Као што таласи Јадрана запљускују обале Бара и Херцег Новог, тако су и одјеци и потреси „украјинске кризе“ запљуснули врелу подгоричку политичку сцену доносећи нове и продубљујући постојеће проблеме, подјеле и зебње.
Истини за вољу, није руски напад ни иницијални повод, нити главни узрок донкихотовске борбе са демократијом у Црној Гори, али је неке процесе интензивирао покренувши буру која некоме дува у леђа, а некоме у лице.
Ови први, које је нови антируски вал у западном свијету погурао и, на неки начин, им додатно легитимизовао идејне позиције очекивано су повећали апетите и уцјењивачки потенцијал око формирања нове владе. Ту, наравно, мислим на „НАТО блок“, гдје се могу сврстати све странке бившег режима укључујући и мањинске. Недавни састанак са Абазовићем потврдио је да СД, СДП и други неће тако лако прихватити предложену владу и евентуално у њој учествовати. Чак су се појавиле гласине да ни ДПС неће прихватити своју изолованост од владе, но, чини се да је Ђукановићева партија ипак спремна на тај корак и да не жели ризиковати са изборима.
Занимљиво је примијетити да се у свјетлу антируске хистерије позиција Дритана Абазовића и УРЕ унеколико погоршала. Разлог томе је што проруска репутација ДФ-а и дијела донедавне скупштинске већине постаје легитиман разлог њихове потпуне политичке изолације. До сада се та изолација спроводила суптилнијим методама, блажим дискурсима, а данас, у јеку хајки на руске елементе, сасвим је легитимно да се они потпуно искључе из сваке комбинације за нову власт. То Абазовићу онемогућава да истим интензитетом уцјењује неупитне „НАТО“ актере. На том плану слаби позиција УРЕ као неприкосновеног арбитра и питање је на шта ће изаћи преговори са потенцијалним партнерима, односно да ли ће се мањински концепт кадровски ширити на људе старог режима и идеолошки додатно помијерати ка НАТО полу.
Све то, рекао бих зависи од Социјалистичке народне партије и одлука које ће она доносити у наредном периоду. Јер, ако Абазовић не буде имао њихову подршку требаће му СДП, СД, ЛП. Из самог врха СНП-а потврдили су да ће учествовати у мањинској влади и да, чак, знају који ће њихови кадрови постати министри. Но, као што рекох, украјинска драма, и у њиховом случају донијела је нову динамику развоја догађаја. Пред њих се поставио захтјев за осуду како се каже „руске агресије“. Чак је портал „Борба.ме“изнио одређена документа у којима се говори да ће сви чланови будуће владе морати недвосмислено осудити Русију и подржати увођење санкција истој. Јасно је да ДПС условљава мањинску подршку тим захтјевом, а од сада и захтјевом за учешће СД-а или СДП-а у влади. Да би ствар била још драматичнија приједлог Резолуције о осуди Русије је ушао у скупштинску процедуру, тако да Јоковић нема ни најмање времена да тактизира. Ако се одлучи на прихватање захтјева УРЕ и посредно ДПС-а, додатно ће урушити ионако пољуљану репутацију међу својим бирачким тијелом, ако не одлучи Абазовићева мандатарска столица ће постати још врелија.
Такође, у поменутом документу објављеном у „Борби“ се каже да ће за питања Темељног уговора, Отвореног Балкана и пописа бити неопходан консензус у влади. Испостави ли се да су ови наводи истинити улазак СНП-а у ту владу би био још већи промашај и практично не би имао никаквог ширег политичког смисла.
Ако се питамо шта ће бити резултат цијелог процеса преговарања, каква ће се влада формирати и да ли ће се формирати уопште, одговор не може бити нимало једноставан. С обзиром да је Европски парламент недавно дао онако оштру оцјену дјеловања СПЦ, није баш најреалнији сценарио да мањинска влада потпише Темељни уговор. То поприлично обесмишљава позицију СНП-а, чак и да подрже санкције Русији и уђу у Владу. Чини ми се да највише од новонастале ситуације могу очекивати СДП, СД и ЛП који би, ако он сам не одустане, могли избацити СНП из игре уз помоћ западног притиска на Дритана, и отворену подршку Ђукановића. Они се сигурно неће задовољити статусом који су до пада Кривокапића имали Демократе и ДФ, напротив тражиће важне ресоре у влади.
Није искључена могућност да други ешалон ДПС-а, или бар неки „експерти“ блиски њему такође постану дио власти, па да влада изгуби мањински карактер. Да то постоји као идеја и могућност потврђује и изјава шефа Делегације Европског парламента за односе са Црном Гором Владимира Билчика. Он је казао како је што прије потребно изгласати владу која ће имати већинску подршку у скупштини. Да ли је ријеч о језичкој грешци или намјерно нијансираном тону? Досадашње понашање страних дипломата у Црној Гори ми говори да је у питању ово друго.
Но, у сваком случају, ако не дође до избора, неке ствари су јасне и недвосмислене. То су, чини ми се и најважније тачке за српске позиције у Црној Гори. Прије свега мислим на питање Темељног уговора, пописа, односа са Србијом и опште политичке климе која ће сасвим сигурно додатно подгријавати антисрпски семнтимент. Каква год влада да се формира од горе наведених комбинација не треба очекивати позитивне исходе за наш народ. Додуше, ни Кривокапићев кабинет није много урадио по том питању, али сада можемо очекивати још тврђи став Подгорице.
Друга опција су свакако избори гдје се поставља питање да ли би УРА остала „тас на ваги“ или би у случају велике излазности нпр. Демократе и ДФ били окосница власти. Други сценарио није нарочито могућ, али не треба га ни потпуно искључити. Све остаје на већинској вољи народа Црне Горе који ће показати шта заправо мисли и коме ће повјерити своју будућност.
Пише: Михаило Братић
