пише: Алекса Пауновић
Последњих годину и по дана несумњиво је обележила свеприсутна пандемија вируса Ковид-19. Готово да је немогуће отворити било који интернет портал а да вас у тренутку не преплаве десетине вести о броју новозаражених, новим мерама у борби против вируса и позивима званичника на вакцинацију. Ипак, последњих недеља је пажња светских (а и домаћих) медија била усмерена и на неке друге догађаје, попут америчког повлачења из Авганистана и двадесете годишњице терористичких напада на Њујорк 11. септембра. Пре свега је фијаско Бајденове администрације у Авганистану покренуо дискусију о једној од најпознатијих и најкотраверзнијих пракси америчке спољне политике у последњих тридесетак година: такозваним “либералним” и “хуманитарним” интервенцијама. Дошло је време да се постави питање да ли се након тридесет година западног (превасходно америчког) интервенционизма може рећи да је он и дефинитвно окончан?
Интервенције великих и моћних држава у унутрашње прилике малих није ништа ново. Та пракса постоји одувек и вероватно је да никада неће нестати. Ипак, начини мешања, мотиви и “легалност” интервенција у ширем смислу у великој мери су варирали кроз историјске епохе. У периоду од пада Наполеона до Првог светског рата интервенције великих сила биле су честе и у великој мери општеприхваћене, те је европску (а у великој мери и светску) политику водио тзв. “Концерт великих сила” које су чиниле Велика Британија, Аустрија, Русија, Француска и Пруска (касније Немачка). Први светски рат је требло да оконча ову праксу али до тога нажалост није дошло. Покушаји демократизације и кодификације међународних односа између два рата нису уродили плодом, те је тек након најкрвавијег рата у историји човечанства дошло до фундаменталних промена.
Кодификација међународног права имала ограничен ефекат у пракси
Крај Другог светског рата донео је две значајне промене: опсежну кодификацију међународног права (у великој мери кроз новоформиране Уједињене нације) и стварање биполарног светског поретка (где су полове представљали САД и СССР). Иако су творци међународног права покушали да ојачају суверенитет држава и спрече велике силе да користе мале државе као полигоне својих сукоба, у пракси је то имало веома ограничен ефекат. И Совјетски Савез и Сједнињене Америчке Државе су током целог хладноратовског периода константно кршиле међународно право и интевенисале (како политички, тако и војно) где год да су сматрали да је то неопходно. Док су Совјети углавном подржавали комунистичке и социјалистичке владе (у складу са сопственом идеолошком матрицом), Американци су по том питању били флексибилнији.
Иако су се представљали као заштитници слободе, демократије и либералних вредности, они су у често подржавали режиме са којима нису делили ни једну од ових вредности, већ искључиво обострану мржњу према комунизму. Франко, Пиноче, Маркос, Мобуту Сесе Секо и шах Пахлави само су неки од дикатора који су имали подршку САД-а превасходно због својих антикомунистичких ставова. У том периоду било је лако супротставити се свим критикама на рачун ове политике Вашингтона, јер је борба против комунизма достигла готово догматске размере.
Опадање моћи Совјетског Савеза и крај Хладног рата почетком деведесетих година донело је огромне промене односима снага у светској политици, па самим тим и стратешке циљеве великих сила. Драматични и за многе неочекивани распад СССР-а у другој половини 1991. године само је потврдио оно што је већ неко време било очигледно: свет се кретао из биполарног у униполарни моменат, у ком ће Сједињене Државе бити једина права суперсила са капацитетом да пројектује своју моћ на свим деловима планете. То је било евидентно већ почетком те године, када је широка међународна коалиција предвођена САД-ом интервенисала у Кувајту против ирачких снага које су окупирале ову заливску земљу неколико месеци раније.
Интервенције након „Хладног рата“
Ово се може сматрати првом “постхладноратовском” интервенцијом Сједињених Држава, а по многима и најуспешнијом. Интервенција је била ограничена, усмерена пре свега на ослобађање Кувајта а не на рушење режима Садама Хусеина. Такође, она је имала и легитимитет захваљујући резолуцији 678 СБ Уједињених Нација која је одобрила употребу силе против Ирака уколико се њихове трупе не повуку из Кувајта. На тренутак је деловало као да ће свет ићи у правцу мулилатерализма, односно постизања консезуза великих сила пре сваке интервенције и ограничавања истих на реалистичне и изводљиве циљеве. Такође, многи су веровали да ће након вишедеценијске блокаде Уједињене Нације (пре свега Савет безбедности) моћи да доноси заједничке одлуке о изазовним питањима и тако избегне контроверзне и једностране потезе великих сила.
