Талибани (религиозни студенти) су покрет који је настао у паштунским пределима северног и јужног Авганистана. Званично талибане је основао Мула Мухамед Омар 1994. године у Кандахару, у свом родном граду, заједно са још 50 сабораца. Протеклих недеља ситуација у Авганистану и преузимање власти од стране талибана, главна је тема домаћих и страних медија, што је сасвим оправдано, јер се без сумње ради о најзначајнијем геополитичком догађају године. Међутим, мало је речено о идеологији талибана, на којој се овај покрет развијао. Стога ћемо у наредним редовима покушати да попунимо ту празнину објашњењем шта је деобандизам.
Порекло и ширење деобандизма
Идеологија талибана заснована је на деобандизму, покрету у оквиру сунитског ислама који практикује ханафијски мезхеб, најстарију правну школу ислама основану у 8. веку у граду Куфи од стране имама Абу Ханифе. Многи исламски теоретичари се слажу да је ханафијски мезхеб најлибералнији од четири правне школе ислама, јер дозвољава верницима да сами доносе закључке на основу разума, дакле служећи се иџтихадом.
Деобандизам је настао у Индији у граду Деобанд 1866. године, у мадраси Дар ал Улум као одговор, тј. револт на британску колонизацију Индије. Оснивачи овог исламског покрета били су Маулан Мухамед Касин Нантови, Рашид Ахмад Гангохи и још неколико њихових истомишљеника. Деобандистичка школа залаже се за ревитализацију чистог, изворног ислама, као из времена пророка Мухамеда, за исправно тумачења шеријата, одбија било какве иновације у вери, против је страног утицаја, али се и ограђује од сваког облика екстремизма. Деобандистички проповедачи, одмах по оснивању покрета, свесни религијске разноликости у Индији, настојали су да отпочну међурелигијски дијалог са припадницима других вера. На пример, током 1875. и 1876. године учествовали су у религијским расправама и дебатама са хришћанским и хиндуистичким теоретичарима, а заједно са немуслиманима стали су против британске колонијалне власти. Да је деобандистичко виђење ислама било више од саме теорије, сведочи оснивање њиховог „политичког крила“ организације Џамиет Улема-е-Хинд, 19. новембра 1919. године, са циљем да се супроставе британској владавини у Индији и ојачају индијску исламску заједницу. За првог председника организације изабран је муфтија Кифајатулах Дехлави, док је Мухамед Сајјад био на функцији секретара. У периоду развоја деобандизма, у осталим деловима британске Индије, идеолошку противтежу деобандистима пружали су Барелви муслимани (такође су практиковали ханафијски мезхеб, али су нагињали и ка суфизму), као и салафистички покрет Ахл ал Хадит.
Како је време одмицало, деобандизам је постао врло популаран међу Паштунима, како у Авганистану, тако и у Пакистану. Његовом ширењу знатно је допринео и Абдул Гафар Кан, паштунски лидер, који је и сам основао неколико школа дуж паштунског појаса. У годинама пред рат са Совјетима, деобандистичка школа је постајала све заступљенија и све више студената је почело да долази у мадресе, а касних седамдесетих година прошлог века, деобандисти добијају и покровитељство од државе. Током 1979. године, баш кад је почео џихад против Совјета – комуниста, деобандистичке мадресе бележе рекордан упис студената. Готово сви значајни лидери талибана, похађали су деобандистичке школе у којима супроналазили инспирацију за своју борбу.
Видевши да је деобандизам постао нашироко распрострањен међу Паштунима, богати саудијски мисионари који су пропагирали радикални вахабизам, почињу агресивно да преузимају деобандистичке школе што је допринело да се временом, изворни деобандизам у Пакистану и Авганистану значајно одаљи од својих индијских корена, а то су и признали поједини деобандистички теоретичари. Као типичан пример успешног деловања вехабија, навешћемо случај Хакимула Мехсуда, лидера пакистанских талибана, тачније организације Техрик-е-Талибан, који је био студент деобандистичке школе у Хангу дистрикту, али је напустио школовање, под снажним утицајем вахабизма.
Деобандизам данас
Данас деобандистички покрет није ни бледа сенка онога што је некада био. Индијским муслиманима су власти ограничиле приступ граду Деобанду, а долазак страних студената у мадресу Дар ал Улум, на историјском је минимуму. Индијске власти деобандизам повезују са радикалним талибанима, због чињенице да је већина њихових лидера производ деобандистичких школа; стога и тешко одобравају визе студентима из Авганистана и Пакистана, из страха да ће радикализовати своје колеге Индијце.
У сваком случају, деобандистичка школа ислама остаће упамћена као теолошка основа и покретач талибана, нових (старих) владара Авганистана, те је осврт на ово учење од немерљивог научног и друштвеног значаја.
Аутор: Милан Вукелић, докторанд Факултета политичких наука у Београду и политиколог религије
Насловна фотографија: Reuters
Какав текст…феноменално. Пратим доста тога, али за ово у животу чуо нисам.