају крајева, лако обманути; да нема никакве везе са репутацијом – која је нешто без чега, како је Рет Батлер рекао Скарлет О’Хари[6], људи са храброшћу могу.
Живети без самопоштовања, са друге стране, значи бити публика самоме себи, незавршавајућем видео запису самог себе који бележи мане, истинске или умишљене, са увек свежим материјалом који умеће у сваку екранизацију. Ето чаше коју си разбио у бесу, ено повређености на лицу особе X; гледај сада, ево следеће сцене, ноћи када се Y враћа из Хјустона, да видимо како ћеш то да зезнеш. Живети без самопоштовања значи лежати будан неке ноћи, без топлог млека или Фенобарбитала[7] у домашају, поспане руке на покривачу, бројећи учињене и пропуштене грехе, издана поверења, суптилно прекршена обећања, дарове неопозиво изгубљене услед лењости, или кукавичлука, или немара. Колико год то одлагали, у једном тренутку легнемо у тај изузетно неудобан кревет који смо себи направили. Спавамо ли или не зависи, наравно, од тога поштујемо ли себе.
Говорити са негодовањем о томе како се чини да неки прилично невероватни људи, људи за које нема шансе да поштују себе, прилично лагодно тону у сан, значи промашити поенту у потпуности, једнако колико је маше људи који мисле да самопоштовање нужно има везе са прерастањем пелена. Уврежена је празноверица према којој је “самопоштовање” некакав чин против змија, нешто што штити оне који су га сачували у неком свом неразореном Едену од чудних кревета, амбивалентних разговора и невоље генерално. То уопште није тако. То нема никакве везе са стањем ствари, већ се тиче сасвим одељеног мира, личне помирености. Иако се немарни, суицидални Џулијан Инглиш у “Састанку у Самари”, и немарни, неизлечиво непоштени Џордан Бејкер у “Великом Гетсбију” чине једнако мало вероватним кандидатима за самопоштовање, Џордан Бејкер га је имала, док Џулијан Инглиш није. Са оним талентом за прилагођавање који чешће можемо срести код жена него код мушкараца, Џордан је постала свесна себе, уредила свој мир, избегавајући претње по њега: “Мрзим немарне људе”, рекла је Нику Каравеју. “Потребно је двоје за незгоду.”
Попут Џордан Бејкер, људи са самопоштовањем имају храбрости за своје грешке. Они знају цену ствари. Уколико одлуче да почине превару, не трче да приме опрост од повређене стране у нападу савести, нити се неоправдано жале на неправду, на незаслужену посрамљеност која проистиче из тога што су означени као прељубници. Уколико одлуче да оставе свој посао по страни – рецимо да је у питању рад на сценарију – како би ли седели у бару у Алгонквину[8], не питају се, огорчени, зашто су Хакетси[9], а не они, поставили Ану Франк.
Укратко, људи са самопоштовањем испољавају извесну осетљивост, неку врсту моралног нерва; они показују оно што се некада звало карактером, квалитет који, иако начелно одобраван, понекад посустаје пред неким непосреднијим врлинама. Мера његовог измичућег престижа је у томе што особа настоји да мисли о њему само у вези са простачком децом или сенаторима Сједињених Држава који су били поражени, пожељно у првом кругу за реизбор. Ипак, карактер – спремност да се преузме одговорност за властити живот – јесте место из кога извире самопоштовање.
Самопоштовање је нешто о чему су наше баке и деке, без обзира на то да ли су га имали или не, знали све. Имали су одређену дисциплину утиснуту у себе, младе, и осећај да човек живи радећи ствари које не жели нарочито да ради, остављајући страхове и сумње по страни, самеравајући непосредне удобности према могућностима већих, чак и неопипљивих утеха. За прилике деветнаестовековног света, чин Кинеза Гордона[10], који је обукао бело одело и повео Картум против махдистичких побуњеника[11], био је вредан дивљења, али не и веће пажње; то што пут до слободне калифорнијске земље укључује смрт и потешкоће и прљавштину није се чинило неправедним. У дневнику који је водила зиме 1846. године, дванаестогодишња емигранткиња Нарциса Корнвол равнодушно је забележила: “Отац је био заузет читањем и није приметио како кућу испуњавају чудни Индијанци све док Мајка није проговорила о томе.” Свако би, чак и немајући тачну представу о ономе што је мајка изговорила, тешко остао незадивљен читавим удесом: отац чита, Индијанци приспевају, мајка бира речи које никога не би узбудиле, дете прописно бележи догађај констатујући нешто касније како ти Индијанци, “на срећу по нас”, нису били непријатељски настројени. Индијанци су, једноставно, били датост.
У једном или другом обличју, Индијанци увек јесу то. Опет, у питању је признавање тога да све што је вредно има своју цену. Људи који поштују себе спремни су да прихвате ризик да ће Индијанци можда бити непријатељски настројени, да ће подухват пропасти, да ће се испоставити да веза неће бити од оних у којима је сваки дан празник јер си у браку са мном. Вољни су да заложе нешто од себе; они се можда никада неће коцкати, али, ако се буду коцкали, знаће своје шансе.