Период администрације наредног америчког председника Била Клинтона оставио је највеће последице на наш регион, иако је током деведесетих година америчко ангажовање у свету било значајно мање него претходних деценија. Након неуспешне интервенције у Сомалији 1993. године, Американци су постали далеко обазривији по питању интевенција, што је довело до тога да нису урадили готово ништа да спрече геноцид над Тутсијима у Руанди наредне године. Управо су критике које је Клинтонова администрација добила због своје неактивности у спречавању овог бруталног злочина довеле до повећане активности САД, прво у Босни и Херцеговини 1994-1995 а након тога и у СР Југославији 1999.
Док су ове интервенције у Србији биле жестоко критиковане (са добрим разлогом), на Западу оне су углавном запамћене као успешне. Поготово је бомбардовање СР Југославије слављено као брза, ефикасна и економична интервенција у којој су НАТО снаге успеле да постигну свој циљ са минималним губицима. Нажалост, управо је овај период представљао врхунац моћи Сједињених Држава, када је разлика између њих и њима најближих ривала била највећа. Док се Русија борила са великом економском кризом која ју је погодила претходне године, Кина је покушавала да одржи што боље односе са Сједињеним Државама како би коначно постала чланица Светске трговинске организације. Посвећеност Кине овом циљу била је толико чврста да је Пекинг скоро потпуно прећутао убиство три своја држављана и бомбардовање своје амбасаде у Београду. Последица ових догађаја био је потпуни крах међународног права и агресија на једну суверену и независну државу.
Долазак Буша млађег на власт и терористички напад 11. септембра
Победа тексашког гувернера Џорџа Буша млађег на председничким изборима 2000. године, као и терористички напади 11. септембра наредне године фундаментално ће променити амерички приступ спољној политици. Долазак републикасних “соколова” на власт у Вашингтону учинило је америчку спољну политику још агресивнијом, а неки би рекли и отворено империјалистичком. Дотадашња “Клинтонова доктрина” која се углавном заснивала на ограниченим интервенцијама које су правдане “заштитом људских права” замењена је “Бушовом доктрином” коју су карактерисали самостално америчко деловање (углавном без подршке УН-а), као и активно супротстављање свима које је Америка перципирала као непријатеље, па чак и употребом војне силе.
Авганистан је први дошао на ред америчке војне машинерије. На ову централноазијску државу је извршена инвазија неколико недеља након терористичких напада у Њујорку. Савезничке трупе брзо су успеле да сруше талибански режим који је владао том државом, али им је вођа Ал Каиде Осама Бин Ладен измакао у последњем тренутку, те се на његово убиство чекало још пуних десет година. Ова интервенција је на почетку била успешна, а и сами Американци су сматрали да су готово сви циљеви које су зацртали били испуњени. Ипак, покушај изградње новог режима у Авганистану показао се далеко тежим, што смо недавно и могли да видимо. Агванистан ће несумњиво бити једно горко искуство за целокупни амерички политички естаблишмент, а поготово за инервенционисте у обе политичке партије који су га крволочно напали.
Две године касније на ред је дошао и Ирак. Овај рат је вероватно и најконтроверзнији у који су се Американци упустили још од Вијетнама, како због слабог оправдања тако и због огромне цене која га је пратила. У месецима који су претходили самом рату амерички званиници су константно оптуживали Ирак да тајно развија хемијско оружје за масовно уништење, а режим Садама Хусеина је често повезиван и са Ал Каидом, коју су у том тренутку у Америци сматрали својом највећом претњом. Иако многи нису били убеђени, укључујући ту и многе традиционалне НАТО савезнике у Европи, Американци су успели да окупе какву-такву коалицију за инвазију на Ирак. У њој су поред САД-а били и Уједињено Краљевство које је у том тренутку предводио још један истакнути интервенциониста Тони Блер, као и Пољска и Аустралија.
Као и у Авганистану, рат у Ираку је у почетку био поприлично успешан. Ирачка војска је брзо савладана, Садам Хусеин је ухваћен након краткотрајног скривања, а у Ираку је успостављен нови, “демократски” режим. Ипак, убрзо се показало да су приче о хемијском оружју и везама са Ал Каидом у великој мери биле измишљотина појединаца из Бушове администрације, неутемељене у чињеницама. Такође, пацификација Ирака се показала као велики проблем, а сукоби са десетинама различитих паравојних фракција резултирало је у погибији више хиљада америчких војника и неколико стотина хиљада Ирачана.
