Пише: Милан Веселица
Бретонвудски систем – међународни монетарни и финансијски систем који је настао стварањем Међународног монетарног фонда (ММФ) и Међународне банке за обнову и развој (која постаје део Светске банке) у Бретон Вудсу 1944. године – доживео је суштинску промену 70-их година прошлог века. Тада је, Другим амандманом на Статут ММФ, укинут златно-доларски стандард (паритет америчког долара изражен у злату, а остале валуте везане за долар) и уведен систем флуктуирајућих девизних курсева. Иако су мање развијене земље наставиле да везују своју валуту за инострану (најчешће амерички долар као „кључну светску резервну валуту“), ова промена је довела до краја Бретонвудског система. Намеће се питање: како се то одразило на деловање бретонвудских институција у протеклих 50 година постбретонвудског система?
Нови принцип деловања утицао је на стожерне институције система – ММФ и Светску банку – које су преживеле ову промену и наставиле да делују до данас. 50 година постбретонвудског система се може рашчланити на три главна правца и карактера деловања институција: 1) према земљама у развоју – уз пратећу критику неоимперијалног карактера; 2) према земљама у транзицији – уз критику ширења „идеологије Западног света“; и 3) према развијеним земљама – уз критику подстицања идеја глобализма и транснационализма.
„Пун круг“ деловања у 50 година постбретонвудског система
Бретонвудске институције: маргина или ударна песница Западног света?
Земље у развоју, некада зване земљама „Трећег света“, постале су фокална тачка интересовања ММФ и Светске банке након краха Бретонвудског система 1970-их. Зашто? Са таласом деколонизације и скоро безусловног приступања нових држава Уједињеним нацијама, створила се потреба за стручном помоћи приликом уравнотежавања платног биланса (ММФ) и повољним кредитирањем крупних развојних пројеката за које није заинтересован приватни капитал (Светска банка) у овим земљама. Међутим, Уједињене нације немају стварну снагу потребну за усмеравање активности ових институција, јер „док год су управљање, финансирање и пословање Фонда и Банке одвојени од управљачког система Уједињених нација, мало је подстицаја за стварну координацију“ [1]. Зато се овај стратешки заокрет ка земљама у развоју треба посматрати као последица, а узрок тражити у маргинализованом положају ММФ и Светске банке као зајмодаваца „земљама које су, уместо тога, могле да се задужују код комерцијалних банака које су желеле да рециклирају огромне вишкове Организације земаља извозница нафте (OPEC) и нови вишак ликвидности на међународним тржиштима капитала“ [2].
Као противтежа овим аргументима или њихова допуна јавља се критика Бретонвудских институција као промотера неоимперијалне политике Западног света, нарочито САД, 80-их година прошлог века. Као пример наводи се оснивање Мултилатералне агенције за гарантовање инвестиција (MIGA) 1988. године, која постаје део Групације Светске банке. MIGA је основана ради глобалне промоције страних директних инвестиција на тржиштима у настајању и њиховог осигуравања од политичког ризика, чиме се политичка стабилност и отвореност привреде везују за неолибералне критеријуме и смернице неолибералне агенде.
Политика руковођеног одабира у земљама у транзицији
Земље у транзицији, односно земље „Другог света“ које су са централнопланског почеле да прелазе на тржишно оријентисано привређивање, постају поље стратешки усмерене активности ММФ и Светске банке 1990-их година услед потребе њиховог интегрисања у међународни финансијски и монетарни систем и светско тржиште. Ово се јавља на фону униполарног момента у међународним односима, што отвара простор за критику наметања или руковођеног одабира политичког и економског система посткомунистичких земаља од стране САД и других западних земаља.
С једне стране, јавља се успоравање економског раста у земљама у развоју на крају 1980-их (изузев у Азији), затим и даље недовољна тржишта за афрички извоз робе, притисак неуспелих политика и последице хиперинфлације у Латинској Америци, као и рат на Блиском истоку [3]. С друге стране, дешава се „тиха револуција“ која је подстицала одрживи раст. Те појаве су одредиле курс институција постбретонвудског система ка земљама Централне и Источне Европе које су биле погодне за промовисање нове економске визије света. Међутим, у њима се ММФ и Светска банка суочавају са потребом за изградњом добре јавне управе, елиминисањем корупције и јачањем владавине права, те се ММФ и Светска банка упуштају у подухват финансијске, техничке и саветодавне помоћи у изградњи демократског и транспарентног државног апарата како би приватизација, дерегулација и друге транзиционе мере имале ефекта.
