Након двогодишњег ишчитавања литературе у вези са српским XIX веком и врло ажурног бављења српском историјом, ипак сам остао некако незадовољан. Често сам себи постављао питања типа: ,, Како смо могли ово да дозволимо?“ ,,Зашто је морало овако да буде?“ ,,Откуд ови људи на власти баш у оваквом тренутку?“ и томе слично. Чињеница да су у нашој новијој историји постајала многа одступања и тешки идеолошки ломови често ме је остављала без текста и нисам могао да похватам све нити логике којом се историја креће, као ни да се помирим са појединим начинима размишљања креатора српске историје тога времена. Разумевање, а, на неки начин и смирење, стигло је након што сам завршио читање књиге ,,Вратити се Русији“ руског аутора Леонида Решетњикова. Увиђајући начин на који аутор сагледава генезу догађаја из хиљадугодишње руске историје, успео сам да пронађем одговоре на добар део питања која су ми у том тренутку заокупљала пажњу. Иако не могу да кажем да сам истог тренутка могао да стопостотно прихватим све што је речено, ипак је логика коју је аутор изнео на страницама ове изузетно занимљиве књиге постала неизоставан део мог начина размишљања. Како научна спознаја чињеничне стварности представља дуг процес, праћен честим преиспитивањима сопствених ставова, па и погледа на свет, са жељом да добијем одговоре који су ми недостајали, одлучио сам да своје видно поље усмерим на прошлост- српску средњевековну прошлост.
Читајући о распаду Српског царства, неизоставно ме је занимало и који су то разлози довели до, пре свега, његовог настанка. ,,Како је српска краљевина могла да од вазалне жупаније Источног Римског царства постане најмоћнија држава на Балкану?“ питање је које заокупљало моју пажњу. Занимало ме је све- од институционалног уређења наше земље у том периоду, па све до међународних околности у којима се налазила. Као неизоставан део мог сагледавања прошлости, нашао се и Св. краљ Стефан Урош II Милутин или, народски речено, само краљ Милутин.
Личност краља Милутина одувек је заокупљала пажњу многобројних истраживача српске историје. Са једне стране видимо изузетно благородног човека, ревносног хришћанина и неуморног помагача јачања Српске православне цркве, док, са друге стране, видимо државника који, када су у питању интереси државе коју води, често и до крајности бескрупулозан, како у односу према другим државама, тако и у односу према сопственој породици. Ова двојност карактера представља неизоставни део личности краља Милутина и све до данас, често наводи на озбиљно размишљање свакоме ко се сусретне са њом. Грчки филозоф Хераклит је говорио да је ,,карактер човеку судбина“. Без претензије на апсолутну истину, а у светлу данашњега дана, не би било лоше бацити поглед на тај карактер и на ту судбину.
Краљ Милутин – један од најзначајнијих владара у српској историји
Мало је рећи да је Милутинов значај за српску историју велики. Након братовљеве абдикације 1282. године, Милутин, који је, по речима историчара Владимира Ћоровића, увек знао шта хоће, остајући веран савезу са Анжујцима, а у оквиру њихове „балканске акције“ продужио рат са Византијом, освојивши Скопље, оба Полога, Овче Поље, Злетово и Пијанец (Ћоровић, 1989: 165). Ово освајање постало је стална српска територијална тековина, а Скопље један од најважнијих српских градова (остало у саставу српских земаља све до 1392. године, када су га Турци отели од Вука Бранковића). Поред овог територијалног проширења (потврђеног 1299. године од стране византијског цара Андроника II и запечаћеног браком краља Милутина са царевом петогодишњом ћерком Симонидом), за време Милутинове владавине Браничево је први пут у историји постало део Србије. То се догодило 1285. године када је краљ Драгутин, немоћан да задржи нападе браничевских великаша Дрмана и Куделина, позвао свог брата Милутина у помоћ. Уједињена војска два српска краља потукла је пљачкашке одреде двојице поменутих великаша, њихово руководство је прогнано, а Браничево је предато Драгутину, поставши тада неодвојиви део српске државе.