То је утицало како на пад популарности Џорџа Буша и страних интервенција у самој Америци, тако и на општи пад популарности америчке спољне политике широм света. Америку, која је још од времена Вилсона и Рузвелта у многим деловима света перципирана као “стуб слободе”, за време председника Буша постала је светски силеџија који је спреман да зарати са сваким режимом који им није по вољи.
Пад популарности скупих интервенција у САД
Растућа непопуларност скупих ратова у далеким земљама утицала је на Демократе и њиховог председничког кандидата Барака Обаму да током кампање 2008. године заузму изолациониситчке ставове. Након победе на изборима Обама је покушао да води мање агресивну спољну политику, а до 2011. је успео и да испуни предизборно обећање да ће повући трупе из Ирака. Обама је чак и добио Нобелову награду за мир 2009. године без да је урадио ишта значајно за светки мир. Иако је почетак деловао обећавајуће, остатак Обаниог мандата показао се далеко сличнији његовим претходницима него нечему новом и прогресивнијем.
Америка се поново активирала на Блиском истоку са ескалацијом Арапског пролећа почетком 2011. године. Иако није дошло до интервенција које би се могле поредити са Ираком и Авганистаном по свом обиму, Сједињене Државе су одиграле битну улогу у ескалацији сукоба у Либији и Сирији. Неколико година касније, и у Јемену је дошло до избијања грађанског рата, али је улога САД-а овде била далеко мања, док су главну реч водили Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати. Као шлаг на торту дошао је успон ИСИС-а, бруталне терористичке организације која се развила у Ираку у периоду након америчке инвазије, а која је током 2014. године успела да овлада великим деловима северног Ирака и источне Сирије. Иако је тешко рећи са сигурношћу, мало је вероватно да би до успона ове организације дошло да Американци нису дестабилизовали Ирак десетак година раније, отвараћи простор за даље јачање џихадиста како у Ираку тако и у ширем региону Блиског истока.
Неуспех председника Обаме да испуни своја обећања на простору Блиског истока отворила су простор да се након њега појави кандидат са још чвршћим изолационистичким ставовима. Управо се то и десило када се на политичкој сцени САД-а појавио Доналд Трамп са својим слоганом “Ameica first” и позивима на повлачење из свих ратова. То му је у великој мери помогло да обезбеди номинацију Републиканске партије, у тренутку када су му водећи противкандидати били неокозервативци попут Џеба Буша, рођеног брата председника Џорџа Буша млађег. Зато је неочекивана победа Доналда Трампа на председничким изборима у новембру 2016. за многе значила нову наду да ће се Сједињене Државе коначно окренути саме себи и престати да се мешају у послове других држава.
Шта је урадио Трамп?
Оценити успех Трампове спољне политике није лак задатак, поготово зато што још увек немамо довољну историјску дистанцу. Са једне стране, он ће остати упамћен као први председник након више деценија који није започео ни један нови рат. Ипак, у одређеним тренуцима је изгледало као да је томе био ближе него што би његове присталице желеле да признају, поготово током конфронтација са Ираном и Венецуелом. Повлачење америчких трупа са Блиског истока се наставило, мада доста спорије него што су многи очекивали.
За сада је најтеже оценити Трампову политику према Авганистану. Американци су почетком 2020. године постигли договор са Талибанима у Дохи који је требало да обезбеди мир у Авганистану и доведе до коначног повлачења америчких трупа из ове земље. Трамп није дочекао да се овај споразум спроведе за време свог мандата, али је његов наследник Џо Бајден углавном наставио Трампову политику и обећао да ће америчке трупе напустити Авганистан до краја августа 2021. године. То се и обистинило, али на драстично другачији начин од оног који су амерички руководиоци прижељкивали. Док је у Авганистану успостављен какав-такав мир, до њега је дошло тек након што су Талибани у потпуности поразили авганистанске трупе и преузели контролу над читавом државом.
Управо су недавни догађаји у Авганистану навели многе у Западној Европи и Америци да се запитају: колико заиста има смисла водити ратове у далеким земљама? Одговор на ово питање је комплексан и захтева посматрање из више перспектива.
Једна од честих фраза које људи повезују са америчким интервенцијама је демократија, односно ширење исте широм света. У земљама попут Србије ово “ширење демократије” је од самог почетка имало изразито негативну конотацију (из очигледних разлога), али је на Западу макар у почетку на то гледано углавном у позитивном светлу. Заступници либералних теорија међународних односа, који су добили на значају са окончањем Хладног рата, сматрали су да ће ширење демократије довести до ширења мира. Основна премиса била је да демократије не ратују међусобно, идеја која се у западној политичкој мисли провлачи још од Канта, а коју су крајем двадесетог века поново популаризовали аутори попут Мајкла Дојла и Франсиса Фукујаме.
