Дубровник је град који је на Балкану одувек имао посебан статус града-државе. Према Константину Порфирогениту, град је настао у 7. веку и основале су га римске избеглице из Епидаура. У залеђу су се одмах населили Словени, махом Срби Захумљани, Травуњани и Конављани, који су до данашњих дана остали ту. Срби су у Дубровнику увек били снажан фактор, некада спољни, некада унутрашњи. У 15. веку дубровачки романски језик бива замењен српским. Српски владари су неговали посебне односе са Дубровником, а неки, попут Уроша Немањића, су га више пута нападали и терали га да се повинује њиховој вољи. Ту је живело много Срба католика који су били богати трговци и имали су удела у великим одлукама. Док су многи извори о градском животу средњовековних Срба изгубљени, дубровачке институције су све успеле да забележе, тако да данас постоји много описа свакоднвнице једног Дубровчана из средњег века.
Криминал у Дубровнику
У средњем веку су у одређеним периодима стопе прекршаја биле повећане. Свака криза се одразила на обичног човека, те су крађе, убиства и остали прекршаји били бројни у 14. веку. Да би смањило криминал, градско веће је прописало неке законе. Једна од мера безбедности је била да се пропише да буде обавезно да се по ноћи носи фењер. Ово правило је било објављено 18. јануара 1327. године, мада су после тога били ослобођени стражари и чиновници. Казна за оне који не носе фењер, је из непознатог разлога била јако мала. У случају да се човек без фењера по ноћи одупире стражи, они нису одговарали ако га повреде. Уз то, Дубровчани су доста страховали од странаца који су понекад били тако бројни, да их је било више од становника града. Тако је 15. јула 1330. решено да се одреде два капетана са по 50 стражара који ће служити као полиција. Уз то су биле прописане још две одредбе. Прва је била да се сви странци који не тргују протерају из града, а друга да се странцима одузима оружје док су у граду. Десет чланова већа је гласало за први предлог, а седамнаест за други, па је он био прихваћен. Већ 14. септембра је број капетана повећан на 4, што значи да су Дубровчани страховали још више за сигурност својих живота и имовине. После 30 година, догодила су се три мистериозна убиства. Убијени су били један ђакон, крчмарица и властелин Влахо Гучетић. Због тога је стража имала право да претреса и испитује свакога ко се сумњиво облачи, ко стоји на сумњивим местима, или ко много лута по граду. Убиства никада нису решена. Један од проблема на пијаци је била продаја незрелог воћа која је власти дуго била трн у оку. Тако је веће одлучило 15. маја 1326. да се не смеју продавати јабуке, а после да се до јула не смеју продавати крушке.
Забрана луксуза и забаве
Становници Дубровника су знали како да се забаве, тако да су много новца расипали на раскошне свадбе и забаве. Зато је 13. априла 1235. веће објавило забрану луксуза, а тај документ и данас стоји у архиву Дубровника. Мираз није смео да буде већи од 200 перпера, а накит на младој није смео да пређе 10 форинти. Млада је смела да носи горњу хаљину од скерлета, опшивену мрком или модром кожом куне и огртач или плашт од чисте или мешане свиле. Доња хаљина могла је бити од свиле и опшивена зечијом кожом. Свадба се смела славити само један дан. Били су забрањени скупи поклони попут накита, огртача, новца и живине. Колач и месо овна, млада и младожења више нису смели да носе као поклон, а хлеб није смео да буде сладак. У оделу у ком се венча, млада не сме да буде дуже од осам дана. Пре овог закона, обичај је био да се млада осам дана гости са две другарице, а младожења са два друга, али и то се забранило. Забрањени су били и сујеверни обичаји. Казне за оне који ово не поштују биле су строге. Прво је било изопштење из цркве, а преступницима је касније било и забрањено да буду сведоци на суду.
Дубровник против Бара
Дубровничка бискупија се спорила са Барском надбискупијом око права на надбискупију. Неколико папа је морало да интервенише у овом спору, али никада није био до краја решен. Барски надбискуп је имао подршку српског краља Уроша који је радио све да оштети Дубровчане, а и тај надбискуп је био најугледнији католик у српским земљама. Барски бискуп Гргур (бискуп 1179-1189), био је огорчен док је Дубровник био надбискупија и био је спреман чак да призна јурисдикциону власт Сплита, пре него Дубровника. Он је био протеран из Бара од стране Стефана Немање, али је следећи бискуп Јован од папских легата 1199. добио чин надбискупа и тиме је Бар био уздигнут на виши црквени ранг. Тај спор је у једном тренутку постао и физички, када су Барани каменовали дубровачког надбискупа Леонарда 1214. Пошто је папа Гргур IX подржавао Дубровник, њихова црквена делегација је дошла у Бар да успостави своју власт. Али, клер Бара је одбио да разговара, а народ је викао: „Шта је папа? Господар наш, краљ Урош је нама папа!“ Онда је делегација побегла из града и избегла линч. Дубровчани су били спремни за освету, када је нови надбискуп Бара пошао да принесе документе и да се расправи око права на поједине бискупије на Јадрану. Иако је хтео помирење, Дубровчани нису заборавили на понижење које их је задесило када су били у Бару. Када је пловио ка Перуђи, дубровачки бродови су га пресрели, ухватили, каменовали и онда су узвикивали да му треба огулити кожи и удавити у мору. Држали су га преко две недеље у тамници. Када је био ослобођен, тражио је од папе одштету за претрпљено злостављање у износу од 2000 перпера. Након ових немилих догађаја, спор је наставио да траје још дуго.
Аутор: Драгош Робовић
