Након губитка подршке једног коалиционог партнера бугарска влада остала је без парламентарне већине и налази се пред падом, у тренутку када читава Европа тоне све дубље у економску и енергетску кризу. Може ли Бугарска да избегне нове парламентарне изборе или је наставак политичке кризе која већ годинама мучи наше источне суседе неминован?
Бугарска – земља сталне политичке кризе
Након изразито турбулентне 2021. године током које је прошла кроз чак четири изборна циклуса (три парламентарна и један председнички), крајем новембра прошле године деловало је као да Бугарска коначно улази у мирније воде. Проевропска и антикорупцијска листа “Настављамо са променама” успела је да однесе неочекивану победу на последњим парламентарним изборима у новембру, а њен лидер Кирил Петков изабран је за премијера, првог који није у техничком мандату након више од пола године. Међутим, од самог почетка било је јасно да ће ова влада, састављена од чак четири коалиције, бити изразито нестабилна. Ови страхови показали су се као оправдани јер се влада Кирила Петкова налази пред падом након свега шест месеци на власти, а ако до тога дође нови парламентарни избори су неминовни.
Узрок нестабилности бугарске владе лежи у њеној политичкој и идеолошкој шареноликости, као и чињеници да партије које је чине немају много шта заједничког осим жеље да се једном за свагда реше дугогодишњег премијера Бојка Борисова, који је Бугарском владао чврстом руком готово дванаест година од 2009. до 2021. Поред већ поменуте коалиције “Настављамо са променама” владу чине и проевропска партија десног центра “Демократска Бугарска”, бугарски Социјалисти и популистичка партија “Има такав народ”. Управо је одлука Славија Трифонова, популарног певача народне музике и лидера ИТН-а да повуче своју подршку влади довела до тога да она изгуби парламентарну већину. Иако се шест посланика ИТН-а побунило против одлуке свог лидера и остало уз владу, то јој неће бити довољно да би дошла до чаробног броја од 121, колико чини већину у бугарском парламенту. Како ствари стоје, нови парламентарни избори су готово неизбежни.
Узроци пада: од корупције до македонског питања
Слави Трифонов је као разлоге за повлачење подршке влади (у којој сам није учествовао) навео неслагања око буџета и, како он сматра, њен исувише мекан став по питању отварања преговора о приступању Европској унији са Северном Македонијом. Друга замерка посебно је занимљива јер иако је Петков непосредно након ступања на премијерску функцију давао одређене сигнале да је спреман да попусти и покуша да нађе компромис са Скопљем, последњих месеци све је јасније да се односи ове две државе ипак нису значајно променили. Петков је остао при раније постављеним бугарском захтевима попут признања бугарске мањине у С. Македонији и „прихватања заједничких корена две нације“, а чак је и заједничка седница влада двеју држава заказана за мај отказана због “недостатка напретка у преговорима две стране”. Како је јасно да ни у ЕУ нема великог апетита за проширењем по свој прилици бугарски вето у ће остати на снази до даљњег.
Самим тим ово образложење Трифонова више изгледа као димна завеса иза које се крију прави разлози сукоба, за које се верује да су превасходно везани за борбу против корупције и организованог криминала. Овај проблем, нажалост карактеристичан за читав Балкан, Бугарску мучи већ деценијама. Многи посматрачи тако рушење владе виде као покушај бугарских тајкуна, који су забринути да би озбиљније реформе утицале на њихов положај, да успоре реформе и сачувају свој утицај, а можда чак и створе слове за повратак Бојка Борисова на власт. Као и са македонским питањем, и у овој области напредак је до сада био спор, што показује и неуспео покушај процесуирања доскорашњег премијера. Он је ухапшен у марту под оптужницом за корупцију, али је врло брзо пуштен након што је суд у Софији донео пресуду да је услед процедуралних пропуста оптужница неважећа. Ипак, очигледно да је проактивност нове владе по питању борбе против корупције наишла на снажан отпор од стране бугарских тајкуна и олигарха.
