…Други унутрашњи сукоб који је потресао Србију био је сукоб Милутина са својим сином Стефаном. Након што је постало јасно да ће Милутинов брак са Симонидом остати неплодан, Милутинова изузетно амбициозна ташта Ирина, обасипала је зета поклонима и пажњом, са жељом да му наметне неког од својих синова за наследника српског престола. Међутим, како се српска држава византијским принчевима учинила исувише суровом, на том плану није урађено много. Но, чињеница је да је млада и лепа Симонида имала утицај на Милутина и да је са њом дошло до успостављања византијских обичаја на српском двору, што је наишло на противљење српског племства, а нарочито краљевића Стефана, који је очевом женидбом изгубио највише. Подстакнут од стране зетске властеле (будући да је био очев намесник у тој српској земљи), Стефан је подигао устанак против оца (можда је до овога дошло и због противљења увек прозападно оријентисаног приморског елемента Милутиновој византофилској политици).
Не зна се када је тачно дошло до сукоба оца и сина, нити шта му је био повод. Милутин је стао на чело војске и пожурио да угуши побуну. Стефан се пред знатно моћнијим оцем повукао иза Бојане, након чега му је отац понудио преговоре. Краљевић је прихватио очеву понуду, отишавши оцу на поклон и тражећи опроштај. Међутим, краљ Милутин није имао милости. Након што му је пао шака, Милутин је наредио да се његов син окује, одведе у Скопље и ослепи, након чега га је, као таоца, послао своме тасту Андронику у Цариград, који је према своме заточенику поступао врло човечну и, услед смрти Стефановог млађег сина Душица, није желео да му додатно отежава изгнанички живот.
Убрзо након смрти краљице Јелене 1314. године, преминуо је и краљ Драгутин. Осећајући да му се ближи крај, Драгутин се замонашио, добивши име Теоктист. Преминуо је 12. марта 1316. године и сахрањен је у Ђурђевим ступовима, у Милутиновој области. Одмах након Драгутинове смрти, краљ Милутин је своме синовцу Владиславу оспорио не само право на врховну власт у Рашкој, него и право на очев део државе. Он је моментално извршио војни упад у Драгутинову област, заробио Владислава и бацио га у тамницу. Његову област, осим територија у Босни, припојио је својој држави.
Питање наследства Драгутинових земаља довело је до сукоба Србије и Мађарске. Мађарски краљ Карло је био жестоко против Милутиновог припајања Драгутинових области, те је, на препоруку папе, створио против Србије врло јак савез, организујући напад на Србију са више страна (осим из правца Мађарске, на Србију је извршен напад и из Далмације предвођен Младеном Шубићем, као и из Албаније у којој су анжујци имали врло јаку странку). Иако је Милутинов положај био тежак, Србија је већ била толико ојачала да је могла да амортизује овај напад, па чак и да из сукоба изађе као победница. Стонска властела, браћа Бранивојевићи, одмах су јурнула на Младена Шубића, који се у априлу 1318. године прогласио за „господара хумске земље“. Као одговор на то, краљ Милутин се прогласио за „краља Хрватске“. У рату против Милутина 1318-1319. године Младен је рђаво прошао, те је могао да добије мир посредством Дубровчана тек након што је био принуђен да пошаље таоце (међу њима и свог рођеног брата, омишког кнеза Гргура). Папа Јован XXII храбрио је 1319. године арбанашке одметнике против Срба, обећавајући им помоћ. Иако је покрет против Милутина био доста широк, он је ипак успео да се одржи и са те стране.
У међувремену, Мађари су са севера ударили на Мачву и Београд. Једна мађарска војска продрла је до Колубаре, док је друга на јуриш заузела Београд и спалила га. Но, нити је прва могла да продре даље од Рудника, нити друга даље од Космаја. Краљ Карло је позивао папу да подстакне на акцију против Србије остале католичке владаре, што показује да, очигледно, није могао сам да изађе на крај са Србијом. Папа, огорчени противник краља Милутина, за кога је говорио да је „у свему непријатељ хришћанске вере“, позивао је у помоћ и чешког и пољског краља, који се његовом позиву нису одазвали јер од експедиције против њима далеке Србије нису имали апсолутно никакву корист. Из тих разлога, папско-мађарска акција је остала без последица.