Финансијски благослов „Првог света“
Развијене земље, земље „Првог света“, поново постају важни примаоци зајмова и савета (пост)бретонвудских институција, нарочито након Светске економске кризе 2008. године. Зато не чуди што ову кризу поједини теоретичари сматрају „финансијским благословом за међународне финансијске институције“. У прилог томе говори драматично повећање броја зајмова ММФ и Светске банке: ММФ је склопио аранжмане са више од седамдесет земаља између септембра 2008. и децембра 2011, а нагли пораст зајмова Светске банке је убрзо удвостручен у периоду од 2008. до 2009. и наставио је да расте и након тога [4]. Ипак, ова појава није означила брисање нагласка са земаља у развоју, које су константа усмерења активности ММФ и Светске банке након краха Бретонвудског система. Она је указала на то да се нагло поправила слика ових институција међу развијеним земљама, зато што су на болан начин схватиле да зависе од њихове финансијске и саветодавне помоћи.
Критика која пажњу усмерава на улогу ММФ и Светске банке као катализатора идеја или идеологија глобализма и транснационализма својим финансијским аранжманима и гаранцијама за стране инвестиције које најчешће долазе из развијених земаља у земље у развоју или средње развијене земље, није без значаја. Зато треба озбиљно схватити предлоге који полазе од убрзаног политичко-економског „успона Југа“ и истичу да ММФ и Светска банка треба да обрате више пажње на алтернативне стратегије које би оживеле националне развојне особености, са опрезним обрасцем глобалне интеграције и проширеним опсегом државног интервенционизма у монетарној, финансијској и, нарочито, индустријској политици.
Закључак: критика са обе стране политичког спектра
Након краха Бретонвудског система, деловање ММФ и Светске банке је одредио „пун круг“: од земаља у развоју, преко земаља у транзицији, до повратка на сцену развијених земаља. Ипак, стални нагласак је до данас остао на земљама у развоју, у којима се исказује тзв. развојна и хуманитарна улога Светске банке (нарочито кроз зајмове и грантове Међународног удружења за развој) и тзв. стабилизациона улога ММФ. Светска економска криза из 2008. године је донела важан „повратак у живот“ ових институција, пре свега ММФ. Последично, тај повратак су пратиле све учесталије критике недостатка легитимности и ефикасности у раду које долазе и са леве и са десне стране политичког спектра: „од глобалиста до локалиста, од модернизатора до глобализатора“ [5]. Већина њих истиче да ММФ и Светска банка развијају развијене, а додатно осиромашују сиромашне. „Инфраструктура сама по себи неће окончати сиромаштво. Светска банка је морала да научи и ову лекцију. Иако смо у својим раним данима превише веровали у циглу и малтер, сада схватамо да спајање финансирања, техничке стручности и провереног знања даје боље резултате“, изјавила је Сри Муљани Индравати (Sri Mulyani Indrawati), министарка финансија Индонезије и бивша генерална директорка Светске банке (2010) која се повукла са те функције због скандала.
Разлог за то што критика ове две институције узима заједно иако имају различите области политикa јесте чињеница да их „карактеришу идентична de jure правила која регулишу промене у акцијама са правом гласа и, у суштини, идентично чланство“ [6]. Стога, ни одговорност ММФ и Светске банке за глобалне економске промене не може бити одвојива.
Извори:
[1] Woods, N. (2006). ‘Bretton Woods Institutions’. Oxford Handbook on the United Nations. DOI: 10.1093/oxfordhb/9780199560103.003.0013. (p. 236)
[2] Исто, стр. 238.
[3] Boughton, M. J. M. (2001). Silent Revolution: The International Monetary Fund, 1979-89. Washington, D.C.: International Monetary Fund.
[4] Güven, A. B. (2012). ‘The IMF, the World Bank, and the Global Economic Crisis: Exploring Paradigm Continuity’. Development and Change, 43(4), 869–898. DOI: 10.1111/j.1467-7660.2012.01781.
[5] Woods, N. (2006). ‘Bretton Woods Institutions’, Op. cit., p. 252.
[6] Lipscy, P. Y. (2015). ‘Explaining Institutional Change: Policy Areas, Outside Options, and the Bretton Woods Institutions’. American Journal of Political Science, 59(2): p. 342.
Насловна фотографија: Dr Steffen Murau
