Британски премијер Борис Џонсон последњих недеља пролази кроз несумњиво најизазовнији период од када је средином јула 2019. године преузео своју тренутну функцију. Неколико афера, штуцајућа постбрегзитовска економија, готово свакодневно препуцавање са званичницима ЕУ и пораст броја заражених од корона вируса утицали су на велики пад популарности британског премијера и његове Конзервативне партије, која све више посустаје за опозиционим Лабурстима у истраживањима јавног мњења. Незадовољство међу самим конзервативним посланицима расте а гласине да се припрема побуна унутар његове партије све су гласније. Може ли Борис Џонсон политички преживети ову зиму и ко би га могао заменити у Даунинг стриту број 10?
Божићна журка изазвала скандал
Узрока за велики пад популарности британске владе има неколико. За почетак, то је скандал око наводне новогодишње журке одржане у канцеларијама британске владе крајем децембра прошле године, који је постао познат као “Партигејт” (Partygate). Наиме, недавно су освануле оптужбе да је група запослених у кабинету премијера организовала божићну журку у тренутку када је читава Британија била у изузетно строгом локдауну а сва већа окупљања била су забрањена. Иако сам Џонсон демантује ове тврдње, доказа који показују супротно има све више, а надлежне институције започеле су и истрагу.
Овај чин лицемерја тешко је погодио Британце који су прошле године били спречени да проведу Божић са својим најмилијима док су Џонсон и његови запослени те исте мере кршили. Иако Џонсон ни раније није био познат по доследности, изгледа да је овако очигледно и бесрамно кршење сопствених правила која су десетине милиона других Британаца морали да поштују за многе представљало кап која је прелила чашу.
И економија и ковид задају муке
Ни економска ситуација у Британији није много боља. Инфлација која је ове зиме погодила готово све државе света није заобишла ни Велику Британију, где је средином децембра достигла 5,1%, што је десетогодишњи максимум. Иако за пораст инфлације има више узрока, а неки од њих и нису директно везани за рад владе (попут пораста цена енергената), грађани ће разумљиво бити незадовољни када осете да им куповна моћ опада из дана у дан. У овом контексту треба посматрати и многе проблеме везане за последице брегизта, на које се британска економија и даље навикава.
Пораст броја заражених од корона вируса и појава новог Омикрон соја такође су негативно утицали на популарност владе. Британија последњих дана обара негативне рекорде са готово 120,000 заражених на дан, док се са готово 150,000 смртних случајева од почетка пандемије налази на неславном другом месту у Европи, иза Русије. Покушај Џонсонове владе да прошири употребу ковид пропусница наишао је на неочекивану препреку када је преко 100 конзервативних посланика у Доњем дому гласало против овог предлога сопствене владе и тако га оборило. Ако број случајева ковида настави да расте влада ће бити приморана да уведе нове непопуларне мере и даље успори економски опоравак.
Може ли Џонсон избећи побуну?
Сви ови фактори утицали су на значајан пад популарности Конзервативне партије, која сада каска за опозиционим Лабуристима у готово свим истраживањима јавног мњења. Можда и понајбољи пример очигледне кризе у којој се Конзервативци налазе представља недавни пораз на ванредним изборима у једној изборној јединици. Наиме, Конзервативци су изгубили на ванредним изборима за посланика из Северног Шропшира, изборне јединице у централној Енглеској која је свог настанка пре готово четрдесет година константно бирала кандидате из ове партије. Иако овај пораз нема превише политичког значаја (конзервативна већина у парламенту и даље је позамашна), он је симболично велики ударац на репутацију како премијера Џонсона тако и његове партије.
Незадовољство у редовима Конзервативаца несумњиво је у порасту. Борис Џонсон никада није уживао велико поверење парламентараца из своје партије, али су га они толерисали и подржавали пре свега због његове личне популарности и талента у вођењу кампање (која је Конзервативцима донела убедљиву победу на изборима у децембру 2019. године). Самим тим, његова позиција лидера партије постала је изузетно угрожена са падом личног рејтинга, а све су чешћи наводи да се међу конзервативним посланицима припрема побуна.
Како Џонсон може бити смењен
Како би покренули процес смене лидера, најмање 15% конзервативних посланика (у овом тренутку тај број је 55) мора да пошаље анонимно писмо шефу посланичке групе у ком изјављује своје неповерење у лидера партије. Уколико се тај услов испуни, сви конзервативни посланици у Доњем дому изјасниће се о поверењу Борису Џонсону, а ако му га ускрате заказују се нови унутарстраначки избори за лидера партије на којима Џонсон неће моћи да се кандидује. Чак и да Џонсон преживи ово гласање, сама чињеница да је поступак његове смене покренут биће велики ударац на његов легитимитет и репутацију (на пример, Тереза Меј је преживела сличан покушај “побуне” крајем 2018. године али је свега неколико месеци касније била приморана да поднесе оставку).
Овакав начин промене премијера између редовних изборних циклуса путем унутарпартијских избора релативно се ретко среће у континенталној Европи, али у Британији то је честа појава. Чак четири премијера (Џон Мејџор, Гордон Браун, Тереза Меј и сам Борис Џонсон) су на тај начин дошли на чело владе у претходних тридесетак година, тако да је сасвим реално да се посланици већинске Конзервативне партије одлуче за тај корак уколико процене да је Џонсоново време прошло.
Ко су кандидати да наследе Џонсона?
Двоје главних кандидата који би могли да замене Џонсона на челу Конзервативне партије и британске владе су министар финансија Риши Сунак и министарка спољних послова Лиз Трас. Сунак се већ неко време помиње као главни фаворит да наследи Џонсона, а према истраживањима јавног мњења он је тренутно најпопуларнији политичар у Великој Британији. Овај бивши инвестициони банкар индијског порекла који је образовање стекао на елитним универзитетима представља још једно лице са самог врха енглеске друштвене лествице, а током свог кратког мандата на челу министра финансија показао је изузетну способност да преузме заслуге за све позитивне фискалне мере које влада спроводи, док се вешто дистанцира од оних мање популарних пребацујући их на Џонсона. Кладионице му тренутно дају највеће шансе да наследи Џонсона, а уколико би у томе успео постао би први Хиндус (и прва особа неевропског порекла) на челу владе Уједињеног Краљевства.
Други озбиљан кандидат је министарка спољних послова Лиз Трас. До скоро релативно непозната широј јавности, Трас је последњих месеци привукла пажњу потписавши неколико трговинских споразума широм света, што јој је донело додатне поене међу брегзиташком фракцијом у партији (иако је током референдумске кампање залагала за останак у ЕУ). Ипак, Џонсон ју је пре неколико дана поставио на чело преговарачког тима са Европском унијом, изузетно незахвалну позицију која би могла да је кошта популарности уколико се не постави довољно чврсто у преговорима са доскорашњим европским савезницима.
Светло на крају тунела за Конзервативце
Ко год да се нађе на челу владе, били то Сунак, Трас или Џонсон, Конзервативци готово сигурно неће потезати за ванредним изборима, већ ће покушати да обнове своју позицију до наредних редовних избора заказаних за 2024. годину. Иако су опозициони Лабуристи у узлету, њихов лидер Кир Стармер никако не успева да се наметне као озбиљна алтернатива на месту премијера и његова лична популарност остаје ниска и поред Џонсонових афера и гафова, тако да наставак конзервативне власти у Великој Британији који траје већ више од деценије делује сасвим реално, бар у ближој будућности.
Аутор: Алекса Пауновић
Насловна фотографија: Christopher Furlong/Getty Images