У данашње време, често Милутинови државнички успеси падају у воду у очима дела српске јавности, услед његовог брака са Симонидом. Неки у свом негодовању иду чак толико далеко да краљев брак називају педофилијом. Заговорници ове тезе били би апсолутно у праву, под условом да краљ Милутин живи сада, у ХХI веку, у коме овакве појаве, сасвим оправдано, наилазе на осуду сваког здравомислећег човека. Међутим, историја је наука која не дозвољава посматрање догађаја из прошлости очима садашњице. Иако је Милутинов брак и у оно време изазивао негодовање, управо због Симонидиних година, важно је истаћи да га, по мерилима средњег века, краљ Милутин није злоупотребио. Своје брачне обавезе, краљица Симонида је почела да испуњава у својој дванаестој години, што је у то време сматрано доњом границом за улазак у брачни однос (дуго времена се мислило да је Милутин у полне односе са Симонидом ступио када је она имала осам година, што не одговара истини, с обзиром да би тако нешто довело у озбиљну опасност живот детета у том узрасту). Услед, физиолошки гледано, преурањеног започињања полних односа (наравно, не њеном кривицом), млада српска краљица је изгубила могућност рађања деце, те је њен брак са Милутином остао неплодан.
Како је тема Милутиновог брака са Симонидом врло деликатна, осећам потребу да подробније изнесем своје мишљење на ту тему, како читалац ових редова не би помислио да је циљ претходно написаних реченица налажење оправдања за Симонидину трагичну судбину. Симонидина судбина била је не само, трагична, већ, по нашем мишљењу и ужасна. Но, као што је малочас речено, врло је важно истаћи да се брак између ово двоје људи мора посматрати искључиво кроз призму краја XIII, а не треће деценије XXI века. Брак краља Милутина и Симониде био је, пре свега, политички брак. На тај начин, иза Милутинове одлуке да се ожени Симонидом стајала је, не, Боже сачувај, његова жеља за полним односом с малолетним дететом, већ, пре свега, жеља за учвршићањем свог династичког положаја, као и учвршћивања положаја Србије у односу на Балкан и остатак Европе. У суровом свету геополитичких законитости, нажалост, често или готово никад нема места за сентименталност било какве врсте јер она, уколико би превладала над размишљањем хладне главе, могла да доведе до катастрофалних последица за државу. Ово, наравно, не значи да циљ оправдава средства, нити да је такво понашање увек пожељно, већ да се оно показало далеко политички исплативијим него понашање супротно томе. Средњевековни, па и нововековни владари, често су били принуђени да како своју, тако и судбину својих породица, подређују интересима државе на чијем су се челу налазили. Интерес државе наслеђене од предака и народа над којим се владало били су далеко изнад свих личних жеља, хтења и прохтева, те је, због њих, некад и сопствена глава полагана на њихов олтар. Нажалост, последица оваквог понашања често умеју бити уништени животи и личне трагедије од којих нису изузети ни чланови владарских породица. Тако краљица Симонида представља оличење једне такве несреће, једну невину жртву која се, без икакве кривице, нашла између Сциле и Харибде политичких судара на Балканском полуострву, купујући својим страдањем мир одавно изнутра изнуреној Византији, чије се историјско постојање већ добрано приближило крају.
Колико је трагичан живот ове младе жене био, говори чињеница да је, бивајући с годинама све лепша и лепша, и не могавши да издржи све већу љубомору тада већ старог српског краља, Симонида је искористила мајчину смрт 1317. године како би се вратила у Цариград, одакле није ни по коју цену желела да се врати у Србију. Услед Милутинових претњи, њезин отац ју је силом натерао да се врати мужу. На путу за Србију, у Серезу, Симонида је примила монашки чин, чинећи све само да избегне повратак у земљу. Међутим, њен брат Константин, свестан могућих последица Милутиновог беса, поцепао је сестрину монашку ризу и, упркос њеном плачу и јауцима, предао је српским властима. Трагична судбина једне трагичне личности у трагично доба за њену пређашћу отаџбину.
Крај живота Милутин је дочекао ушавши у унеколико мирније воде. По наговору црквених великодостојника (посебно архиепископа Никодима), он је око 1320. године опростио свом сину Стефану, дозволивши му да се врати у Србију, давши му на управу жупу Будимље, где је потоњи живео повучено, чекајући своје време.