Међутим, ово није био крај Милутинових подвига те године. Незадовољан српским припајањем Браничева, видински кнез Шишман, вероватно полажући право на овај део Балканског полуострва, извршио је упад у Србију, са жељом да се обрачуна са њом, као и да опљачка Пећку архиепископију. Убрзо након његовог упада, српска војска се појавила однекуд са југа, гонећи Шишмана преко Дунава. Након што су Срби заузели Видин, Шишман је послао изасланике српском краљу и молио га за мир. Краљ Милутин се са тиме сагласио и мир је склопљен тако што је видински кнез признао врховну власт српског краља, а гаранција оваквог односа била је Шишманова женидба ћерком једног од српских велможа (касније се његов син Михаило оженио Милутиновом ћерком Аном).
Србија ратовала и са Татарима
Ратовање Срба по Браничеву довело је Србију у сукоб са татарским ханом Ногајем, који је имао посебну област од простора данашње Румуније до иза Крима, која је била у одређеној вези са Златном Хордом у Русији. Разјарени Ногај, изузетно утицајан на Балкану, спремао се да нападне Србију са циљем да поврати Браничево. Сазнавши за покрет Ногајеве војске, краљ Милутин, заплашен перспективом са неупоредиво снажнијим владаром, понудио је татарском хану преговоре. Обећавши како неће предузимати даље акције на том подручју (заиста није) и пославши као таоца (а уједно као и гаранцију) свог најстаријег сина Стефана (будући Стефан Дечански) са још неколико властелинске деце, краљ Милутин је Србији, са те стране, осигурао мир.
Поред поменутих територија, Милутин је од 1284. године чврсто држао и Хум. Наиме, те године је његов брат, краљ Драгутин, добио од мађарског краља северне области, те је уступио требињски крај својој мајки, краљици Јелени, а Милутин је запосео остале крајеве хумске земље. Око 1296. године краљ Милутин је, чак, успео да преотме и Драч од Ромеја, али се не зна када и како је га је изгубио.
Након краха византијске офанзиве према Србији, двору у Цариграду је било јасно да мора да одвоји Милутина од Латина. У децембру 1298. године, у Србију је упућен Теодор Метохит (касније велики логотет), који је писао Андронику II како у Србији постоји јака опозиција миру са Византијом. Наиме, Срби су сматрали да је мир потребан Ромејима, а не Србима који су побеђивали у рату. Појединим Србима који су пружали отпор склапању мира и којима су се знатно обогатили услед ратног плена и пљачке, није одговарало да до њега дође из чисто материјалних разлога. Против споразума били су и епирски Грци, стари Милутинови савезници. Краљ Милутин је, ипак, желео да се склопи мир, који ће бити гарантован његовом женидбом неком од византијских принцеза. Против мира била је и удовица бугарског цара Смилца, ташта његовог сина Стефана, а Гркиња пореклом, која је у својим намерама ишла толико далеко да је чак понудила Милутину да је узме за жену и да са њом, на тај начин, добије и Бугарску.
Међутим, Милутин је остао непоколебљив. Брак са византијском принцезом био му је преко потребан јер га је то стављало у јачи положај у односу на брата Драгутина (византијска династија уживала је велики углед у тадашњој Европи, те је брак српског краља са једном од њених принцеза битно уздизао, како углед његове земље, тако и њега лично), што је усложњавало већ ионако осетљиве односе у српској краљевској породици. Наиме, приликом свог одрицања од престола на сабору у Дежеву, краљ Драгутин је пристао да то учини под условом да његов најстарији син наследи свог стрица Милутина након његове смрти. Како је време пролазило, Милутин је показивао све мање жеље да поштракује споразум који је закључио с братом. Драгутину се Милутинова намера да се ожени византијском принцезом никако није допадала, против чега је изразио и оштар протест. Изазван братовљевим понашањем, Драгутин је, чак, планирао и војну интервенцију против њега, али се бојао да ће поред Милутина, а без пуне подршке Мађарске, која је била заузета борбом са Напуљцима, морати да уђе у сукоб и са Византијом, чији је цар Андроник II управо из страха од могућег сукоба са Драгутином, ставио Милутину на располагање византијску војску. Протест против новог Милутиновог брака изразила је и његова мајка, краљица Јелена, чију су гаранцију будућег мира тражили и сами Ромеји.
