Нестајање српске полиције на северу УНМИК протектората Косово, последица је грубог изигравања и кршења одредби и овако неповољних Бриселских споразума који су потписани у периоду између 2011. и 2015. године. Споразумом о интеграцији припадника полиције и цивилне заштите, локална полиција севера сведена је на послушнички и неодвојиви део централне управе у Приштини. Ипак, последња превирања у вези са регистарским таблицама као и опасан потез косовског министра полиције Џ. Свећље да албанска села у Северној Митровици изузме и стави под надлежност Полицијске управе Јужна Митровица, готово су консолидовали суверенитет Косова* на северу протектората.
Државноправни поредак косметских Албанаца који се већ петнаест година гради на негацији међународног права, УНМИК-овог законодавства али и уставног права Републике Србије, прети да се успешно оконча успоставом власти и институција над целом територијом Косова. Немушта политика а неретко и дифузна подршка власти Србије умногоме су учиниле овај процес постојаном и неповратном категоријом. Тако се уочи и непосредно након потписивања првог Бриселског споразума (2013) могло чути како „Србија не признаје независност Косова али признаје да постоје систем и институције које на Косову делују независно од Србије још од 1999.“
МУП РС, ПОЛИЦИЈА КОСОВА И УНМИК
Непосредно по повлачењу војних органа и органа државне управе тадашње Савезне Републике Југославије у јуну 1999. године, Међународна заједница и представници албанске заједнице на Косову покренули су процес формирања правног и институционалног оквира у коме ће функционисати будућа самоуправа. Прво раздобље оличено је кроз својеврсни међународни провизоријум на Косову (1999-2001) и за њега се везује успостава нових локалних органа за обезбеђење јавног реда и мира.
Овакво стање трајало је до 2001. године када је први човек УНМИК-а Ханс Хакеруп прогласио највиши правни акт у Протекторату – Уставни оквир за привремену самоуправу на Косову. Косовска полицијска служба (КПС) у почетку је функционисала под строгим надзором полиције УНМИК и Специјалног представника а временом долази до оснаживања капацитета КПС и од 2004. године приметна је тенденција постепеног преноса овлашћења са мисије УНМИК на домаће полицијске институције на Косову (ОЕБС, 2005). Према Уставном оквиру, постојао је и Косовски заштитни корпус (КЗК) који је дефинисан као цивилна организација која је оспособљена да хитно интервенише у случајевима природних катастрофа али и да врши послове потраге, спасавања и др. Косовски заштитни корпус чинило је 3052 активних чланова, док је резервни састав КЗК процењен на око 2000 чланова. У складу са прокламованим мултиетничким карактером Косовског заштитног корпуса, Оквир прописује да ће најмање десет процената (10%) активних и резервних чланова чинити особе из мањинских група.
У срединама са већинским српским становништвом стање на терену је изгледало сасвим другачије. У одсуству ефикасних полицијских снага УНМИК, тај вакуум су попунили Чувари моста и у мањој мери припадници МУП-а Републике Србије. Према извештајима ОЕБС- а, Чувари моста били су безбедоносна и структурирана организација која је имала функцију заштите цивилног становништва од упада Косовског заштитног корпуса али и самовоље полиције УНМИК-а. Осим очувања јавног реда и мира, широм Косова је било размештено неколико канцеларија МУП Секретаријата (СУП) који су радили на издавању пасоша, возачких дозвола, личних карата и регистарских таблица за возила. Иако формално припадници Косовске полицијске службе коју је установио УНМИК – Срби су били сматрани делом јединственог система РС, остваривали су своја права из Београда и били на услузи интересима Србије.
У пракси, српски хибридни систем на северу се активно противио једнонационалном Косовском заштитном корпусу захтевајући да и у српским срединама постоји (српски) заштитни пук.
После Унилатералне Независности…
Након једностране одлуке протектората да прогласи независност и донесе нови Устав – тек интегрисане у систем УНМИК-а, српске институције па и полиција почеле су да функционишу независно од поретка Приштине. Око 300 српских полицајаца одбило је да прима наређења од Косовске полицијске службе и захтевали су да буду под командом УНМИК-а.
Након реконфигурације међународне управе на Косову и преноса овлашћења на Приштину и мањим делом на ЕУЛЕКС као нову европску структуру на Косову дошло је и до нове реалности. Иако је ЕУЛЕКС имао одређена правосудна и извршна овлашћења (нпр. у погледу тешких кривичних дела, ратних злочина) није желео да преузме пуну одговорност за решавање политичке ситуације на северу трасирајући тако пут албанским институцијама. Србима није дозвољено да у оквиру ове мисије врше редовне полицијске, функције већ се инсистирало (а то ће показати и Бриселски споразум) на томе да се север директно подреди систему Косова*.
Аутономна Полиција ЗСО
Почетна преговарачка платформа Републике Србије садржала је идеју о стварању Аутономне полиције Заједнице српских општина у оквиру јединствених полицијских снага Косова. Формално се дакле, на Косову не би стварао нејединствени поредак у управно-извршном систему: служба би остала у оквирима МУП-а Косова* али би и команда и АП ЗСО биле подређене институцијама Заједнице српских општина која би вршила избор чланова и на чијој територији би деловале ове јединице.
Но, Бриселски споразум је ипак закључен на начин да српској страни нису дате баш никакве концесије по питању поменутих делатности. Попут других региона у Косовској полицији формиран је и Регион Север међутим, није дошло до децентрализације јединственог система управе/ полиције на Косову већ тек до њене својеврсне деконцентрације (полицијски органи и испоставе остају сасвим потчињени централним органима).
Чак и овакво несавршено и неповољно „бриселско“ решење је изиграно будући да је за командиром полиције Север косовско тужилаштво расписало потерницу а затим је честим хапшењима припадника КПС-а српске националности и довођењем Албанаца на њихово место драматично измењена национална структура полицијских служби договорена у Бриселу. Последња одлука министра полиције Косова* Џељаја Свећље да у надлежност полицијске управе Јужна Митровица стави албанска села у Северној Митровици Гушавац, Горње и Доње Винарце, Видомирићи али и мешовито и спорно село Суви До представља до сада најснажнији удар на нормализацију, потписане споразуме али и безбедносно окружење северног Косова. Појачана могућност да би иста одлука могла да се донесе и за албанска села у општинама Лепосавић и Звечан али и последње претње поводом регистарских таблица издатих у Србији, сасвим сигурно нису добар наговештај будућих догађања на Косову.
Извор: REUTERS
Пише: Иван Митић