Испитивања јавног мњења Француске за предстојеће изборе су показала политичку реалност доминације кандидата десног центра и деснице. Наиме, прва четири кандидата су из редова десних снага или снага десног центра – Макрон, Перкес, Ле Пен и Земур. Први, и уједно најзначајнији кандидат левице је Меланшон са око 10% подршке у првом кругу. Чак и реизбор Макрона као председника би осликавао помак у десно у односу на изборе 2017. године, будући да је он током власти и у предстојећим изборима преузео нешто више десну позицију. Суочени са оваквом ситуацијом, поједини чланови левице, попут кандидата Европске Екологије – Зелених, Жадоа, улагали су напоре у договоре око јединственог кандидата левог спектра, међутим то је било неуспешно.
Разлози непопуларности
Левица у Француској, нарочито Социјалистичка партија, увек је била важан чинилац политичке сцене. Франсоа Митеран је тако био први левичарски председник Пете републике. Ипак, на значајно погоршање положаја Социјалиста је утицао мандат Франсое Оланда, који је трајао од 2012. до 2017. и који је претходио Макроновом. Стагнација економије, афере из приватног живота, криза идентитета нације настала терористичким нападима из 2016. и неадекватан одговор социјалиста на та питања, као и погоршање положаја радника Ел Комријевим законом (колоквијално названим по Ел Комрију, министру рада) су неки од најважнијих фактора изборног неуспеха Оланда. На изборима 2017. Социјалисти су били петопласирани, тако разбивши традицију пласирања у прва три места на изборима од успостсављања Пете републике. Прогнозе за председничке изборе ове године нису ништа светлије, будући да се Ан Идалго, кандидаткиња социјалиста и садашња градоначелница Париза, по актуелним истраживањима налази на свега 3% гласова.
Још један од разлога некомпетентности левице се налази у недостатку појединачних квалитетних кандидата. Тако Меланшон, иако има највећу подршку међу левичарима, одбија бројне гласаче својим теоријама завере, наводећи да је Макрон марионета Дубоке државе, као и бројним спекулацијама о намештености избора. Кандидат Зелених, Жадо, иако познат, не може да превазиђе друштвено поимање Зелених као странке која не може да изнедри озбиљног кандидата, као и немогућност Зелених да стекну ширу националну подршку. Већ поменута Идалго, иако градоначелница Париза, сноси се са оптужбама да подржава градске елите, што није популарно међу покретом Жутих прслука, а самим тим и међу гласачима широм земље.
Фракционализам у склопу левог спектра је такође један од разлога песимистичних прогноза. Како то примећује Реми Лефевр, професор политичких наука на Универзитету у Лилу, „левица је у ситуацији до сада невиђене идеолошке фрагилности. У том смислу, бити разједињен значи самоубиство.“. Та фрагилност се може видети у реакцији левице на питања важна за гласачко тело Француске, као што су питање безбедности, имиграције и националног идентитета уздрманог у претходним годинама.
Могућности левице
Напор чланова левице да разбију фрагментираност пројектовао се у формирању „Примата народа“, групе која ће у јануару гласањем одредити ком кандидату левице би требало да иду гласови. Идеја је да се концентрацијом гласова на одређене кандидате повећају шансе за одлазак у други круг. Ипак, чак и са концентрацијом гласова и једним кандидатом, шансе за улазак у други круг, а и победу Макрона су поприлично мале.
Нешто што може извршити ревитализацију и повратак гласача левици је свакако свепристунија поларизација настала у јавном политчком дискурсу, поготово са успоном Земура као једним од главних кандидата, као и јасан став левице и постављање компромиса око важних питања. На крају је важно поменути да истраживања јавног мњења нису увек доследна и да се често дешавало да они који воде у анкетама изгубе већ у првом кругу.
пише: Ненад Ракић
насловна фотографија: Б92
