Откако знам на себе, два су основна начина ућуткивања сваке слободне мисли.
Кад кажем „слободне мисли“, мислим на људе који се не могу ућуткати пријетњом отказом или метрима асфалта око куће.
Те ријетке људе који често усамљени или у мањим групама дигну глас против нечега што је проблем цијеле заједнице, они на власти већ деценијама дискредитују на потпуно исте начине.
Први начин је одавно излизана, али и даље ефикасна етикета страног плаћеника, или тзв. сорошевца. Сорошевац је у тој представи за народ наслиједио „народног непријатеља“ или „сарадника са окупатором“ из доба комунизма, када су се власти са неистомишљеницима обрачунавале стављајући им те, готово исте етикете. Увјерен сам да у нашем народу барем 80% људи не зна ни ко је Сорош ни чиме се бави. Али опет им се некако сервира да су сви они који против власти дигну глас, по аутоматизму сорошевци. А сорошевац је, дакако, противник државе и жели да је уништи и разори. Па се тако у већ уништеној и већ разореној држави деценијама више плашимо фиктивних страних плаћеника неголи оних који се према својој земљи, природи, ресурсима и људима понашају као највећи душмани.
Сваком нормалном човјеку ово већ одавно вријеђа интелигенцију. Ако вјерујете да је сваки противник људи на власти аутоматски и противник државе, сами сте им дали за право да се понашају као да су господари свега у држави: од буџета до ваших живота.
Други начин дискредитовања је оно што је у енглеском названо „whataboutism“. На примјер, човјек се побуни против Рио Тинта, а онда се масовно јављају људи који кажу: „А што се не буниш против урушеног образовног система?“, „А што ћутиш о намјештеним тендерима?“ итд. Иза те логике „Немаш право да се буниш ако се нећеш бунити против свега што мени смета“ крије се огромно лицемјерство и кукавичлук. Јер, ако сте већ свјесни неког другог проблема на који неколицина нас није указала, зашто га сами не изнесете?
Дакле, рјешење за први проблем је да научимо да разликујемо државу и оне који су на власти.
Рјешење другог проблема је да оне који то већ разликују не дискредитујемо само зато што не стижу да проговоре о свему што ми сматрамо битним. А ако једном проговоримо углас, постоји шанса да пробудимо све остале.
извор: Фејсбук профил Бојана Милићевића
насловна фотографија: Фејсбук