У исто време, у Византији је дошло до борбе око престола унутар византијске царске породице. 1320. године умро је царевић Михаило, син Андроника II, те је место византијског престолонаследника заузео Михаилов син, Андроник. Млади Андроник није имао обзира према деди, те је, по природи нестрпљив, желео да га потисне са власти. У сплеткама разореном ромејском друштву није било тешко наћи подршку за такву врсту подухвата, те је амбициозни унук успео да за кратко време створи јаку странку на челу са Јованом Кантакузином. У пролеће 1321. године, у Византији је дошло до отвореног сукоба деде и унука. Краљ Милутин је, иако је вратио 2000 куманских најамника које му је таст позајмио, чини се да није озбиљно рачунао на његово одржање на власти, те је само чекао прилику да се сретне са младим царевићем да би се договорио са њим око цене помоћи. У Цариграду је дошло до одређеног смирења, а пошто се угледним људима тадашње Византије чинило да би српско и бугарско посредовање могли да буду опасни, питање Милутинове помоћи одложено је на неко време. Међутим, стари српски краљ није дочекао расплет кризе у Византији. Преминуо је 29. октобра 1321. године од последица можданог удара, свега неколико недеља по завшретку своје задужбине, Грачанице и пошто му је Андроник II, како би га одобровољио, уступио манастир Св. Николе код Сера. Након мужевљеве смрти, краљица Симонида се вратила у Грчку, где је преминула као монахиња у манастиру Св. Андрије.
Како је целога живота окићен најскупоценијим драгим камењем и најфинијом свилом, сахрана краља Милутина, по свом сјају, није могла да заостане за животом онога ко је одлазио на вечни починак. Услед количине злата која се налазила у покојниковом гробу, војска је на једвите јаде успела да спречи многобројне пљачкаше да украду Милутиново тело.
Још једна важна тековина краља Милутина било је јачање и консолидација централне власти. За разлику од оца и брата, Милутин је био наклоњен византијској култури, те је, пријатно изненађен оним што је затекао за време својих освајања по Македонији, увео у Србију систем пронија, као и најамничку војску. Српском краљу је овај систем и те како одговарао с обзиром на чињеницу да му је омогућавао стварање војних одреда потчињених непосредно њему и у већој мери обавезни на оданост и ревност у служби него баштиничко племство. Пресађивање овог система било је могуће на територији српске државе услед чињенице да је владар располагао земљом коју је могао додељивати ратницима и људима, слободним војницима, који су могли да извршавају пронијарске обавезе.
Поред тога, краљ Милутин је спровео и одређене реформе у систему провинцијске управе, али се њихов значај не може оценити услед недостатка информација. Међутим, оно што је сигурно јесте да је у управни систем Србије увео систем „кефалија“, односно владаревих намесника који су имали његово овлашћење да у његово име управљају одређеним делом земље. Касније су се њихова седишта налазила унутар градова чијим су подручјима управљали. У време краља Милутина кефалије нису биле онолико бројне као у време царства, а област која им је поверена била је пространија него у време царства.
Краљ Милутин је, такође, био једини српски владар након Стефана Првовенчаног, а пре цара Душана, који се истакао законодавном делатношћу. Познато је да су се у време краља Стефана Дечанског и царева Душана и Уроша често цитирали закони „Светог краља“, тј. закони краља Милутина. У то време, реч „закон“ је имала шири значење, те је подразумевала сваку општу норму која је дуго важила или за коју се очекивало да ће дуго остати на снази. Милутинова законодавна делатност највише се односила на судски поступак, а посебно на рад пороте, која је у то време била нарочито актуелна и која је имала кључно место у традиционалном начину суђења по обичајном праву. Краљ Милутин, супротно духу својих реформи, није ишао на то да традиционални судски систем замени византијским, већ се трудио да постојећи систем прилагоди новим условима, ближе одређујући значење законских норми на местима где је долазило до колебања или несигурности.
Услед раслојавања спрског друштва на сталеже, Милутин је, ради праведности судског система одредио да властела суди властели, „средњи људи“ „средњим људима“, а себри себрима. Поред тога, у српском друштву дошло је до појаве сталних насеобина немачких рудара, Саса, који су уживали посебна права (исто је важило и за трговце из приморских градова). Колико је Србија у то време била у сваком смислу развијена земља, говори и чињеница да је, поред тога, постојао и мешовити суд који се бавио решавањем спорова између својих поданика и страних држављана који су живели на територији Србије.