Док ова премиса углавном јесте тачна, оно што се показало далеко теже јесте успостављање функционалних демократских институција, поготво у земљама у којима није постојала никаква демократска традиција. Сомалија, земља у којој су међунардне снаге покушале да заведу ред још 1993. године до данас је у расулу и готово да се не може ни говорити о постојању функционалне државе на том простору. Ирачке институције које су успостављене након свргавања Садама Хусеина нису успеле да помире сукобљене верске и етничке групе које живе у овој држави, а без помоћи страног фактра вероватно ни да контролишу читаву своју територију и изађу на крај са ИСИС-ом. У Либији ни након десет година од свргавања пуковника Гадафија не постоји влада која контролише читаву територију ове медитеранске државе.
Проблеми у изградњи „демократских“ институција
Пример авганистанских власти можда је и најбоља илустрација овог проблема. Након окупације Авганистана, САД и њихови завезници уложили су стотине милијарди долаза у изгрању нових, “демократских” институција, по угледу на западне државе. Промовисан је плурализам, толеранција и права жена, а водеће позиције у држави преузели су Авганистанци образовани на Западу. Ипак, иза ове фасаде “успешне транзиције” крила се ендемска корупција далеко гора него у талибанско доба, као и снажан отпор конзервативног авганистанског (пре свега паштунског) друштва променама које су они сматрали неспојивим са својим обичајима. Зато није изненађујуће видети колико је мало било потребно да овај режим на стакленим ногама падне и да Талибани поново успоставе власт.
Чак су и “успешни” пројекти изградње институција заправо веома упитни. Пример за то је тзв. “Косово”, које је уз помоћ политичког запада једнострано прогласило независност пре тринаест година. Иако је бомбардовање окончало директне сукобе, а на том простору су успостављене мање-више демократске институције, “Косово” се и даље налази у огромним проблемима. Заглављено на нешто мање од 100 признања (од 193 чланице УН), ова квазидржава која себе декларише као “мултиетничку” све више делује као ексклузивно Албански ентитет где други народи (пре свега Срби) нису добродошли. Када се на то дода изузетно лоша економска ситуација, висока стопа емиграције, корупције и криминала, тешко је направити чврст аргумент у корист “успеха” америчког пројекта у нашој јужној покрајини.
Све до сада изнето никако не може ићи у корист западном интервенционистичком пројекту. Он се показао као скуп, предугачак и генерално неефикасан на дуже стазе. Ипак, треба обратити пажњу на још један битан елемент. Док су се ратови показали као изузетно скупи за просечног америчког држављанина, велике корпорације су ту прошле далеко боље. Свима је познато колико је војна индустрија у Америци моћна, а заокупљеност ратовима значила је да ће потражња за њеним производима опстати и у мирнијем, постхладноратовском периоду. Не треба искључити ни заинтересованост нафтиних компанија из Америке и Европе за отварање нових тржишта у земљама попут Ирака и Либије, која су под Хусеином и Гадафијем била далеко затворенија. То нам указује да иако мало ко у Америци (али и у свим државама које су се нашле на њиховој мети) живи боље након свих ових интервенција, политички и финансијски моћници у Вашингтону и шире итекако су имали користи.
Дакле, шта можемо очекивати у наредном периоду? Дебакл у Авганистану само је потврдио оно што је било очигледно већ неко време: моћ политичког запада је у опадању. То ће значити да ће сваки следећи покушај војне инетвенције бити промишљенији, те да се у исте неће срљати без јасне стратегије, а и то само у слујачевима у којима се успех може постићи брзо и са минималним губицима. Великих ратова попут оних у Ираку или Авганистану неће бити у скоријој будућности, поготово зато што ни другим силама попут Кине и Русије није у интересу да до дође до даљих ескалација и дестабилизације у свету.
Изузетак може бити Кина, али искључиво у оквирима онога што она сматра својим сувереним простором. Ту се пре свега мисли на евентуалну војну интервенцију и покушај успостављања контроле над Тајваном. Управо би ово мало острво могло да буде окидач са наредни велики сукоб, који ће имати потенцијал да дестабилизује читав свет. Ко год се буде нашао у Белој кући у том тренутку мораће да донесе најтежу одлуку још од Кубанске ракетне кризе: да ли препустити Кинезима ово изузетно важно острво или ући у рат са својим највећим такмацем? Каква год да буде одлука, оно што је несумњиво је да свет после ње никада више неће бити исти.
насловна фотографија: Richard D. Vogel
