Оштри, каткад иронични али свима лако разумљиви ставови председника Републике Хрватске Зорана Милановића по питању актуелне ситуације у Босни и Херцеговини непрестано су на мети политичког Сарајева. Да ли се понашање председника Милановића према БиХ заиста може схватити као екстравагантно скретање са главног тока проблема или је у питању можда, државнички приступ забринутог председника који мотивисан заштитом уставне позиције сопственог народа жели да унесе елемент стабилности у већ нарушену и деликатну равнотежу интереса и поноса међу народима у Босни и Херцеговини ?
Зоран Милановић против „федералног“ централизма и босанскохерцеговачког унитаризма
У својим изузетно оштрим иступима, Зоран Милановић – тај ветеран хрватске политичке сцене – први је у јавности Босну и Херцеговину окарактерисао као аберацију, поремећај који траје већ двадесет пет година а показао је и да под баражну ватру својих критика не уме да пропусти ни представнике Међународне заједнице односно Високог представника за БиХ. Поводом преговора који се од почетка године воде између бошњачких и хрватских представника а у вези са изменама Изборног закона, први човек Хрватске истакао је како немачки дипломата Кристијан Шмит својим изјавама „охрабрује Бошњаке да иду ђоном на Хрвате“.
Да је Милановић промотер и чувар дејтонског оквира за БиХ сведочи и његова неуморна борба за поштовање уставног принципа легитимног представљања. У прилог томе говори и његов недавни сусрет са чланом Председништва БиХ Милорадом Додиком на коме је оцењено да остварење легитимног представљања сва три конститутивна народа у складу са Дејтонским споразумом, доприноси стабилности и функционисању Босне и Херцеговине. Па ипак, доста замерки у локалној али и регионалној јавности тицало се чињенице да је управо господин Милановић 2010. године пружио отворену подршку кандидатури Жељка Комшића за хрватског члана Председништва БиХ иако се зна да је његов избор био израз воље бошњачке већине а не аутентичног хрватског бирачког тела. Милановић који данас наступа са позиција оспоравања Комшића истиче да је овакав његов заокрет резултат политике сазревања и сагледавања нечије преварне природе.
Некадашња млада нада хрватске левице, у својим политичким говорима јасно демонстрира одлучну намеру Хрватске да помогне делу свога народа који је остао да живи на територији Босне и Херцеговине. За ово кратко време свог председничког мандата, некадашњи лидер СДП-а активно се супротставио свакој идеји развлашћивања кантона са хрватском већином те нападима сарајевских политичара на надлежности ових административно-политичких јединица у ФБиХ. Упозоравајући на слабљење механизама заштите конститутивних народа остао је веран темељним начелима босанскохерцеговачког Устава. Не презајући од тога ко се налази на другој, супротној страни и колика би била цена такве (макар и вербалне) подршке Хрватске Хрватима у региону, председник упорно истиче да Дејтон остаје једини и основни гарант функционисања Босне и Херцеговине те као главни проблем идентификује његово непримењивање и непоштовање.
„Дејтонски споразум није пропао, него се не поштује, крши се. Када би се поштовао, све би било у реду“
Мада је ово тек један у мору његових осврта и коментара очигледно је да је баш њиме побијен најчешћи приговор сарајевске елите да Хрватска ради противно Дејтону и дејтонској структури БиХ. Своју улогу тврдог конституционалисте Милановић је потврдио и недавно када је улажући сав свој политички капитал запретио и успео да у Завршну декларацију Самита НАТО-а убаци и део у којем се БиХ дефинише као држава три конститутивна народа Бошњака, Срба и Хрвата. Истовремено, ова мала дипломатска победа (коју су Бошњаци опет назвали Пировом) била је праћена новим отвореним упозорењем како БиХ неће ући у НАТО због хрватског питања.
Зоран Милановић и хрватски ентитет у БиХ
Искључива и затворена за сваку отворену и фер расправу, бошњачка медијска сцена Србију и Хрватску углавном перципира као државе које су наводно извршиле агресију на БиХ те се простор за политичке коментаре и осврте углавном даје људима који у јавност пласирају тезе о томе како великохрватски односно великосрпски апетити још увек постоје. У том и таквом контексту годинама се ситуирала, градила и профилисала медијска слика о Зорану Милановићу као председнику Републике Хрватске.
Уз прегршт тешких и можда понекад неумесних коментара првог човека Хрватске на рачун бошњачке политике у БиХ, ипак није пожељно ни одговорно за једно друштво да се председник суседне државе (Хрватске) назива погрдним именима те да му се приписују различити дискредитујући епитети. Нити би председник једне државе требало да користи толико тривијалне термине нити би медији требало да у први план истичу овакве наслове који неминовно стварају поделе у друштву. Последње речено посебно добија на значају ако се зна да се понекад изјаве преносе паушално и без пуног текста и појашњења односно укупног контекста у оквиру којег су речи изговорене. Уз то, приметна је и тенденција да се критика власти често поистовећује са критиком једног народа или државе.
Политичко Сарајево Милановићу поред – према њиховом тумачењу – мешања у унутрашње ствари БиХ, замера и непоштовање хашких пресуда, доделу ордена и одликовања ветеранима и постројбама Хрватског вијећа одбране (ХВО) али се чини да му ипак највише приписују фамозни циљ „поделе Босне“. Тако се хуманој посети хрватским етничким просторима у Херцеговини и Средњој Босни даје карактер „турнеје по Херцег-Босни“, у случајним омашкама о „ БиХ као земљи три ентитета“ проналази се скривена намера док је његов миротворан долазак у Мостар током немира у (бошњачким) деловима Федерације БиХ, 2014. године, био протумачен као распиривање национализма.
Закључак
За разлику од безбојне и очигледно индиферентне политике хрватске Владе, Зоран Милановић се за непуне три године мандата сврстао у ред оних делова хрватске интелектуалне елите која сматра да се укупна равнотежа у односима Хрвата и Бошњака мора градити на темељу реципроцитета, међусобног уважавања и јасних критеријума. Иако полазе са позиција које су релативно удаљене од основних практичних дилема, управо овакав приступ може да представља полазне тачке за трајна и повољна решења по статус хрватског народа у Босни и Херцеговини.
И мада му многи и у Хрватској приписују накнадну транзицију ка оном делу бирачког тела у којем је донедавно имао занемарљиву политичку подршку, евидентно је да Зоран Милановић спада у ону ретку категорију регионалних политичара који ни зарад високе идеолошке лествице миљеа којем несумњиво и сам припада али ни зарад најприземнијих политичких побуда са којима се сваки државник сусреће – није спреман да жртвује виталне интересе свог народа те да на рачун истих прави труле и на дуги рок неодрживе компромисе.
Домаћу политичку теорију засигурно је заинтересовао својим чврстим инсистирањем на државним и националним темама: он дакле, од својих изворних социјалдемократских принципа није одустао али им није нужно ни супротставио националну идеју. Детаљном опсервацијом свих наведених података може се чак рећи и да је поједине програмске концепте и становишта оваквим својим приступом надоградио и унапредио.
Аутор: Иван Митић
Насловна фотографија: EPA-EFE/BORIS PEJOVIC