Бугарска између НАТО савеза и Русије
Још један фактор који је дестабилизовао политичке прилике је и избијање рата у Украјини крајем фебруара. Иако је Бугарска важила за државу са традиционално блиским односима са Кремљом, актуелна влада је од самог почетка сукоба јасно показала на чијој је страни. За разлику од држава попут Мађарске и Турске које су наишле на велике критике због свог “подривања западног јединства”, Бугарска се показала као поуздан члан НАТО-а и Европске уније, подржавајући све заједничке акције и пакете санкција које су усмерене против Русије. Односи између Бугарске и Русије пали су толико ниско да је Москва обуставила доставу гаса крајем априла, након што је Бугарска одбила да га плаћа у рубљама.
Ови потези Москве могу се протумачити и као покушај стављања притиска на проевропску владу премијера Петкова, уз коришћење несумњиве меке моћи коју Русија у Бугарској има како би се политичка ситуација даље дестабилизовала. У Бугарској русофилија је традиционално широко распрострањена у народу, и то из сличних разлога као и у Србији. Русија је одиграла значајну улогу у обнови бугарске државности крајем 19. века (понекад и на штету Србије – попут санстефанског мира 1878. године), а у том периоду Бугари су сматрани најважнијим руским савезником на Балканском полуострву. Иако су се Бугарска и Русија/СССР нашли на супротним странама у оба светска рата, оне се у њима заправо никада нису директно сукобиле. Када је након Другог светског рата у Бугарској успостављен комунизам, она је врло брзо стекла репутацију најлојалнијег совјетског савезника у Варшавском пакту, што је и остала до самог краја Хладног рата.
Растућа поларизација у Бугарској поводом рата у Украјини
Иако се по окончању Хладног рата Бугарска недвосмислено окренула према Западу, утицај Русије никада није потпуно нестао. То се видело и на почетку рата у Украјини када је премијер Петков сменио утицајног министра одбране Стефана Јанева након што је овај одбио да инвазију на Украјину назове “ратом”, користећи уместо тога Путинов израз “специјална војна операција”. Недуго након напуштања владе овај бивши генерал је покренуо сопствену политички партију, која се залаже за балансиранију спољну политику и одржавање ближих односа са Русијом. И бугарски Социјалисти, који важи за проруски оријентисану партију, заузели су опрезан став одбијајући да подрже слање оружја у Украјину под претњом напуштања владајуће коалиције.
Јанев и Социјалисти у томе нису једини, а опозициони политичари и партије често су још отвореније проруски настројени. Тако је десничарска партија „Препород“, која је ушла у парламент по први пут прошлог новембра, организовала „антиратне“ протесте у Софији са који су врло брзо попримили проруски карактер. То није изненађујуће ако узмемо у обзир да је Бугарска једна од држава чланица ЕУ на највећим процентом грађана који верују да су рат у Украјини изазвале Сједињене Америчке Државе и НАТО, а не Русија. Раст популарности партија попу „Препорода“ и новооснованог „Бугарског успона“ Стефана Јанева показују да су проруска осећања, а самим тим и руски утицај, и даље снажни у Бугарској.
Самим тим јасно је да пад бугарске владе, нови избори и неизбежни наставак политичке кризе иду на руку Владимиру Путину. Иако није реално очекивати да би отворено проруске партије могле да дођу на власт након нове рунде избора, неминовно је да ће оне ојачати свој положај и отежати формирање било какве стабилне владајуће коалиције. Путин се несумњиво нада да ће даље продубљење политичке, економске и енергетске кризе у Бугарској бити нека врста “прототипа” за друге европске земље, у нади да ће оне под притиском унутрашњих проблема почети да посустају у својој подршци Украјини и тако омогућити Русији да испуни своје циљеве у актуелном рату.
Аутор: Алекса Пауновић
Насловна фотографија: Nikolay Doychinov/AFP