О каквом браку је реч и зашто се он није допадао како краљици Јелени, таку ни цариградском патријарху? Наиме, 1299. године дошло је до коначног споразума између Србије и Византије. Споразум је, као што је већ речено, требало да буде запечаћен браком краља Милутина и једне од византијских принцеза. Како царева сестра, удовица трапезунтског цара Јована II није желела да се уда за Милутина (што због њеног противљења одласку у Србију, што због жеље да подржи сина који је у Трапезунту ушао у сукоб са својим ујаком). Како не би наљутио Милутина и како не би дошло до прекида преговора, цар Андроник је Милутину за жену понудио своју кћер Симониду, која је у то време имала свега пет година. Овај Милутинов поступак појачао је опозицију, како српских великаша, тако и дела Српске православне цркве. Цариградски патријарх био је незадовољан чињеницом што је ово Милутинов четврти брак, као и због Симонидиних година. Цар Андроник се правдао како је принуђен да жртвује кћер интересима отаџбине јер је Византији у том тренутку био преко потребан мир.
Склопљен мир са Византијом
Упркос незадовољству обеју страна, мир је, ипак, склопљен, а Милутинова освајања потврђена су од стране византијског цара, који је, ради очувања сопственог достојанства, изјавио како дате територије предаје Милутину као мираз за своју кћер.
Међутим, овај догађај створио је један озбиљан проблем који ће додатно затровати односе унутар династије Немањића. Како би могао да склопи брак са Симонидом, краљев брак са његовом трећом женом, Аном, ћерком бугарског цара Ђорђа Тертерија, проглашен је неважећим. Тиме је његов најстарији син, Стефан (касније краљ Стефан Дечански) постао дете из незаконитог брака, чиме је изгубио право на српски престо.
Није прошло дуго времена од потписивања споразума, а краљ Милутин је почео да сумња у одржање Византије као државе са већом политичком тежином. Њени сукоби са Бугарском, као и немоћ да се супротстави све агресивнијим Турцима Османлијама, навели су Милутина да се окрене Западу. Женидбом брата француског краља Филипа IV, Карла Валоа, унуком латинског цара Балдуина II, Карло је добио у мираз титулу њеног деде, те је питање обнове Латинског царства поново је дошло на дневни ред. Помаган од брата, Карло је почео да тражи савезнике ради борбе са Византијом. Новонасталу ситуацију међу првима су поздравили Напуљци, а Драч је, поново, од 1305. године пао у руке Филипу Тарентском, који је почео да се припрема за даља освајања. Краљ Милутин је, не часећи ни часа, у лето 1306. године преко барског епископа покушао да ступи у везу са француским краљем, понудивши му савез. С обзиром на моћ и значај Србије на Балканском полуострву, Филип IV је радо прихватио Милутинов предлог. Напуљски краљ Карло је, такође, одобравао овај савез и потврдио уговор.
Савез Милутина и француског краља
У марту 1308. године дошло је до формалног закључења савеза између краља Милутина и француског краља, чија је окосница била заједничко освајање Византије. Ови уговором Карло је признао Милутину сва дотадашња освајања ромејских територија, а Милутин је добио и потврду своје власти над облашћу од Прилепа до Просека, од Овчег поља до Штипа, дебарску област до реке Маће и кичевски крај Хокерије. Поред тога, Милутин је обећао да ће прећи у католичку веру и да ће своју кћер необичног имена, Царицу, удати за Карловог млађег сина, такође Карла. На Милутина је на деловање у том правцу подстакао и успех анжујског принца, Карла Роберта, који је, иако без формалног крунисања, постао стварни владалац Мађарске. Папа Климент, чврсто верујући у озбиљност Милутинових обећања, поклонио је српском краљу своју заставу. Милутин је овај уговор потписао 25. јула 1308. године, а Филип IV га је потврдио тек у децембру 1313. године.