Изузетно интензиван привредни развој омогућио је краљу Милутину да се бави изузетно замашном ктиторском делатношћу. Поред своје најпознатије задужбине- Грачанице, краљ Милутин је извршио обећање дато своме народу приликом свог ступања на престо- за сваку годину своје владавине изградио је по један манастир, што значи да се његово име појављује на ктиторским повељама чак 39 манастира! Најпознатији Милутинови неимарски подухвати су: Богородица Љевишка у Призрену (1306/1307) и Тројеручица у Скопљу, храм Јоакима и Ане у Студеници (1314), Св. Никита у Скопској Црној Гори, Св. Константин у скопском граду и други. Но, Милутиново јачање српске цркве не завшрава се на томе. Наиме, краљ Милутин је изградио и солидан број манастира на Светој земљи (територија данашњег Израела и Палестине), од којих су најпознатији манастир Светих Архангела (посвећен српској победи над Турцима у Малој Азији 1313. године), а на Синају је подигао цркву Св. Стефана при храму Пресвете Богородице и издашно је помогао манастир Свете Катарине. Светом Стефану посвећен је и манастир Бањска- једно од највелелепнијих здања српског средњег века. Поред тога, краљ Милутин је, након 1299. године, изградио и садашњу главну цркву манастира Хиландара (након спектакуларне одбране овог манастира од пиратских напада којом је руководио Милутину одани епископ Данило, а коју је Милутин врло издашно и са великим жаром помогао). Зидање цркава Св. Тројице, Св. Николе и Св. Ђорђа у Солуну, као и царског двора у том граду, стварање обитељи Св. Јована у Серу, као и отварање велике и добро снабдевене болнице у Цариграду (као и куповина неколико села ради њеног издржавања), као и довођење способних и добро плаћених лекара у њу (касније је у тој болници отворена и школа за учење медицине), представљају изузетно важан део Милутинове личности и живота.
На самом крају, након свега што је речено, а враћајући се на суд о карактеру Св. краља Милутина о чему је било речи на почетку текста, важно је истаћи да се најправилнији закључак може донети једино ако се уважи двојност његове личности. Наиме, иако је краљ Милутин био, у одређеним тренуцима, изузетно суров и до крајности безобзиран према члановима своје породице, важно је истаћи да је он, пре и изнад свега, био владар српске земље и то у време које је било изузетно сурово и које није праштало ни најмању пројаву слабости. Иако је често у своме породичном животу често чинио врло грубе и до крајности себичне кораке, краљ Милутин у свом поступању ипак није правио компромисе када је у питању територијална целовитост и благостање земље којом је управљао. Осим нерешеног питања наслеђивања српског престола и неправде учињене синовцу (што, свакако, представља изузетнокрупан пропуст његове владавине), краљ Милутин је оставио земљу својим наследницима у стању какво Србија никада више није видела у својој историји. Благостање које је српски народ уживао, као и сила фантастично уређене државе која је иза њега стајала и дан данас представља идеал коме српски народ у ламентирању над својим животом непрестано, макар подсвесно тежи. С тога, иако краљ Милутин није био идеал доброг оца породице, његово играње улоге оца Отаџбине било је готово беспрекорно. Због трајних, капиталних успеха које је овај српски владалац постигао за своју Отаџбину, као и његовог христољубља и добротољубља, Српска православна црква га је прогласила за свеца.
Данас, мошти краља Милутина почивају у цркви Свете Недеље у Софији (оне су се налазиле у манастиру Бањска све до Косовске битке 1389. године, након чега су пребачене у Трепчу, пошто су турци запалили манастир, а своје коначно одредиште добиле су око 1460. године када је због турског зулума и насиља митрополит Силуан пренео мошти Светог краља у Софију). Иако ова информација изазива огорченост код оних који се са њом први пут сретну, а код неких чак и бојазан, мишљења сам да, поред тога што сматрам поменуто стање ствари неприродним, то, ипак, није оно што је најопасније. Најопаснија ствар која може да задеси један народ јесте нестанак великана који су га прославили из његовог колективног памћења. Када до тога дође, такав народ престаје да буде народ светаца и великана, претварајући се у тужну скупину малих људи, обузетих најприземнијим страстима и најнижим људским поривима.Немам никакве сумње да ће се Свети краљ Милутин вратити у своју Отаџбину онога тренутка када се српски народ буде сетио свега онога што га је у прошлости чинило великим. До тада,тада, а и након тога, Свети краљу Милутине, моли Господа да спасе и помилује твојсрпски народпречасним молитвама твојим. Амин.
пише: Михаило Марковић