Та врста самопоштовања је вештина, навика ума која никад не може бити одглумљена али зато може бити развијана, увежбавана, унапред утврђена. Једном приликом ми је предложено да, како бих сузбила плач, ставим главу у папирну кесу. За то, како се испоставило, постоји здраворазумски физиолошки разлог, нешто што би се тицало кисеоника, али сам психолошки ефекат је немерљив: незамисливо је тешко сматрати себе за Кети из “Орканских висова” главе уроњене у неку кесетину. Слично је са свим тим малим поступцима, небитним по себи; замислите одржавање ма каквог стања несвести, несвести саосећања или несвести тела, под хладним тушем.
Али ти мали поступци вредни су само у мери у којој представљају веће. Рећи да је Ватерло освојен на игралиштима Итона не значи рећи да је Наполеон могао бити спашен стратешким планом партије крикета; приређивати формалне вечере у прашумама било би бесмислено да треперење светлости свећа на лијанама не призива дубље, јаче законе, давно утиснуте вредности. То је једна врста ритуала који нам помаже да се сетимо ко смо и шта смо. Да би га се присетио, неко би га прво морао познати.
Имати осећај суштинске вредности властитог ја која, било то добро или не, конституише самопоштовање, потенцијално значи имати све: могућност да дискриминишеш, волиш, или будеш индиферентан према нечему. Немати га значи увек бити закључан у себи, парадоксално неспособан за љубав или равнодушје. Ако не поштујемо себе, са једне стране смо приморани да презиремо оне који имају тако мало расположивих начина да опште са нама, тако мало опажајних могућности да остају слепи на наше фаталне слабости. Са друге стране, чудновато робујемо свакоме кога видимо, необично одлучни да одиграмо – с обзиром на то да нам је слика о себи неодржива – њихову лажну представу о нама. Ласкамо себи мислећи о овој компулзивној потреби за задовољењем других као о привлачној особини: дару за имагинарну емпатију, доказу о нашој спремности да дајемо. Наравно да ћемо изигравати Франческу Паолу[12], Брет Ешлија Џејку[13], Хелен Келер било којој Ени Саливан[14]: ниједно очекивање није неподесно, ниједна улога превише невероватна. Препуштени на милост или немилост оних које не можемо а да не презиремо, играмо улоге осуђене на пропаст још пре него што су започете, сваким поразом проузрокујући свеж очај пред неопходношћу за предвиђањем и суочавањем са следећим захтевом који је постављен пред нама.
Овај феномен понекад се назива самоотуђењем. У својим узнапредовалим стадијумима, више не одговарамо на телефонске позиве, јер би неко можда желео нешто; ова могућност да се каже не без дављења у самопрекору страна је овој игри. Сваки сусрет захтева превише тога, кида нерве, исушује вољу, а сабласт нечега тако малог попут писма на које нисмо одговорили покреће тако несразмеран осећај кривице да питање нечијег душевног здравља постаје објекат нагађања међу нечијим познаницима. Приписивање одговарајућег значаја писмима на која нисмо одговорили, ослобађање од очекивања других, поновно самозадобијање – у тим стварима лежи велика, јединствена моћ самопоштовања. Без њега, појединац на крају открива последњи завртањ несреће: бежи не би ли пронашао себе, али не налази никога код куће.
Напомене:
[1] ΦΒΚ, најстарије и свакако студентско удружење које је сматрано најпрестижнијим. (Све напомене су преводитељкине.)
[2] Једна од најстаријих музичко- комичарских трупа у Сједињеним Државама
[3] Породица нафтних магната и политичких оперативаца. Бесрамно познати по сарадњи на Франковим режимом и оптужбама које укључују и умешаност у атентат на Кенедија. (Неколицина Муркинсона били су чланови Фи Бета Капе.)
[4] Једна од и најпознатија ревизија Бине-Симонове скале, најпознатијег индивидуалног теста интелигенције
[5] Ловац на биволе, спортски новинар, Рузвелтов револвераш и један од најуспешнијих коцкара Дивљег запада и Америке од осамдесетих година 19. века до своје смрти, 1921.
[6] Прохујало са вихором, 1939.
[7] Лек, ,,лек’’. Делује као неселективни депресант централног нервног система.
[8] Мисли се највероватније на Алгонквиншки Округли Сто, групу њујоршких писаца, критичара и глумаца која се окупљала у хотелу Алгонквин.
[9] Једно од многобројних њујоршких позоришта.
[10] Један од надимака Чарлса Џорџа Гордона, британског војсковође.
[11] Главни град Републике Судан од стицања независности. Трупе лојалне вођи Махдију отпочеле су опсаду Картума марта 1884. и до јануара 1885. заузеле град, масакрирајући англо-египатски гарнизон.
[12] Јунаци Другог певања Божанствене комедије.
[13] Јунаци филма Сунце се поново рађа, 1957.
[14] Ени Саливан, неговатељица глувонемослепе списатељице и педагошкиње Хелен Келер.
На српски језик есеј Џоан Дидион: О самопоштовању превела Јелена Ниџовић.
Извор: Glif.rs
Насловна фотографија: Library of America