Верујућу у озбиљност планова латинских земаља, Милутин је, без обзира на обавезе према цариградском двору, већ исте године кренуо у напад на Византију, кренувши у правцу Егејског мора. Међитим, пред Солуном војска српског краља је одбијена. Уз то, српској војсци су окренуле леђа плаћеничке јединице, окренувши се против ње, те их је Милутин жестоко казнио- њихов вођа Мелик је убијен, а његово друштво је разјурено и премлаћено. После одређеног времена, краљ Милутин је увидео да је нови крсташки рат против Византије више плод маште појединих западних владара, него што има утемељења у стварности. Његов страх од нове најезде Латина на Балканско полуострво показао се потпуно неоснованим, те, увидевши то, Милутину није требало дуго времена да промени своју политику. Битан утицај на краља могао је имати и раскол Католичке цркве 1309. године, када је папа прешао у Авињон, проклевши Млетачку републику, након чега је потоња, огорчена на папу и Французе, променила своју политику. Као да су Млечани упућивали Милутина на освајање Албаније, односно против анжујске власти унутар ње.
Први сукоб са Турцима
Међутим, Милутин није могао да предузима веће акције у Албанији јер је, пре свега морао да помогне Византији, која је све више посртала под нападима Турака. Наиме, једно турско одељење, чији се вођа звао Халил, засело је на Галипољу и није желело да се склони одатле. Немоћан, византијски цар је позвао Милутина у помоћ. Српски краљ се одазвао своме тасту и 1312. године српска војска је потпуно уништила Турке, што је представљало први српско-турски сукоб на европском тлу. У знак захвалности за помоћ, Андроник II је поклонио село Куцово манастиру Хиландар. Но, српска помоћ се није завршила на овоме. Доживљавајући све више војних пораза, немоћна пред нарастајућом снагом Османлија у Малој Азији, који су све мање личили на племе пљачкаша, а све више на вође добро организоване и јаке државе, Византија је на све стране тражила савезнике, посебно рачунајући на Србе. Краљ Милутин се, и овога пута, одазвао своме тасту, пославши 1313. године у Малу Азију српску војску са доста властеле, предвођену великим војводом Новаком Гребостреком. Српски војници су одбили византијску команду, задржавши посебан статус. Српска војна интервенција у Малој Азији завршила се успешно.
Но, поред сјаја српских војних и политичких успеха, српску државу су изнутра потресале велике кризе. 1308. године између Драгутина и Милутина дошло је до сукоба око престола, који се пренео и на Босну. Овај рат између браће трајао је са прекидима. Када је Милутин послао војску у помоћ Ромејима, краљ Драгутин је напао његову територију. Српска властела, којој је дојадила Милутинова ћудљивост, а којој је он, ипак, успевао да наметне сопствену вољу, већински је прешла на Драгутинову страну. Из ове изузетно тешке ситуације, краља Милутина је спасило свештенство. Иако је Милутин умео да буде суров, а некада и безобзиран, ипак је, поред врло интензивне ктиторске делатности, у исто време много ојачао свештенички сталеж, као и материјални положај српске цркве својим обилним прилозима. Вођа Милутину оданог свештенства био је његов биограф Данило, који је у то време постао епископ бањски. Поверења краља Милутина у њега је било толико велико да му је на чување поверио сво своје огромно благо. Управо овим новцем он је сакупио војску састављену од Турака, Татара и Осета, припремајући се за рат против брата, тј. управо за оно од чега је страховала читава земља. Међутим, до рата није дошло услед живог заузимања свештенства. Краљ Драгутин је, на основу новог споразума, добио изузетно важан Рудник, а да ли је било других промена, историографији није познато. По свему судећи, чини се да је у овом сукобу Милутин био побеђен. Према новом споразуму, након Драгутинове смрти, његову област је требало да наследи његов син Владислав, а да Милутин остане краљ Рашке, уз обавезу да прихвати врховну власт свог синовца. Иако је, можда, Милутин под притиском био приморан да пристане на то, готово је извесно да ни једног тренутка није помишљао да испуни дату обавезу.
КРАЈ ПРВОГ ДЕЛА (НАСТАВАК СУТРА НА компаспортал.рс)
пише: Михаило Марковић
насловна фотографија: Википедија
